Mišljenja

Kroz pustinju administracije i prašumu birokratije

I dolazak i odlazak sa ovog svijeta praćeni su ispunjavanjem silnih obrazaca
I dolazak i odlazak sa ovog svijeta praćeni su ispunjavanjem silnih obrazaca

Put do pakla popločan je izvodima iz matične knjige rođenih, uverenjem o državljanstvu, uplatnicama kao dokazu o plaćenim taksama, raznim formularima i nebrojenim obrascima koji nose tajanstvena imena sačinjena od zagonetnih slova i brojeva: ŠV, M, P1, PPI-2, M-A,  PEP… U toj administrativnoj šumi od papira, nerazumljivih propisa i besmislenih zahteva mnogi građani se izgube kao u lavirintu, a kad na kraju, nakon silnih napora, peripetija i peripatetike od šaltera do šaltera, uspeju da nađu izlaz – shvate da su bespovratno izgubili živce koji su ostali tamo negde, između kancelarije broj 18 na drugom spratu levo i uverenja ne starijeg od šest meseci.

Izreku da su u životu neizbežne samo tri stvari – smrt, porez i prašina, trebalo bi revidirati i tom spisku dodati i muke po birokratskim bespućima. Hteo-ne hteo, svaki građanin je prinuđen da se s vremena na vreme uputi u ovaj mračni, nepoznati predeo administracije i da se tu zlopati do poslednjeg formulara. Sve faze ljudskog života obeležene su birokratijom, od kolevke pa do groba.

Birokratska dolina plača

I dolazak i odlazak sa ovog sveta praćeni su ispunjavanjem silnih obrazaca. Nije dovoljno samo roditi se, da bi novorođenče dobilo status postojećeg bića za državu neophodno je da bude upisano u zvanične državne knjige. Da bi država priznala da postojite, za prijavljivanje bebe kod matičara u opštini neophodni su sledeći dokumenti: venčani list roditelja (može i fotokopija), uverenje o državljanstvu oba roditelja (može fotokopija), lična karta jednog roditelja na uvid i zapisnik o ličnom imenu (koji sastavlja matičar). Psalmopevac David zemlju na koju dolazimo nazvao je dolinom plača, iako su mu čari birokratije bile posve nepoznate. Kako li bi tek nazvao ovaj svet u kojem se i bebe podvrgavaju strogom birokratskom postupku, nije lako čak ni pretpostaviti.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Doduše, Srbiju je zahvatila ubrzana digitalizacija, što bi trebalo da pojednostavi procedure i da građanima uštedi vreme i nerve, pa je, na primer, za prijavljivanje novorođenčeta otvoren servis prigodnog naziva e-beba koji bi novopečenim roditeljima trebalo da olakša život. Međutim, ni digitalizacija nije svemoćna i ne dobacuje do svih sfera života. Recimo, kad je u pitanju prebacivanje zdravstvenog kartona iz jednog doma zdravlja u drugi, digitalizacija tu ne pomaže iz prostog razloga što je zdravstveni karton fizički objekat i kao takav nedostupan elektronskim operacijama.

Čovek bi pomislio da nema ništa lakše ni jednostavnije od prebacivanja zdravstvenog kartona, jednostavno se podnese zahtev, a potom stari dom zdravlja službenim putem pošalje vaš karton u novi dom zdravlja i stvar je očas posla rešena. I zaista je taj postupak izuzetno jednostavan, ali samo u teoriji. Kad je u pitanju administrativna praksa u Srbiji, nepisano pravilo kaže da sve mora da se zakomplikuje, pogotovo ako za to nema nikakve potrebe.

Lutajući zdravstveni karton

Jedan moj prijatelj se nedavno preselio iz jednog dela Beograda u drugi, pa je i podneo zahtev za prenos zdravstvenog kartona. Prilično mu se žurilo, budući da bi uskoro trebalo da zakaže neodložnu operaciju. Otišao je posle nekog vremena u novi dom zdravlja u svom novom komšiluku da proveri je li karton stigao, glavna sestra proveri podatke u kompjuteru i kaže da još nije. Odlazio je moj prijatelj još tri puta u isti dom zdravlja, ali je odgovor uvek bio isti: kartona ni od korova. Prilikom poslednjeg raspitivanja o sudbini zalutalog kartona rekli su mu da je verovatno naveo pogrešnu adresu.

Ode čovek na kraju u stari dom zdravlja, ali tamo mu kažu da ni tu nema njegovog kartona, nije se vratio poštom i daju mu broj telefona na koji može da se raspita o sudbini svoje zdravstvene dokumentacije. Broj telefona, naravno, nije bio više u funkciji, pa moj prijatelj nekako izbunari pravi broj, pozove centralni dom zdravlja i tu dobije informaciju da je njegov karton još davnih dana stigao na odredište. Ode čovek na kraju i peti put (ako se nisam zabrojao) u narečeni dom zdravlja, kaže šta su mu rekli u centrali, sestra ponovo pogleda u kompjuter i ustanovi da je zdravstveni karton sve vreme tu, samo ona to, iz nekog čudnovatog razloga, nije videla. Posle je čekao samo pet sati da ga novoizabrana lekarka primi, ali to je već neka druga priča, važno je da je ova sa zdravstvenim kartonom imala srećan kraj.

Nedostaje vam još jedan papir

Navedeni primer deluje još i benigno kad se uporedi s nekim drugim, recimo sa roditeljima čija deca treba da se leče u inostranstvu. Kako svedoče brojni roditelji koji su se obreli u prašumi birokratije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), šta god su radili – uvek bi se ispostavilo da im nedostaje neki papir, da treba da se obavi još neki pregled, da je dokumentacija zastarela ili da im treba starija dokumentacija, a lečenje u inostranstvu na račun RFZO bi se otezalo unedogled. Zato većina roditelja odustane u samom startu i obrati se nekoj od brojnih humanitarnih fondacija koje skupljaju novac od građana za lečenje dece van Srbije.

Slična situacija vlada u svakom kutku srpske birokratske prašume. Na primer, na uknjiženje stana često se čeka mesecima, a ima i građana koji na rešenje čekaju godinama. Kompletiranje neophodne dokumentacije graniči se sa nemogućom misijom, a rečenica „Nedostaje vam još jedan papir“ postala je noćna mora za građane i osnovni princip srpske birokratije. Kad je u pitanju legalizacija objekata, situacija je još gora. Godinu dana nakon donošenja Zakona o ozakonjenju objekata legalizovano je tek tri odsto građevina, skoro 800.000 zahteva je bilo na čekanju, a procenjuje se da u Srbiji ima oko milion i po nelegalnih građevina.

Na raspitivanje jednog podnosioca zahteva, nadležni su mu rekli da će ovim tempom njegov zahtev za legalizaciju doći na red za otprilike 26 godina. Samo malo strpljenja, čemu žurba. O mukama koje preživljavaju budući penzioneri, sa tradicionalno nekompletnom dokumentacijom, neuplaćivanim radnim stažom, pravnom i finansijskom dokumentacijom koja volšebno nestaje, M-4 obrascima koje poslodavci nisu dostavljali u PIO fond – da i ne govorimo. Do kojih apsurdnih razmera može da se razvije birokrataska praksa pokazuje primer iz katastra u Pančevu, gde je pre par godina na jednom šalturu istaknuto sledeće obaveštenje: “Izdavanje dokumenata 10:00-10:10 i 13:00-13:10”. Tu bi dokumenata mogli da se domognu samo Brzi Gonzales i Ptica Trkačica, za sve ostale čisto sumnjam.

Prepreka za razvoj privrede

Glomazna i neefikasna birokratija ne zagorčava život samo građanima Srbije, već i privrednicima koji bi da ulažu u nove poslove, kako stranim tako i domaćim. Pre neki dan je šef delegacije Evropske unije u Srbiji Sem Fabrici rekao je da je za privredni napredak naše zemlje, između ostalog, neophodna i reforma javne uprave i smanjenje birokratije. Ove dve stavke ponavljaju se već godinama u razgovorima predstavnika Evropske unije sa srpskim vlastima, Srbija je do sada sprovela 41 posto preporuka stranih investitora, ali potreban je i dalji rad na tom polju. Pogotovo što se sprovođenje preporuka uglavnom odnosi na donošenje zakona i pravnih procedura, a veliko je pitanje koliko se ta regulativa sprovodi u praksi.

Na 18. konferenciji Beogradske berze koja je održana 12. novembra istaknuto je da rast ekonomije u Srbiji više ne zavisi od donošenje i sprovođenja ekonomske politike Vlade, već je sve više u domenu funkcionisanja pravnog sistema i efikasnosti institucija. Ekonomski stručnjaci već godinama upozoravaju da je najveći problem srpske privrede nedostatak domaćih investicija. Domaći privrednici mnogo radije ulažu svoj novac u inostranstvu, upravo zbog glomazne birokratije, slabe pravne zaštite i odsustva poverenja u državu i njene slabašne institucije. A bez domaćih ulagača neće biti ni ozbiljnijeg privrednog rasta, a samim tim ni oporavka srpske privrede. Kad se sve sabere, smanjivanje birokratskog aparata i pojednostavljivanje procedura pokazuju se kao neophodni uslovi za razvoj čitavog društva.

Strani i domaći privrednici će, verujem, nekako već rešiti probleme s birokratijom, iz jednostavnog razloga što imaju snagu i mogućnost da utiču na državne organe i da proguraju ono što im je u interesu. Za razliku od njih, svi mi ostali, takozvani obični građani, teško da ćemo ikada dočekati administrativni aparat koji će biti u našoj službi, pošto ga već plaćamo. Tradicija snishodljivog odnosa prema onima iznad i zlostavljanja onih koji su ispod duboko je upisana u ovdašnji model ponašanja i nema te sile koja bi to mogla preko noći da promeni. Nema sumnje da bi ovdašnji rodoljubi takvu vrstu reforme odmah protumačili kao još jedan udar zlog Zapada na nacionalni identitet. Tu ni digitalizacija ne pomaže, jer se i dalje nastavlja sa starom praksom u kojoj važi osveštano pravilo: Koliko god se čovek trudio, uvek će mu nedostajati jedan papir.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO