Republika Srpska i Kosovo, poluge za politiku ucjena

Predsjednik Srbije je ponovo aludirao na svršen čin u slučaju Kosova, ali voljom stranih sila, piše autor (EPA)
Predsjednik Srbije je ponovo aludirao na svršen čin u slučaju Kosova, ali voljom stranih sila, piše autor (EPA)

Predstavnici Srba sa Kosova odustali su od ultimatuma Prištini i najavljenog samostalnog formiranja Zajednice srpskih opština. Dok je sve na čekanju, stare dileme, pitanja i nepoverenje prisutni su sa obe strane.

Bez obzira da li će Zajednica srpskih opština biti kosovska nevladina organizacija ili organ lokalne samouprave Kosova sa izvršnim nadležnostima, ta tvorevina imaće svoje drugo janusovo lice koje se provlači kroz sve etničke autonomije na prostoru bivše Jugoslavije – priznate ili samoproglašene – a to je separatistički i konfliktni potencijal.

Da li je Zajednica srpskih opština poslednji takav zahtev za autonomijom u regionu? Kakve su spoljnopolitičke perspektive država koje imaju takve tvorevine? I kakav je život ljudi u tim hermetičkim etničkim enklavama? – pitanja su kojima se malo bave elite Zapadnog Balkana i EU.   

Balvan politika

Samoproglašene etničke enklave politički su projekat nastao pred raspad Jugoslavije, kada je uz pomoć takozvane “balvan revolucije” pokušano rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Tokom poslednje tri decenije takve nacionalne pobune buktale su s vremena na vreme u većini osamostaljenih republika i pokrajina.

Nakon etničkih sukoba u BiH, do danas nikad nije prestala da postoji ideja o trećem hrvatskom entitetu, a Milorad Dodik poslednjih godina uveliko predviđa raspad države i nezavisnost Republike Srpske.

Sredinom 1999. na jugu Srbije, u Preševskoj dolini, došlo je do pobune Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca kojom se tražilo otcepljenje i pripajanje tog kraja Kosovu. Kao ulog u političkim igrama do danas je aktuelna fraza „razmene teritorija“ – preševska dolina za server Kosova.

Pobuna Oslobodilačke narodne armije Alija Ahmetija u Makedoniji imala je zahteve za poboljšanjem položaja etničkih Albanaca u toj zemlji, ali je Ohridskim mirovnim sporazumom iz 2001. ona stavljena u ravan ustavnih promena.

O mađarskoj etničkoj – personalnoj i teritorijalnoj – autonomiji u Vojvodini govorilo se još devedesetih godina. Ta ideja stavljena je ad akta od kako Savez vojvođanskih Mađara učestvuje u Vladama Srbije, a posebno od kada je sklopljen nacionalistički savez Vučić-Orban. Jedino još Pokret mađarske nade od 2009. zagovara teritorijalnu autonomiju i samoorganizovanu „civilnu policiju“ u mestima sa mađarskom većinom.  

Sandžak govori o autonomiji jer Beograd ne razume drugačiji jezik i za najprostije svakodnevne potrebe bošnjačke nacionalne zajednice u tom siromašnom kraju Srbije, kao što je medijski javni servis na bosanskom jeziku ili procentualna zastupljenost u lokalnim organima vlasti i policiji.

Repriza srpske revolucije sa balvanima ponovljena je na Kosovu 2011. godine, a bila je indirektno vođena od strane Demokratske stranke i predsednika Srbije Borisa Tadića. Nešto kasnije odžan je i referendum protiv kosovskih institucja koji je podržalo 75 odsto birača.

Ideja o podeli Kosova sve vreme je prisutna u javnosti. Ruski mirotvorci su sa tim ciljem nakon bombardovanja 1999. skandalozno prebegli iz BiH na Kosovo, a tu ideju je prošle godine ponovo ozvučio i prvi potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Isprobani ruski recept

Kad smo već kod balvana, nepoznato je da li se Beograd, kada je pred kolaps komunizma podržao Srbe u Hrvatskoj, konsultovao sa nekim stranim „mentorima“ kako sputati razvoj država koji ne žele da ostanu u Jugoslaviji. Republika srpska krajina kao da je u potpunosti rađena po „ruskom receptu“ zamrznutih konflikata na prostoru bivšeg SSSR-a, što bi moglo da znači da Moskva  u martu 1991. nije generala Kadijevića sasvim ostavila bez odgovora i „rešenja“.

Ipak, za razliku od Srbije, Rusija je veoma uspešno iskoristila separatističke krajeve kako bi zadržala svoj uticaj na prostoru bivšeg SSSR-a, koji ona smatra svojom zonom interesa.

Zamrznuti konflikti stvoreni su početkom devedesetih u Moldaviji, Gruziji, Azerbejdžanu, a poslednji je napravljen 2014. u Ukrajini. Rusija je istovremeno podstrekivač, agresor i mirotvorac između zaraćenih strana; ona šalje svoje mirotvorce i naoružava strane u konfliktu kako bi se zadržao višedecenijski status kvo.

I taj recept dao je veoma povoljne po Moskvu rezultate jer je zaustavljeno proširenje NATO i EU na prostor bivšeg Sovjetskog Saveza.

U Moldaviji, odnosno u separatističkom Pridnjistrovlju stacionirana je i ruska vojna baza, a Azerbejdžan je zbog Nagorno Karabaha primoran da ograničeno sarađuje sa državama Zapada po pitanju NATO-a i energetskih projekata.

U Gruziji je došlo do potpunog sakaćenja njene teritorije kada je nakon otškrinutih vrata za ulazak u NATO u maju 2008, već u avgustu iste godine Moskva ušla tenkovima u Abhaziju i Južnu Osetiju i priznala nezavisnost te dve separatističke republike.

Nakon odluke da potpiše Sporazum o asocijaciji sa EU, Ukrajina se našla u ratu sa Rusijom. Poluostrvo Krim je anektirano i pripojeno Ruskoj Federaciji, a u Donbasu je počeo „hibridni rat“. Spoljnopolitička perspketiva Ukrajine je sputana jer je u neprijateljskim odnosima sa Rusijom, a EU nije u mogućnosti da joj ponudi punopravno članstvo, kao što je ponudio državama Zapadnog Balkana.

Ono što je sigurno u vezi Rusije i zamrznutih konflikata je da Moskva spaja i povezuje separatističke krajeve, kao i one koji bi to želeli da budu kao na primer Republika Srpska. Banja Luka je prošle godine intenzivirala saradnju sa Abhazijom i Južnom Osetijom.

I EU, i Velika Srbija

Ako je ranjena država i njen narušeni suverenitet pogodna za uticaj većih država i velikih sila, perspektiva razvoja separatističkih krajeva je nikakva. Recimo, Pridnjistrovlje se smatra rasadnikom organizovanog kriminala, šverca, trgovine narkoticima i ljudima, koji se eksportuje u EU.

I ugledni politikološki teoretičari, poput Linca i Stepana, smatraju da države koje na svojoj teritoriji imaju krajeve koji žele da se otcepe, ne mogu da konsoliduju demokratiju jer će borba portiv separatizma postati ne samo politička agenda, već i povod za ograničavanje građanskih sloboda i eksponiranje bezbednosnih struktura.

Školski primer toga je Srbija i Kosovo (iako je defakto već otcepljeno). Umesto da političku i diplomatsku snagu usmerava na ekonomiju i privredu, Beograd je od 2008. uložio ogromno vremena, novca i napora u sputavanju Kosova da se integriše u međunarodne organizacije, iako se Srbija u velikoj meri obavezala da to neće činiti.

Retorika vlade Srbije često je na prvi pogled kontradiktorna. Dok je Vučić „dobar policajac“ i govori o dijalogu, Dačić i Vulin su oni koji „dele šamare“ – govore o podeli Kosova i organizuju vojne manevre na južnim granicama.   

Za razliku od devedesetih kada je Srbija bila u sukobu sa Zapadom, danas to nije samo „sedenje na dve stolice“ (Brisel i Moskva), već istovremeno i igranje na dva koncepta – evropski i velikosrpski.

Takva politika možda zvuči isključivo, ali u kriznim okolnostima u kojima je EU ona je veoma povoljna po Srbiju, sa pretećim podkontekstom: ukoliko nas ne primite u EU, mi se vraćamo svojim planovima iz 90-tih.

Možda je Srbija izgubila potencijal za podstrekivanje etničkih pobuna u Hrvatskoj, ali je tu Republika Srpska i Kosovo koji se nameću kao poluge za politiku ucena.

Zato i pored svih najboljih namera Brisela i Beograda, Priština nikad neće verovati ne samo u iskrenost, već ni u pragmatičnost Zajednice srpskih opština.

Rampa za separatiste

Kuda zaista vodi takva politika?

To su oslabljene i nefunkcionalne države sa potencijalnim žarištima, bez snage da sprovode reforme i da se izbore sa svim realnim poteškoćama i problemima tranzicije kao što su: slaba ekonomija, korupcija, organizovani kriminal, oslabljeno pravosuđe, neefikasna državna uprava i problem slobode štampe.

Već sada su u EU suprotstavljena dva stava: Junkerov koji ide na ruku nacionalističkim liderima koji prete ratom na Balkanu, i Makronov koji kaže da sa proširenjem ne treba žuriti dok svi za to ne budu spremni.

Najteže je građanima živeti u tim osakaćenim društvima i etničkim enklavama, u kojima je skoro nemoguće pobediti osećaj ksenofobije i straha.

Veoma je teško odgovoriti i na pitanje da li će se i kako realizovati Solunska deklaracija iz 2003. o prijemu svih država Zapadnog Balkana u EU.

Sve više je očigledno da države Zapadnog Balkana u EU neće ulaziti po principu regate, jedna za drugom, niti kolektivno zajednički kao region, već selektivno. Najverovatnije će prve ući države koje su bezbednosno stabilne i integrisne u NATO – Crna Gora, Albanija i Makedonija (ako reši pitanje spora imena sa Grčkom).

Poučeni slučajem Kipra, EU bi zbog etničkih tenzija i pretnji od podela dugoročno mogla staviti rampu za dezintegrisano Kosovo, nefunkcionalnu BiH i Srbiju sa velikosrpskim apetitima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.   

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO