SFRJ ni mrtva ne da mira nacionalistima

Možda su shvatili komičnost situacije u kojoj bi spomenik posvećen pobedi u Prvom svetskom ratu nosio ime po propaloj ideji (Tanjug)
Možda su shvatili komičnost situacije u kojoj bi spomenik posvećen pobedi u Prvom svetskom ratu nosio ime po propaloj ideji (Tanjug)

U Užicu je nedavno podignut „Spomenik velikoj pobedi“ kojim se odaje počast poginulima u Prvom svetskom ratu. Svečanom otkrivanju spomenika prisustvovali su generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković, gradonačelnik Užica Tihomir Petković i doskorašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković.

Spomenik je delo vajara Svetomira Radovića, a nastao je kao verna kopija skulpture koju je dvadesetih godina prošlog veka izradio vajar Đorđe Jovanović, po ideji kralja Aleksandra Karađorđevića.

Novi spomenik izgleda potpuno isto kao stari, reč je o boginji koja u jednoj ruci drži krunu, a u drugoj zastavu Kraljevine Jugoslavije. Postoji ipak jedna značajna razlika između ova dva spomenika koja se ne može videti na prvi, a ni na bilo koji drugi pogled.

Gde nestade Velika Srbija?

Originalni spomenik zvao se malo drugačije – „Velika Srbija“. Kada je pre nekoliko meseci najavljeno da će na ulazu u Užice, na kružnom toku, biti podignuta replika Jovanovićevog međuratnog spomenika, bilo je najavljeno i da će spomenik nositi originalno ime. Pa gde nestade Velika Srbija? Da joj se nije, ne daj Bože, nešto desilo?

Desetak dana pre otkrivanja spomenika zamenik gradonačelnika Užica Nemanja Nešić objasnio je da su nadležni odustali od naziva „Velika Srbija“ i to „zbog potencijalno pogrešnih tumačenja“. Pa da, ta pogrešna tumačenja umeju da budu jako nezgodna, u pravu je zamenik. Kad bi bio podignut spomenik koji se zove „Velika Srbija“ mogao bi neko zlonameran da pomisli kako je reč o spomeniku koji veliča ideju Velike Srbije, pošto se već tako zove.

Samo nije baš najjasnije šta bi tu tačno bilo problematično. Svako malo neki politički zvaničnik ili intelektualac oživi tu ideju u javnosti, pa nema razloga da se ona ne otelotvori u bronzi ili nekom sličnom materijalu.

Ivica Dačić je najavio novo ratno poluvreme, jer je srpsko pitanje nerešeno; njegov zamenik u SPS-u, istoričar Predrag J. Marković, tvrdi da je granica na Drini privremena i da će, zajedno s Dodikom, raditi na njenom brisanju; istoričar Aleksandar Raković je na proslavi stogodišnjice oslobođenja Boke kotorske u Budvi pre neki dan poručio: „Ujedinićemo srpske zemlje i osloboditi srpsko more“ (putem video linka, pošto mu je zabranjen ulazak u Crnu Goru, upravo zbog ovakvih imperijalnih stavova); svečani otkrivač spomenika Nikola Selaković koristi svaku priliku za veličanje ratnih zločinaca koji su radili na ostvarenju projekta Velike Srbije, a dok je bio ministar pravde priređivao im je svečane dočeke; svaki čas neko izađe u javnost sa teritorijalnim pretenzijama prema susednim državama – a kad treba dati spomeniku ime „Velika Srbija“, svi junaci nikom ponikoše i u veliku pobedu pogledaše.

Možda su ipak shvatili svu komičnost situacije u kojoj bi spomenik posvećen pobedi u Prvom svetskom ratu nosio ime po jednoj propaloj ideji, pritom prilično sumanutoj. Ili su jednostavno dokonali da ne treba ići predaleko s politikom guranja prsta u oko susedima.

Guranje bliske prošlosti u zaborav

Ipak, u svečanom govoru na otkrivanju „Spomenika velikoj pobedi“ Nikola Selaković nije mogao da se uzdrži, pa je usput očitao lekciju komšijama. Generalnom sekretaru predsednika Vučića pogled je lutao po spomeniku, pokušavajući da shvati šta nije u redu na tom prizoru – da li to što boginja drži krunu dinastije Karađorđević, a Srbija je koliko-toliko republika, ili to što u drugoj ruci drži zastavu Kraljevine Jugoslavije, države koja ne postoji više od osam decenija.

Potpuno zbunjen spomenikom, Selaković je izgovorio sledeće rečenice:

„Ovo je spomenik našoj velikoj pobedi. I za razliku od nekih drugih, mi se tom pobedom ponosimo, ponosimo se time što smo bili na pravoj strani, što smo bili na strani pobednika, ali se ponosimo i time što danas ravnopravno, uzdignutog čela i puni uvažavanja razgovaramo sa onima sa čijim su pradedovima nekada naši pradedovi vojevali i delili megdane, jer danas iz nas mnogo više govori razum, staloženost i činjenica da smo iz tih teških i burnih, ali slavnih dana naše prošlosti, kao narod nešto naučili“.

Ne može Selaković da izdrži a da malo ne bocne susede, na koje se odnosi ova invektiva „za razliku od nekih drugih“. Kao da su nesrećni mobilisani vojnici dobrovoljno ratovali na strani Austro-ugarske, kao da nije bilo ljudi iz Bosne i Hrvatske koji su učestvovali u ratu na strani saveznika, kao da pobeda i ujedinjenje nisu istovremeno značili i ukidanje Kraljevine Crne Gore i potčinjavanje Crnogoraca dinastiji Karađorđević.

Sve te činjenice ne zanimaju previše Selakovića, njemu je važno samo da istakne prednost Srbije u odnosu na komšije. Za takvu operaciju neophodno mu je da posegne za dalekom prošlošću od pre sto godina, jer kad bi malo zavirio u skorašnje događaje, recimo iz devedesetih godina prošlog veka, teško bi našao neki razlog da govori o pobedi ili ponosu.

Vađenje prošlosti iz naftalina, podsećanje na vreme kad je Srbija bila na pravoj strani i borila se protiv zavojevača kod Selakovića i njemu sličnih patriotskih udarnika ima funkciju sakrivanja gorke istine o nedavnoj prošlosti – u kojoj je Srbija postala zavojevač, agresor i okupator tuđih teritorija. Naši državni funkcioneri i ostali patriotski aktivisti imaju vrlo zanimljiv poremećaj pamćenja: onoga što se desilo pre sto godina sećaju se kao da je juče bilo, a kad treba da se sete onog što je bilo juče – spopadne ih napad amnezije.

SFRJ nam ni mrtva ne da mira

Drugi deo govora o ravnopravnom razgovoru s velikim evropskim silama koje vodimo „puni uvažavanja“, „uzdignuta čela“, ne vredi ni komentarisati, jer se u tim razgovorima tačno zna ko je gde. Možda državni sekretar ne prati detaljno spoljnu politiku, pa nije primetio da se pristupni pregovori ne vode o ulasku Evropske unije u Srbiju, već sasvim obrnuto. Nije se Selaković zaustavio na ruženju suseda, već je morao da da oduška i drugoj nacionalističkoj opsesiji, a to je SFRJ koju su njegovi saborci onoliko ubijali, ali im ona ni mrtva ne da mira.

„Ovim spomenikom, nakon mnogo decenija, ispravljamo nepravdu i od zaborava čuvamo sećanja na one čiji smo potomci. Jer, pre 50 godina, na pedesetogodišnjicu pobede u Velikom ratu, u Užicu niko nije proslavio ništa“, rekao je Selaković i ostao živ.

Baš niko ništa nije proslavio u Užicu pre 50 godina? Nije se državni sekretar zapitao da li je u tom periodu možda bilo važnijih jubileja za obeležavanje. Tih godina redovno su se slavili razni praznici, recimo godišnjica Užičke Republike, prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi. Pa onda 29. novembar, Dan Republike, pa 7. jul – Dan ustanka u Srbiji, pa 4. jul – Dan borca i tako redom. Slavili su se događaji koji su značili pravo i istinsko oslobođenje, a ne polovično.

Jer u toj Kraljevini Jugoslaviji najveći deo „oslobođenih“ građana živeo je u teškoj bedi, nije imao ni osnovna prava, mnogi su gladovali, dok su se Karađorđevići i njihovi tadašnji tajkuni bogatili na narodnoj muci. U toj Kraljevini Jugoslaviji oni koji su želeli da stvore bolji i dostojanstveniji život bili su hapšeni, mučeni, ubijani i progonjeni. Na kraju su i stvorili bolji svet, nakon Drugog svetskog rata, i to je bio prvi i poslednji put kada smo „ravnopravno, uzdignutog čela i puni uvažavanja“ razgovarali sa velikim silama, u meri u kojoj je to bilo moguće.

Nema mesta za Tucovića

Tog perioda istinske pobede danas razni selakovići ne žele da se sećaju, jer im se činjenice ne uklapaju u nacionalistički pogled na svet, koji je i inače u sukobu sa stvarnošću i faktima. Na postolju „Spomenika velikoj pobedi“ u granit je uklesan natpis: „Herojima užičkog i zlatiborskog kraja za čast i slobodu Otadžbine 1912–1918. Zahvalni Užičani 2018.“ Spomenik se, dakle, odnosi i na učesnike Balkanskih ratova.

U tim ratovima učestvovao je i jedan poznati Užičanin, Dimitrije Tucović, koji je potom pisao o omanjem genocidu koji je srpska vojska izvršila nad albanskim stanovništvom na Kosovu, zaneli se malo oslobodioci, ali u ovakvim svečarskim prilikama kad se slavi pobeda, nije lepo podsećati se tih zlosrećnih činjenica. Nekako se te nezgodne činjenice ne uklapaju u lepu sliku koju imamo o sebi, pa bolje onda da ih izbrišemo iz sećanja.

Usput, budi rečeno, gradske vlasti u Užicu su pre dve godine ponudile beogradskim vlastima da udome spomenik Dimitriju Tucoviću izmešten sa Slavije i da ga smeste na kružni tok, ali ta njihova ideja nije naišla na razumevanje. Tako su na mestu gde je mogao da se nađe Dimitrije Tucović, rodonačelnik socijaldemokratije, borac za radnike i potlačene, protivnik velikosrpskih pretenzija – našao spomenik koji se nekad zvao „Velika Srbija“.  Naši politički moćnici baš imaju smisla za ironiju.

Spomenici Velikoj Srbiji

Tako je spomenik „Velika Srbija“ postao „Spomenik velikoj pobedi“, na sopstveno iznenađenje. Ako se Selaković i ubuduće bude vodio ovakvom logikom, ne bi nas čudilo da napravi repliku kalemegdanskog „Pobednika“ i da mu ime „Velika Srbija“. Ništa više nije čudno u Srbiji koja je odavno postala zemlja čuda i čudovišnosti. Jedino je šteta što je propuštena prilika da jedna lepa i miroljubiva ideja poput Velike Srbije najzad dobije svoj spomenik. 

Mada, kad malo bolje razmislimo, Velika Srbija već ima čitav niz svojih spomenika, što u Srbiji, što u susednim državama. Masovna grobnica u Batajnici, hladnjača sa albanskim leševima izvađena iz Dunava, srušene zgrade u Vukovaru, rupe od gelera po sarajevskim zdanjima, ostaci logora diljem Bosne i Hercegovine, masovne grobnice u Tomašici, Potočarima, na Korićanskim stijenama – sve su to spomenici Velikoj Srbiji, ideji u čije su ime počinjeni stravični zločini.

A najtrajniji spomenik Velikoj Srbiji je nevidljiv – nalazi se u ljudskim dušama ogrezlim u mržnju, šovinizam i crne snove o teritorijalnim proširenjima, etničkim čišćenjima i masovnim istrebljenjima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

 



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO