Pojeftinjenje skupih srpskih riječi

Nije baš prava licitacija, ali je očit rast konkurencije na političkom tržištu Srbije onih pomalo neočekivanih, a bombastih pojmova sa lagera najskupljih srpskih/kosovskih reči. Dva do pre neki dan najekskluzivnija proizvoda – kompromis (ali pravičan, kao da nagodba uopšte i može da bude drugačija) i razgraničenje – ovde su već predstavljene.

Ali, promolila je glavu i jedna prilično neočekivana – okupacija, odnosno priznavanje okupacije Kosova kao mogući izlaz i rešenje ovog decenijama i vekovima bolnog problema Srbije, koje i ona sama, takođe decenijama i vekovima, čini bolnijim. Kao što i sama u tome mazohistički uživa. (Setimo se, priznao je nedavno ovo poslednje i novi politički Mesija optužbom velikog dela nacije da više voli prolivanje suza nad propalom stvari, no da stvari popravlja.)

Pojmovni bauk okupacije navešten rečima samog patrijarha Irineja i “medijskog đakona” zvanog Večernje novosti, možda je i logično usledio u nedeljama kada je vojni rečnik inače preplavio političko tržište u liku “karakondžula” kakve su formiranje vojske Kosova i najave o povlačenju mirovnih snaga Ujedinjenih nacija, KFOR-a. A obe su one, znamo, prošle prve zvanične stepenice – prva usvajanjem vojnih zakona u Skupštini kosova, a druga kroz inicijativu Niki Hejli, odlazeće ambasadorke SAD u Ujedinjenim nacijama.

Ostaje da se vidi da li će i zasad stidljivi predlog/zi o proglašenju okupacije, ako sa pregovorima definitivno zapne, kako je, tvrdi se zapelo, uprkos samozadovoljavanju dela srpskog vrha “promenom stava SAD-a” ostati samo još jedan “tropar” za prekrivanje realnog stanja i u pregovorima i na terenu. Odnosno, kao još jedan, kako reče jedan kolega “rovac” kojim javnost treba da  se zamajava.

‘Neka uzmu, ali ne damo’

U svakom slučaju, inflacija ovih krupnih reči vodi njihovoj bagatelizaciji i pojeftinjenju. (Kao što se dešava i sa poetsko-kozerskim zlatnovalutnim standardom tvorca metafore o Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči, akademikom Matijom Bećkovićem, koji poslednjih godina, takođe jakim metaforama, grdi sadašnju vlast, ali, evo ga, zvanični je “otvarač” ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu, baš u vreme dotične retoričke inflacije).

Rekosmo ko, ali da vidimo šta je i kad glagoljio patrijarh srpski Irinej. On je onomad ušao u Crnu Goru, savladavši hamletovsko-klešovsku dilemu “Should I stay, or should I go” koju su mediji naduvavali “izmišljajući” zabranu mu ulaska zbog teških poređenja o teškom položaju tamošnjih Srba. I taman tad, sutradan u Gračanici usred rasprava o vojsci i KFOR-u, pojasnio stav SPC: “Njen je stav – tu smo i tu ostajemo dokle postojimo. Neka okupiraju, kao što okupiraju. Neka uzmu, neka osvoje, ali ne smemo da im to damo. To je osnovna stvar”.

Pomenuo je patrijarh i večni “ostanak Kosova u srcima” kao što je govorio i ranije (a ovo “mišljenje” baš ovde, na ovom sajtu, tada to zabeležilo), nova je samo ova teza o okupaciji. Prevedeno na politički kontekst to je zalaganje za famozni “zamrznuti konflikt” kao alternativu. A nju, čuli smo, predsednik Aleksandar Vučić navodno nije zagovarao, i po mnogim ocenama to je jedna od glavnih razlika u politikama crkve i države i “demanti” da su te dve politike srasle u nedopustivoj meri.

Ali, u slučaju predsednika države, nikad se ne zna, pa ni sada, da li još uvek ne zagovara tu opciju. Posebno što nije nebitno, kad je o ovoj crkveno-državnoj dijadi reč, da Irinej ovu “okupacijsku alernativu” pominje gotovo istovremeno sa njegovim blagoglagoljenjem o predsedniku koji se “lavovski bori” za Kosovo.

Visoka, ne beznačajna čak i ako je u pitanju “opipavanje terena”, vremenska podudarnost sa ovim stavom crkve je i “iz poverljivih krugova saznanje dnevnog lista Večernje novosti“. Ono svedeno na vest glasi da brojni bliski saradnici Vučiću predlažu da kao odgovor na gorepomenute “bauke i karakondžule” odgovori – “sanđamom” (proglašenjem okupacije). Da l’ baš celog, da l’ samo “severa” Kosova Novosti, uprkos poverljivosti i visini izvora, baš i ne saznaju. (Nije štos bez veze jer višestruko pojačava metaforu o nečistim silama – prethodni srpski otac nacije, Dobrica Ćosić za ovu neman kaže “anđama” i njegova u jednom romanu živi u reci).

Srbija ‘u ćošku’

Izjašnjavala se sinhrono s ovim povodom i druga strana crkveno-državne medalje pa i sad dok ovi redovi nastaju. Ali, glavni državnik je odmah izneo stav dovoljan za dalju analizu. Reč je o Vučićevoj “plačljivoj” oceni koja je danima doživljavala manje-više slične interpretacije da bi “Srbija, eventualnim ulaskom te vojske na sever Kosova i Metohije, bila saterana u ćošak”.

Pred navalom novinara u svakodnevnim povodima da se sa njima sreće (i selektivno ih vređa) da komentariše “vojnu pretnju”, predsednik Srbije je ponovo aludirao na svršen čin za zemlju, ali voljom stranih sila, stranog faktora, kako se to sve češće govori. Jedini odgovor koji bi Srbija tada imala, budući da je za mir i kompromis je da “brani svoju zemlju”. Ili narod!? Ne objašnjavajući kako, koji deo zemlje i naroda.

Primer uticaja velikih mogli smo da vidimo nakon nedavnog razgovora sa Metju Palmerom, zamenikom pomoćnika državnog sekretara SAD. Tad je Vučić rekao da je svestan da SAD podržavaju transformaciju Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku te da zna da Albanci ne bi ništa ni radili da ta podrška ne postoji, ali da pokušava da Amerikancima “objasni da to može dovesti do velike štete i tragedije”.

Izjašnjavanje o oružanim pitanjima očekivano došlo je i od drugih srpskih zvaničnika, a proširilo se i na ozvaničenje priključenja dva crnogorska oficira misiji KFOR-a na Kosovu, kao i na opetovani zahtev “nepriznate samoproklamovane države” za prijem u Interpol.

Iz jednog pasaža skorašnjeg intervjua Ivice Dačića, ministra inostranih poslova, njegov prateći vokal “precizira” formu “saterivanja u ćošak” rečima da dogovor sa Albancima “ne traži pobedu nad Kosovom” već rešenje koje će zadovoljiti obe strane jer “postoji mogućnost da Srbija ne dobije ništa zbog blickriga” na severu Kosova.

“To bi značilo sukob sa KFOR-om i NATO-om, što bi značilo da Srbija može da pozove Rusiju da pomogne. To pitanje se ipak neće rešavati na bojnom polju”, kazao je Dačić.

I ministar odbrane Aleksandar Vulin, naravno, oglašavao se u sličnom pravcu, “specijalizirajući” se za Crnogorce u KFOR-u poentiranjem nefer odnosa crnogorskih zvaničnika i njegovog funkcionalnog kolege koji Kosovo smatra državom, a ono to nije.

Draži manipulativne disonantnosti

Kuriozitet Vulinovog stava je u tome, što smo pretražujući dokumentaciju, ustanovili da je prvi deo zvanične izjave ovih dana potpuno identičan onom od pre nekoliko meseci istom povodu slanja oficira u KFOR. Isti manir se uočava i sa interpretacijama pomenute Vučićeve izjave o tome šta “iz ćoška” Srbiji preostaje: isti mediji jednom saopštavaju da će braniti svoj narod, drugi put svoju državu, a treći put – i narod i državu. Istovetno logičko iskakanje videli smo i kod patrijarha: istovremeno i “neka uzmu” i “ne damo”.

Ova u svim pristupima vidljiva manipulativna disonantnost počiva, pak, na prostoj činjenici da i o ovoj temi nema ključnog pojašnjenja. Malo ko u javnosti osvetljava činjenicu da sve i ako kosovske vojske bude, to će biti za desetak godina, a ne kako zvuče bombasti naslovi (OVK, “šiptarska vojska” itd…) “dolazi na sever”. I najviši zvaničnici ne odolevaju toj draži kojom su zatrpane naslovnice tabloidizovanih medija. Dakle, bezbraznijom upotrebom Dačičev(sk)og “blickriga”!

Iz tog ugla i zasad stidljivo uvođenje mogućnosti proglašenja okupacije s jedne je strane izraz je nepostojanja bilo kakvog javno saopštenog plana za Kosovo. S druge, široko otvorenog polja vlasti da može da bira štagod iz šume nejasnih nagoveštaja koje sama daje. A ako se logika suprotstavi tezama da je briselski dijalog prekinut, jer verujemo da nije, i da itekako opstaje u krugovima u zemlji i svetu daleko od javnosti, onda ovo zbunjivanje javnosti pre svega služi kao odgovor na te predloge.

Tako je proglašenje okupacije (deo naroda je to izgovarao “ukopacija”), i ako je samo probni balon, za racionalizaciju “zamrznutog konflikta” (ukopavanja u stav) suštinski istovetno sa prethodnom “jakom reči” – razgraničenje. Može, hipotetički i papirnato – kao i ustavna preambula i zvezdica sa fusnotom za Kosovo na međunarodnim forumima – da se proglasi recimo za bilo koji deo “južne pokrajine” i sa “severom” i bez njega, i sa enklavama i bez njih… I sa i bez odgovora silom…

Ali, politička suština sa stanovišta (očuvanja) vlasti je u jednom. Vlast hoće da kaže: ništa od toga nismo hteli, zato nismo ni odgovorni, drugi su nas naterali i primorali. Iz “ćoška” je bilo moguće uraditi samo ono što će se uraditi. Koje god rešenje – sve do Rusije, kako pomenu Dačić.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera