Treba li dijalog o Kosovu biti tabu za crkve

Da li Srpska pravoslavna crkva (ali i druge) treba i kako da učestvuju u “unutrašnjem dijalogu o Kosovu” što ga je proglasio srpski predsednik Vučić?

Ovo pitanje je, mora se priznati, prvi put “otvorio” Arsenije III Čarnojević od septembra do decembra 1689.  A taze ga je baš u vreme “dijaloga o dijalogu i bez dijaloga”, aktuelizovao oponirajući koalicionar najnovije srpske vlasti Vuk Drašković, lider SPO, koji (pokret) daje izvesne znake da još postoji. (U liku lidera i dalje kontroverzno, provokativno i javno katkad robusno, a u liku pojedinih njegovih poslanika kadgod nepristojno ulizički.)

Drašković je u jednom naširoko prenošenom autorskom tekstu izvorno objavljenom u listu Danas, potvrdio da pristaje na poziv za dijalog. Uz to je u svom poznatom epsko-idealističkom maniru uz jake, ali takođe često ponavljane metafore i epitete izneo glavnu tezu: Srbija je u evrointegracijama i putu u bolju budućnost “pred zidom”. A glavne “cigle”, ma šta cigle – gromade, tog zida su promena Ustava i Kosovo.

Drašković: Cunami evrofobije i rusofilije

Promena Ustava zahteva svakovrsnu evropeizaciju, od pravosuđa do čitavog državnog ustrojstva, a problem Kosova ne podrazumeva sleđenje “Lazareve kletve (ona devetnaestovekovna mitsko-romantična izmišljotina “ko ne dođe u boj na Kosovo..!”) već prevazilaženje neprijateljstva sa Albancima – prijateljstvom.

A glavni duhovni “malter” koji pojačava pomenuti zid zbog čega “sudeći prema najnovijim anketama, većina Srba je protiv rušenja i ustavnog i kosovskog zida” nije u caru Lazaru već u  Rusiji. Pa Srbiju sve snažnije potapa “cunami evrofobije i rusofilije.”

Međutim, izvan ovih građevinarskih i meteoroloških slika, Drašković nabraja i ko i kako treba da učestvuje u dijalogu “o izboru budućnosti” pa kaže da se za to mora (to je taj idealizam!) otvoriti sve ono što nije otvoreno – parlament, TV studija, svi mediji, javne građanske tribine… A uključiti političke stranke, nevladine organizacije, Srpsku akademiju nauka i umetnosti…

I sad “glavni sporedni” citat: “Verske glavešine ne spominjem, jer je u modernim i demokratskim državama religija, svaka i svačija religija, odvojena od države.”

Većina prenosioca koji su “rastelalili” ovaj tekst najavljivala ga je s/likom onog zida, a malobrojni su istakli onaj Draškovićev veto, bolje reći tabu, za crkvene glavešine. (“Izvornik”, Danas  imao je smisla za takoreći uzgrednu “nijansu jaču od sebe same” pa tako i dva naslova  – svoj o “glavešinama” na naslovnoj i autorov “zidni” na dijaloškoj strani gde je tekst objavljen.)

Znajući “Vuka ma’nitoga”, teško bi bilo reći da je ovo “crkveno slovo” deo neke spin-strategije ili sa glavnim koalicionarom dogovoreni probni balon. Na to ukazuje i činjenica da osim širokog rasprostiranja “zida” po javnosti, gotovo da nije bilo zvaničnih odjeka i reagovanja podrške. Crkvene glavešine ostale su izvesno vreme “u zasedi” te rečenice usred Draškovićevog teksta.

Ipak, nije prošlo previše dana, a oglasio se prilikom neke godišnjice manistara Tronoša “glavešina nad glavešinama” SPC, ne slučajno baš intervjiom “Večernjim novostima”. Patrijarh Irinej tu je, načinio razliku od nekih ranijih poruka tipa da “zavetno” Kosovo može biti vraćeno i za 500 godina, što se moglo čitati i “nikad” pa, dakle, uz mnogo zanemarivanja crkvenih nastojanja, i kao njegovo uključivanje u “briselski proces.

Patrijarh: Nekrst koji ne zna šta je istorija

Sad je rekao da  “mu se čini da srpski narod nikada nije stradao kao u našem vremenu, počev od stratišta u Jasenovcu i Jadovnu, pa sve do Kosova i preko Kosova”. Ni to nije izlazilo iz standarda na koje se u Srbiji oguglalo, a nije bilo ni polemika sa Draškovićem, ukoliko se  zanemari da su “Novosti”, recimo, baš zbog njega u ovom trenutku “čačkale” Njegovu Svetost da zaoštri do – nekrsta.

Jer, on je, doduše  pozivajući se na “višnji” nebeski autoritet, kosovske srpske svetinje ovako branio: “Neće Gospod dozvoliti da padnu u ruke nekrsta, koji sve čini da ruši i pali i ne zna šta je istorija i duhovno nasleđe. Takvom narodu takva blaga ne mogu biti data na čuvanje.”

U Patrijarhovim rečima, elem, sadržan je radikalan i retrogradan stav i o nastojanjima Kosova da se “pričlani” UNESKO-u kao zemlja naroda za koji nisu “takva blaga”, a i sam narod s kojim se prepručuje buduće prijateljstvo i s čijim se predstavnicima razgovara u Briselu označen je nevernicima (nekrst!).

Gotovo istog dana – a, nećete verovati da Vučić nije reagovao – oglasila se, ne glasom već napismeno potpredsednica stranke mu i Vlade Zorana Mihajlović, dozvolivši Crkvi da učestvuje u dijalogu (koji će počne!), ali da ne “pritiska”. Vučića! “U tim razgovorima očekujem da će Srpska pravoslavna crkva, kao vekovni čuvar našeg naroda i kulture na Kosovu biti dobar partner i da će svojim uticajem istinski pomoći u uspostavljanju nove vrste dijaloga između Srba i Albanaca. Očekujem i da ne vrše pritisak pre početka razgovora o Kosovu na predsednika Srbije Aleksandra Vučića”, napisla je, pa je i obnarodovano.

E, kad smo tako bogato “ispejzažirali” brežuljak na putu i ka unutrašnjem i ka onom briselskom dijalogu, da vidimo i “šta se iza nj(br)ega valja”.

Visprenijem umu blisko je da ova “polemika”, ma koliko ne bila neposredna, ukazuje najpre na potencijalne mane zamišljenog, a ničim neusmerenog unutrašnjeg dijaloga koji je i počeo i nije (možda mu je neusmerenost osnovni smisao, da bi i zaključci mogli biti slični – proizvoljni).

S druge strane, ona aktuelizuje baš potencijalnu ulogu Crkve u njemu, ali ostavlja mesta za pomisao da je sa stanovišta inspiratora dijaloga i sam taj “crkveni ugao” samo još jedan prilog onoj, kako je nazvasmo, neu(s)merenosti.

O prvom ćemo kratko: utuk duple potpredsednice Patrijarhu izaziva bojazan da će i sa drugim subjektima biti tako – pozoveš ih na dijalog, a kad nešto reknu, u najmanju ruku ih opomeneš da ne vrše pritisak na lidera i pokretača. Pritiskom protiv navodnih pritisaka.

Kažem duša, a mislim na imovinu

Ovakve bojazni više važe za Draškovićeve nade. Dosadašnji prilozi i “verbalni ispadi” u (ne)započetom dijalogu svedoče da je teško otvoriti TV studija, tribine… a rijalitišouvsko nasilje nad opozicijom u Parlamentu, uz njeno “nećkanje” o dijalogu, pokazuje da teško šta može da se očekuje u tom pogledu. Ukratko, Draškovićev “popis” subjekata i načina dijaloga u ovom trenutku liči na “spisak lepih želja”. Uz to pojedini subjekti, poput nevladinih organizacija, mogu u dijalogu da se pojave i kao “karikature” u liku onih koje po potrebi i ad hoc (uvek, pa i sada) osniva vlast…

Što se same Crkve tiče, već je očit previd – a može se očekivati da će previđanja biti i više – nije reč samo o SPC, već o institucijama svih religija i nije reč o crkvenom “činovništvu”  na terenu,  već o “glavešinama”. Jer, monaštvo i niži jereji, bez sumnje, imaju znatno drugačiju, naravno i pozitivnu integrativnu ulogu među samim Srbima na Kosovu, a nije retkost i u odnosima sa većinskom okolinom.

Ne samo zato se uloga Crkve/crkava ne bi smela gledati samo kroz njenu sraslost sa državom, umesto da bude odvojena, već i kroz upletenost u mnoge druge probleme koje kroz unutrašnji dijalog, ako ga ikako delotvornog bude, kao i kroz onaj sa Albancima treba rešavati.

Primera radi, SPC je itekako “umešana” u probleme imovine na Kosovu, u procese vraćanja crkvenog zemljišta i objekata, a ne samo u ono što se zove baštinom. Što opet nije samo crkveno-religijska već kulturološka i civilizacijska tema. Crkvi možda i odgovara ovakvo zamešateljstvo jer još zadugo može da govori o dušama i nacionalnom identitetu, a da misli na novac i imovinu.

Takođe, pojedini rigidni i radikalni nastupi crkvenih glavešina, mogu da budu od koristi i inspiratoru dijaloga. Primera radi, štagod on “mekše” rekao od ratobornosti prema “nekrstu”, makar koliko  takođe bilo radikalno, može se procenjivati kao konstruktivnost i državnička mudrost.

Dijalog, i unutrašnji i “komšijski”, međutim, imaće i latentni rizik od operisanja sa stereotipima što ih  (namerno, godinama) proizvode režimske i ideologizirane istorije. Te su opasnosti vidljive recimo, već i u pokušajima regionalnih “dronizovanih” otopljavanja odnosa Srbije i Albanije. Kad se i jedan i drugi lider zalažu da Srbija i Albanija “nikad više ne ratuju”, iako nikad i nisu. I tako dalje…

Patrijarhovo preporučivanje Gospodu pak poručuje – na drugoj strani je niževredan narod, nekulturan, nedostojan čuvanja vrednosti, koji ne zna šta je istorija, vandalski ukratko. Koliko se učesnici dijaloga unutrašnjeg i “spoljnog” mogu odlepiti od ovakvih teza veliko je pitanje.

Pogotovo što i sam Vučić u svojim nastupima neretko balansira po ivici žileta s bezmalo rasističkim i potcenjivačkim opaskama o svojim briselskim supregovaračima i njihovom narodu. Pitanje je stoga, da li će “dijalogičari” biti svesni da definicija teze o “nekrstu” (treba da) glasi: visoki(crkveni) predstavnici naroda čiji su vandalski nastrojeni pripadnici vandalski rušili tuđe bogomolje, pripisuju čitavom drugom narodu nedela njihovih vandala…

Od dijaloga – ‘dva putića’

Arsenija III Čarnojevića nismo slučajno pomenuli. Jer, vajni pregovarači kad o problemu Kosova govore, obično kažu da on nije sadašnji, da traje bar tri-četiri decenije  ili u najboljem slučaju da seže do 19. veka. A problemi zavade, preseljavanja, pristanak Srba na napuštanje Kosova ako izgube u ratu, sežu do Velike seobe Srba i još dublje u istoriju, ali njih sad niko ne doživljava kao problem.

Svi ti procesi, lišeni stereotipa i pojednostavljivanja morali bi da se imaju u vidu ako se hoće bilo kakav dijalog. I potom korak ka pomirenju.

Ukratko: i sa Crkvom/ma i bez nje/njih od dijaloga minimalno “vode dva putića”  i teško da se može postići nešto više – da se on smandrlja radi dodvoravanja i nekih ustupaka Evropi. Ili da omogući, makar i “od krova” kakvu-takvu relaksaciju  kosovskog problema i odnosa sa kosovskim Albancima koja bi bar u povoljnijoj atmosferi rešavala ona teška “tehnička” pitanja. I ona zabludna, proistekla iz međusobnih stereotipa.

Ali dotad bi bar jedan od patrijaraha, verovatnije ovaj civilni koji je i lansirao “antimitološku politiku” mora recimo da obnaroduje – da se najmanje jedna razvedena žena (ako je dve-tri imao) Kraljevića Marka preudala za Albanca; da su najbliži Skenderbegovi rođaci poklonili Nrmanjićima neki pirg na Svetoj Gori; da je 1689. u Austrijsko-turskom ratu novi komandant, na smrt od kuge bolestan Pikolomini organizovao u Prizrenu skup prvaka, gde je bio i Arsenije, sa planom za zajedničku borbu. Već 27. decembra, novi komandant hercog Gorg Kristijan od Holštajna organizuje u Prištini novo savetovanje sa svojim oficirima, ali “prema jednom podatku … su učestvovali i ‘velikaši zemlje’ i patrijarh Arsenije” gde je dogovoreno da se  u pomoć pozove i albanska milicija…

Uf, uf, pređosmo na drugi tekst!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera