Uloga prazne zemičke u EU integracijama

Ako nas ne prime u Evropsku uniju, tražit ćemo prijem u SAD; poručio je Ivica Dačić (EPA)
Ako nas ne prime u Evropsku uniju, tražit ćemo prijem u SAD; poručio je Ivica Dačić (EPA)

Taj Ivica Dačić baš ume da smisli dobar lid, pa novinar ne mora mnogo sam da se “muči” da smisli efektan početak teksta.

Tako srpski ministar inostranih poslova, ta iskusna “politička lisica”, kako ga je baš ovih dana “epitetirao” jedan kolega, pomaže ovom ozbiljnom tekstu o isto takvoj temi da bar započne – veselo.

“Ima nekih promena od prošle godine, stolice više nisu drvene”, počeo je Dačić svoju besedu onomad na Bledu, na panelu o perspektivama Zapadnog Balkana za članstvo u EU. A onda se “prozivajući” slovenačkog kolegu Karla Erjaveca, požalio kako su za doručak bile samo tri zemičke, a “od toga, jedna prazna”.

“Pa kakva je to EU, čime ćete nas privući?”, poentirao je Dačić, sažimajući u želji za više “punih zemički” zapravo zahtev za “većom evropskom šargarepom” u procesu pridruživanja balkanskih državnih froncli Uniji.

A kad je Karl Erjavec prihvatio šalu i objasnio da su gosti Bledskog strateškog foruma “ipak u Sloveniji” to je kao trebalo da zvuči – nedaleko od Balkana. A možda i nedovoljno u Evropskoj uniji.

Skepsa kao motivacija za pridruživanje

Čak i da nismo najbolje razumeli Erjavčev odgovor na bačenu rukavicu o zemičkama, bledska, a nimalo bleda, ne samo po doskočicama, misija srpskog šefa diplomatije ukazala je na već zapaženi trend u odnosima Beograda prema evrointegracijama. I s druge strane, na stav Brisela prema tom trendu, ne samo shodno proceni stanja na Balkanu, već i u samoj Evropskoj uniji, bolje reći trendove među njenim članicama.

“Beogradski trend” bi se mogao opisati kao nešto jača rezervisanost zbog sporog/usporenog procesa integracija i povremene “pretnje” tom rezervisanošću. Pritom se zapaža pomalo paradoksalan manir po kome se svaka vrsta skepse prema EU predstavlja kao motivaciona tačka za povećani evroentuzijazam. To se, naročito skepsa, izgleda, dosad najjasnije ispoljilo u Dačićevoj epizodi “praznih zemički” (kakva je to Evropa, kad je loša klopa).

Na kulturološkom nivou dosetka o pecivu je, zapravo, samo “pekarska” varijanta davnašnjih “babaroga” o pogubnom uticaju Evrope na nacionalno biće, jer kad se “tamo uđe” neće moći da se peku prasad i rakija.

No, nije naodmet najpre uočiti sledeće: ako se uporede zvanični (pisani i na sajtu ministarstva objavljeni) govori za nastupe na nekolikim bledskim seansama, sa onim što je u izjavama medijima i nečitanim, “iz glave” izgovorenim Dačićevim rečima dobija se zanimljiv rezultat.

Oni prvi više liče na nešto što bi govorili evropski zvaničnici i visoka briselska birokratija, a ovi drugi se doimaju kao originalniji i specifičniji “srpski stav”. Kolikogod bili kombinovani sa onim prvim.

Ima ih više – pogotovo ako se u sve uračunaju dačićevske eskapade, pevanje ne računamo, ili doskočice (“Ako nas ne prime u EU, imam ‘pretnju’ za Ameriku – mi ćemo tražiti prijem u Sjedinjene Američke Države. Bliži smo od Havaja u svakom slučaju”), ali tri se segmenta posebno izdvajaju.

Najpre je artikulisanije izraženo, a delom i opravdano, nezadovoljstvo činjenicom što je sama EU, bez obzira na rezultate u pristupnom procesu zemalja, takoreći unapred udaljila/produžila rokove za proširenje. Druga tačka trenja je sama kriza koncepta Unije, potencirana, recimo Brexitom. I, konačno, upitnom se (jače) postavila situacija u samom zemljama članicama, njihov odnos prema zajednici, ali i unutrašnje politike koje kadgod veoma odudaraju od evropskih načela i vrednosti.

Prije nego što se EU raspadne

U “preletu” preko Dačićevih bledskih ocena to se vidi iz stava da je “i Evropskoj uniji u ovom tenutku potreban pozitivan poen. A gde će ga ostvariti, šta će to pozitivno EU uraditi i gde uopšte može da ima pozitivan poen – mislim jedino ovde u našem regionu”, jer je “situacija u kojoj se EU sada nalazi mnogo gora nego pre nekoliko godina, kada je Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije, davao izjavu da neće biti proširenja do 2020. godine”.

A skica stanja u EU zbog koje se iskazuje i izvesna “pretnja”, ili bar preteća prognoza, prepoznaje se u sledećem Dačićevom isticanju: “ili ćemo ući u EU, ili ćemo se pridružiti EU, ili će ona nama. Nadam se da ćemo ući u EU pre nego što se raspadne”. Zato se, dakle, preporučuje “pravedan odnos prema zemljama Zapadnog Balkana” utoliko pre što “ne mogu da verujem da su sve zemlje postale članice Unije baš zato što su ispunile sve kriterijume. I mogu da se opkladim da kad bi sad ponovo ulazile u EU, bar trećina ne bi prošla te kriterijume”, opet je poentirao Dačić.

Ma koliko nestašne i diplomatiji možda neprimerene mogle da budu, pomenute Dačićeve ocene, želje i predlozi u pojedinim elementima nisu daleko od realnosti.

Nisu, bar u onoj meri u kojoj je pod znakom pitanja i zrelost zemalja Zapadnog Balkana za pridruživanje mereno unutrašnjim prilagođavanjem evropskim standardima, a naročito vrednostima. I sve ovo bez obzira koliko, bar u Srbiji, bila raširena takođe kontroverzna i “dvosekla” mantra da “sve to radimo zbog sebe”, a ne zbog pukog učlanjenja.

Kontroverznost se, naime, sastoji u sledećem. U realnim okolnostima srpske politike i društva od početka “evropskog puta”, a ne samo sada, nastavak glose “raditi zbog sebe” može da glasi, a često i glasi – kad to postignemo, onda u Uniju i ne moramo…

U tom kontekstu može da se čita i ovo najnovije požurivanje i ohrabrivanje EU da zaradi taj pobednički, dačićevski poen. Oni kojima političko-analitičko pamćenje seže duže od dva meseca unatrag – uprkos tome što propaganda sve čini da to ne traje ni dva dana – setiće se da je zahtev “za rokom učlanjenja” Srbije i za jasan, takoreći datumski precizan odgovor saopšten još početkom jula.

Tada je, naime, to odvažno i samouvereno promovisao novopečeni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u momentu kad se “oštrio” za trojni susret “osvežavanja” ubajatelog briselskog procesa sa Federikom Mogerini, visokom predstavnicom EU i svojom kosovskom “paralelom” Hašimom Tačijem.

Obrazloženje predsednikovo koje su tom prilikom citirale agencije, takođe je bilo veselkasto i narodnjački prijemčivo poput Dačićeve rezerve iz trećeg ovdašnjeg pasusa: “da ne lutamo kao ‘guske u magli’ koje možda i mogu da pronađu pravi put, ili koje će sigurno da pronađu pravi put, ali da se ne zna gde se i kada završava taj pravi put”.

“Dvomesečno sećanje” nadalje kaže, da tačnog odgovora “kad” iz Brisela, naravno, nije bilo. Jesu u nekoliko navrata EU-zvaničnici posredno odgovorili, jeste pomenuta Mogerini na izričitiji način isticala nezaobilaznost i značaj zemalja Zapadnog Balkana, ali se sve svodilo na podvlačenje – važnosti i neophodnosti pridruživanja, a ne na hitnost, odnosno prioritet roka.

Na ovom terenu indikativne su, međutim, dve, u nekoliko nedelja sukcesivne posete Beogradu, izvestioca Evropskog parlamenta za Balkan Dejvida Mekalistera.

Pred prvi, julski (zamalo ne napisah “julovski”) susret (na)samo s njim, predsednik Vučić je obnovio pitanje roka. A tokom izjava za štampu izgovorio ono čuveno da se EU samo folira tražeći reforme pravosuđa (i slobode medija), a da on, znajući koliko je to nevažno, zna i šta je Evropi najvažnije – Kosovo i odnosi Srbije sa Rusijom.

Iskošena ruska paralela

Drugi Mekalisterov dolazak, u poslednjoj dekadi avgusta pažljivom posmatraču doimao se kao nastojanje da jasnije podvuče da reforme pravosuđa nisu nipošto za takvo bagatelisanje, kao ni sve druge. I uz višegodišnje “ponavljanje istog”, ova je poseta još jednom stavila do znanja svima koji se ne prave gluvi da je, uz ostalo, u onom po Vučiću najvažnijem i on u pravu.

U prevodu na jasniji jezik – Srbija se ne može nadati prijemu, pa samim tim ni roku za ulazak u EU bez sveobuhvatnog sporazuma sa Kosovom i bez spremnosti da u razumnom roku pred eventualni prijem potpuno uskladi svoju spoljnu politiku, dakle i prema Rusiji, sa politikom EU.

Ili je, možda, sam Mekalister bio jasniji od prethodnog zaključka? “Kada je zemlja spremna da se priključi, ona će moći to da učini i to zavisi od toga šta će Srbija činiti u narednim godinama. I dalje postoji još nekog poslova da se uradi, kao što je vladavina prava, u borbi protiv korupcije, ima važnih stavki koje sam izneo u svom zaključku i Vlada Srbije to zna. Nastavite sa dobrim poslom i reformama i jednom kada završite svih 35 poglavlja možete se priključiti”, rekao je EU-izvestilac.

Međutim, u nedeljama ovih priča, verovatno da bi se one zasenile, upadljivije nego ranije, beogradski najviši zvaničnici drže se postavljenog zadatka iz lekcije o tome šta je važnije od pravosuđa. Naročito premijerka Ana Brnabić.

Ona još od onog “izvinjenju” ruskom ambasadoru zbog neprecizne interpretacije američke agencije Blumberg o veličini i srazmeri srpske ljubavi prema pravoslavnoj braći i EU – ne propušta da u svaku izjavu o evroinegracijama ubaci “rusku paralelu” iz lekcija o državnoj samostalnosti i (“samoproglašenoj”, reče jedan) vojnoj neutralnosti.

Formula o “guskama u magli”, a pogotovo “ogađivanje” EU u javnosti zbog mogućnosti sopstvenog raspada zato kao da imaju za cilj da pomenutu paralelu nahere i iskose. Naravno na rusku stranu. A koliko – sadržano je u jednom zaključku kompetentnog i taze istraživanja.

On glasi: ispitanici koji su na predsedničkim izborima glasali (bliska prošlost) za Aleksandra Vučiča u 51 posto slučajeva kao najvećeg prijatelja Srbije vide Rusiju, dok oni koji će na sledećim parlamentarnim izborima (budućnost, a možda takođe bliska) glasati za SNS u 54 odsto slučajeva vide tog istog najvećeg prijatelja.

A političko-marketinški angažman požurivanja EU svodi se na sledeće: postavljanjem pitanja za koje se unapred zna ili pretpostavlja da nema odgovora, odnosno da će biti negativan, trebalo bi da se stvori utisak da se EU oglušuje o pravedničke “vapaje” i da se tako ona učini suodgovornom za odugovlačenje procesa za koji možda ima više baš domaće odgovornosti.

Drugim rečima, temeljno važna pitanja se ponovo prebacuju na moralizatorski teren nacionalnog ponosa kojim treba da se zamagli njihova temeljitost: mi ih lepo pitamo za rok, a oni nas ne zarezuju. A pritom još daju prednost kiflicama umesto prasadi sa ražnja.

Kad smo kod pečenja, ne zaboravimo – sve se to dešava u državi koja toliko uvažava mišljenja tabloida da je prosto čudno što nije prekinula diplomatske odnose sa SAD-om li behu, Kanada li, gde je pri’apšen neki srpski “dijasporac” koji je pekao papriku u dvorištu. (“Jesen je. Iz parka se širi miris pečene paprike” – citat iz zadatka jednog beogradskog petaka.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO