Dogodio nam se radni narod

Od radnika se traži da se žrtvuju za državu, nacionalne interese i slične apstrakcije (EPA)
Od radnika se traži da se žrtvuju za državu, nacionalne interese i slične apstrakcije (EPA)

Narod u Srbiji se načisto izbezobrazio, a tu prednjače štrajkači svih zanimanja i boja. Malinari se bune jer iz nekih samo njima znanih razloga ne žele da prodaju svoje proizvode po niskim cenama koje im stvaraju gubitke. Radnici Goše iz Smederevske Palanke štrajkuju samo zato što nisu primili platu neke dve godine, pa nemaju od čega da žive. Zaposleni u preduzeću MBA Ratko Mitrović – Niskogradnja prekinuli su radove na rekonstrukciji Trga Slavija, jer im nisu isplaćene plate za februar i maj, a nemaju ni zdravstvene knjižice. U kragujevačkom Fijatu i valjevskom Gorenju radnici su se drznuli čak i da traže veće zarade, samo zato što ne mogu da prežive od crkavice koju trenutno zarađuju.

Nadležni politički funkcioneri nezadovoljnike ignorišu kad god mogu, a kad se desi da budu priterani do zida i primorani da se oglase i nešto preduzmu, uglavnom obećavaju da će država nešto učiniti, smišljaju razne izgovore i nagovaraju radnike da prekinu štrajk. U slučaju fabrike Goša, na primer, premijerka Ana Brnabić se vadi da je u pitanju privatna firma, pa treba biti obazriv koliko država može da pomogne. Izgleda da neplaćanje radnika više nije prekršaj, a privatna firma je neka vrsta države u državi, pa za nju ne važe zakoni zemlje u kojoj posluje. Nešto kao SPC, otprilike. Kad može crkva da ne plaća porez državi, zašto privatne firme ne bi mogle da ne isplaćuju plate svojim radnicima?

Kompanija jača od zakona

Sličan odnos prema zakonodavstvu Srbije premijerka je ispoljila i povodom štrajka u Fijatu. Predstavnici Fijata su saopštili da njihova kompanija nikad ne pregovara sa radnicima dok štrajk traje, prvo mora da se prekine štrajk, a potom može i da se pregovara. Brnabić je brže-bolje pozvala štrajkače da odmah prekinu obustavu rada i sednu s rukovodstvom za pregovarački sto. Koga briga za Zakon o štrajku čiji član 6 glasi: “Štrajkački odbor i predstavnici organa kojima je štrajk najavljen dužni su da, od dana najave štrajka i za vreme štrajka, pokušaju da sporazumno reše nastali spor”. Ispostavilo se da su interna pravila jedne privatne kompanije jača od zakona jedne države.

Nije lako ni srpskim političarima. Danonoćno rade za dobrobit svoje zemlje, ne mogu oka da sklope od brige za Srbiju, a onda im neki razmaženi radnici udare čarlamu jer bi hteli da jedu ili da izdržavaju i školuju svoju decu. Bruka i sramota!

Kako pošten političar da otrpi takvu drskost i uvredu? I političari su samo ljudi, i oni imaju dušu, iako je to teško primetiti na prvi, a i na bilo koji drugi pogled. Zato nije nikakvo čudo što ponekad malo burnije reaguju na bezobzirne štrajkačke provokacije, pa im se omakne da kažu šta zaista misle.

Gladovanje kao nacionalni interes

Tako predsednik Vučić očinski upozorava štrajkače da “imaju obavezu i odgovornost i prema zemlji”, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić opominje da “posledice tih štrajkova, ako traju dugo, mogu biti štetne za Srbiju”, a ministar rada Zoran Đorđević poručuje radnicima da bi “u svojim zahtevima trebalo da pokažu malo ljubavi prema Srbiji”. Ovakva retorika koja zvuči odnekud poznato brzo zahvati i niže državne službenike, pa činovnici iz JP Infrastruktura Železnice Srbije vrše pritisak na radnike Goše da im dostave elemente za Žeželjev most jer je u pitanju famozni “nacionalni interes”.

Drugim rečima, od radnika, konkretnih, živih ljudi od krvi i mesa, traži se da se žrtvuju za državu, nacionalne interese i slične apstrakcije. Prema naopakoj logici naših vlastodržaca, interes kolektiva uvek stoji iznad interesa svih pojedinaca koji sačinjavaju taj kolektiv. Od ovog sumanutog paralogičkog pravila izuzeti su samo oni koji određuju šta je taj “nacionalni interes” i šta znači biti patriota, povlašćena kasta moćnih i bogatih kojoj pripadaju i sami politički funkcioneri.

Ako već toliko vole Srbiju, zašto ne pokažu svojim primerom tu “odgovornost prema svojoj zemlji”? Neka probaju da rade za 300 evra mesečno ili neka idu na posao dve godine bez dinara, pa da vidimo šta će ostati od njihove silne ljubavi prema narodu i državi.

U ime države i nacionalnog interesa nekad su radnike i seljake slali u rat, da budu topovsko meso i da vrše agresiju na susedne zemlje, a danas se u ime istih kumira zahteva od radnika da gladuju, rade za džabe ili za bedne plate. Nekad je bilo patriotski ubijati, a danas je patriotski biti izrabljivan. U međuvremenu je prošlo tridesetak olovnih godina i štošta se promenilo. Ljudi su postali umorni od siromaštva, od bednih uslova života, od borbe za golo preživljavanje, od bezizlaza u kojem tavore toliko dugo. A izgleda da su se umorili i od patriotskih tirada, od toga da im svaka nafatirana politička šuša soli pamet o ljubavi prema državi i zaštiti nacionalnih interesa.

Denacionalizacija radničke klase

Proces “nacionalizacije radničke klase” počeo je u vreme masovnih Miloševićevih mitinga, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Tada je lansirana i floskula da su u oktobru 1988. godine štrajkači iz Rakovice došli kod Miloševića kao radnici, a vratili se kao Srbi. To nije potpuno tačno, jer je Milošević pristao na radničke zahteve, a radnici Rakovice su se i kasnije bunili, ali je zgodno kao formula koja govori o zameni klasnih pitanja nacionalnim. Danas prisustvujemo obrnutom procesu: Srbi koji rade u fabrikama ponovo postaju ono što su oduvek i bili – radnici.

Erupciju nacionalističke ideologije pod plaštom antibirokratske revolucije Miloševićeva propaganda nazvala je “buđenjem naroda”, iako bi se pre moglo reći da se tad život pretvorio u pravu noćnu moru. Brojni štrajkovi koji se u poslednje vreme odvijaju u Srbiji pokazuju da je na delu proces koji bi se mogao nazvati buđenjem radnog naroda. Ili, da parafraziramo Milovana Vitezovića, Miloševićevog predgovornika sa mitinga na Ušću – dogodio nam se radni narod. Reklo bi se da nacionalističke mantre najzad gube snagu čim su radnici počeli da se bave svojim stvarnim problemima. Suočavanje sa surovom realnošću lako razveje sve mitomanske magle, jer se patriotizam jednostavno ne maže na hleb, niti se nacionalnim interesom plaća detetu ekskurzija.

Boreći se protiv štrajkova, pripadnici političke elite samo pokazuju da nisu predstavnici građana koji su ih izabrali, već da rade u interesu svoje kaste moćnih i imućnih. Njihova borba je unapred izgubljena, bar na duže staze. Da nije bilo štrajkova i drugih vidova borbe za radnička prava, radnici širom sveta nikada ne bi izvojevali osmočasovno radno vreme, pravo na odmor i bolovanje, plaćen prekovremeni rad, zdravstvenu zaštitu ili penziju. I pravo na život dostojan čoveka. U SFRJ, zemlji radnika i seljaka, sva ta dostignuća su se podrazumevala, a onda su olako protraćena zarad nacionalističkih tlapnji o svim Srbima u jednoj državi i sličnih iracionalnih iluzija. Sve ono što je izgubljeno može se i povratiti, a štrajkovi su prvi korak na tom putu. Ako radnici istraju u borbi za svoja prava, postoji realna mogućnost da Srbija ponovo postane naša zemlja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO