Dva ‘jaka’ poena Ane Brnabić

Brnabić je tri-četiri dana posle svog ustoličenja zapravo imala dva međunarodna intrevjua (Reuters)
Brnabić je tri-četiri dana posle svog ustoličenja zapravo imala dva međunarodna intrevjua (Reuters)

Novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić ni od izbora novo-stare Vlade, po običaju, „nije silazio“ sa tv-ekrana i novinskih naslovnica niti se za trenutak uklanjao od pažnje javnosti.

Ali, ni jedno predsednikovo javno obretenje, pa ni ono da je za namensku industriju (metaka) Srbije dobro što srećom ima mnogo ratova u svetu, nije izazvalo toliko uzbuđenje kao dva odgovora nove premijerke Ane Brnabić na pitanja iz intervjua američkoj agenciji Blumberg.

Ovo „vatreno krštenje“, kako su pojedini mediji naslovili ove „senzacije“ srpske prajministarke, izazvalo je niz reakcija i (ne)razložnih pitanja. Ali, kao glavno može se uočiti ono koje se tiče kredibiliteta tih stavova koji su, obrni-okreni, na (zasad) uviđavan način delimično osporili i sami Vladini ministri.

Strateški cilj ispred emocija

Brnabićeva je tri-četiri dana posle svog ustoličenja zapravo imala dva „međunarodna“ intervjua. Onaj koji je dala BBC-ju emitovan je na dan kad su uveliko po vrućim medijima i štampi kolale te dve „vatrenokrštenske“ političke eskalacije.

Ana, kako premijerku sve češće oslovljavaju u javnom, pa čak i oficijelnom govoru u Srbiji, je na škakljivo i sudbinsko Blumberg-pitanje – Rusija ili EU – odgovorila da ako se taj uslov (ultimatum) postavi Srbija bira „ovo drugo“. (Izričitost odgovora ipak je primirena formulacijom da je EU – ono drugo!)

I potom „emocijski“ pojasnila da imamo „emotivne veze sa Rusijom“ zbog tradicije, vere i kulture i da mnogi u Srbiji na Rusiju gledaju kao na velikog brata i zaštitnika. Takva se, kaže, osećanja ne mogu zanemarivati, ali naš strateški pravac je EU.

U potonjem razgovoru za BBC, Ana Brnabić se o tome zadržala u okvirima gornjeg pojašnjenja ne „oštreći“ onu dilemu „ili-ili“.

Drugo iskakanje ticalo se  obnavljanja aranžmana iz predostrožnosti sa MMF koje „pada“ u početak sledeće godine, kad ističe ovaj koji je baš u vreme izjave misija Fonda proveravala u Beogradu. Premijerka se izjasnila da aranžman može i da ne bude obnovljen s obzirom na dobre ekonomske rezultate koje zemlja postiže, i koji bi u slučaju novog aranžmana mogli da budu usporeni.

Ova dva stava, realno gledano, jesu bila novost i vest koje bi, recimo svaki spoljnopolitički dopisnik iz Srbije odmah poslao svojoj redakciji kao ekskluzivu, kako je i bilo.

Ravnoteža prave i jedine premijerke

Međutim, u ovom slučaju nije bez važnosti ni to što su te ekskluzive na domaći vašar informacija dospele „iz uvoza“, odnosno iz stranih uticajnih pa još i zapadnih medija. Što bi u prvom sloju trebalo da bude poruka o dobroj ukotvljenosti nove premijerke u „velikom svetu“ u kome je stekla i akademska zvanja.

Još važnije je, pak, uočiti i sledeće: predsednica Vlade je otvorenošću koja u ovim dvema izjavama možda i „bode oči“ ostvarila i svojevrsnu ravnotežu, pa su se dva „jaka“ javna poena kao i mnogo toga u Srbiji, istovremeno međusobno možda i potrla.

Sa stanovišta ultimatum-dileme, prvom o strateškom putu nauštrb Rusije je zadovoljen i namiren onaj zapadni deo svetskog političkog miljea. Dok je nagoveštajem prekida aranžmana sa globalističkim „svetskopljačkaškim“ MMF-om ohrabren onaj korpus političkog rezonovanja koji u (svim) međunarodnim institucijama poput MMF-a vidi eksponente novog zapadnog imperijalizma.

Ali u utemeljenju ovih izjava Brnabićeva je sugerisala i jednu drugu ravnotežu. Od dve pomenute „špicaste“ izjave, mnogo manji odjek su imala još dve, ne manje važne date u danima premijerske inicijacije. Podvukla je, naime, ona da u vladi ne vidi nikakva dva premijera, već samo sebe kao jedinog. I da nema dilemu da, uz konsultacije sa predsednikom (ranije ga nazva i mentorom!) i njegovo veliko poverenje, vlada samo nastavlja program i reformski put koji je on trasirao. Na čelu svojih prethodnih vlada.

Tako je počela zanimljiva, ipak, kohabitacija onog koji ne bi nikad kohabitirao da mu se „ne bi zvocalo“ i one koja, iako na najmoćnijoj funkciji neće, prezati da prima savete, možda i „zvocanja“, od mnogo iskusnijeg prethodnika sa velikim ugledom u svetu, i koga ceni što ume i da podvikne, kako ga je sama prethodnih dana opisivala.

Mada, ta kohabitacija ima i druge značajke!?

Onaj hipotetični strani dopisnik lako bi obavio svoj posao šaljući vest o dve „prpošne“ premijerkine izjave, kad bi u dodatnim proširenjima trebalo da samo pojasni mesto Srbije u novohladnoratovskim odnosima u svetu i dosadašnje ekonomske aranžmane sa MMF-om i Svetskom bankom.

Ali, Srbija je ovo – u konkretnom slučaju „begraund“ bi morao da obuhvati i škakljive paradokse. Na primer – kad nešto u Srbiji i o Srbiji izjavi premijer-ka, da li je to i stav Vlade, kako se prema tome odnose ineresno poređani ministri, a tek kako stranke i strančad iz kojih su se ministri izlegli.

Ana je bila neprecizna

Bauk izjava Brnabićeve koji je prokružio svetom, na živopisan način je prostujao kroz adrese srpskih ministarstava i mogao bi se opisati kao otpor i iznenađenje, ali začinjen parfemom koji „nit smrdi, nit miriše. Ili, što rekao jedan poslanik u Skupštini, inače šampion poltronstva i kameleonstva „Premijerka je bila malo neprecizna…“

Pa su (je) svi precizirali! Ukratko, ovako: Ivica Dačić, dopremijer i ministar spoljni je naglasio da Srbija ne menja spoljnu politiku.

Potpredsednica Zorana Mihajlović opetovala je „Aninu“ tezu o strateškom pravcu, ali i neodricanju od prijateljstva, po spisku – Rusija, Kina, SAD – a još je bila konkretnija od puke „ruske emocije“ jer je u saopštenju navela da je Srbija “dosadašnjom evropskom politikom, ali i zaštitom sopstvenih interesa koju je vodio i vodi predsednik Aleksandar Vučić, pokazala da svojim ugledom i stabilnošću može da bude jedina zemlja u Evropi koja Rusiji nije uvela sankcije”.

Aleksandar Vulin, sada ministar (vojne) sile na dan „Blumberg-senzacije“  imao je sastanak sa ambasadorom Rusije u Beogradu Aleksandrom Čepurinom i tom prilikom izjavio da put u EU „ni na koji način neće oslabiti postojeće veze i odnose Srbije i Rusije”. I da ta povezivanja “nisu suprotstavljena niti se isključuju”.

To su bile reči, ali u diplomaatskom dešifrovanju tog susreta baš na taj dan sigurno se može čitati više od tih reči. U tom smislu, „premijerka Ana“ je uzvratila – duplo. Sutradan se srela i sa ambasadorom Čepurinom i sa emisarom SAD u Srbiji Kajlom Skatom. Reči su već bile poznate, ali da li se to kod kartaša zove adutiranje!?

Sam Vučić se o svemu nije izjašnjavao, ali je verbalno prvi put proradio njegov (novi) šef kabineta expravedni ministar Nikola Selaković  rekavši, da skratimo – da je Vučić već sve rekao u inauguracionom govoru.

Kako je, pak, opozicija reagovala, gotovo da ne vredi pominjati, jer većina je izbegla da se izjasni o tome šta bi oni rekli da ih je „neki blumberg“ pitao za koga ste,  „tita“ ili „staljina“. Ali su zato svi ktitikovali osvedočenu Vučićevu neiskrenost prema EU i instrumentalizovanje Ane Brnaabić da „ona kaže ono što on misli.“

Naravno, mora se dodati da je o suštinskom ili-ili Čedomir Jovanović, lider LDP rekao „bravo Ana“ uz neka njemu svojstvena „ali“, dok je i desnica bila jasna u otporu „izdaji Rusije“, dočim  su šešeljevci tražili da čuju šta o tome misli Vučić.

Ni da se ne dođe u dilemu

Najznačajnija „crvena nit“ koja se u neugodnom frapiranju premmijerkinom izjavom pojavila kao zanimljivo vezivno tkivo je teza da, valjda uprkos njenoj (verbalnoj) izričitosti, Srbija treba da vodi takvu politiku da zadugo i ne dođe u dilemu EU ili Rusija.

Ta je nit povezala mnoge ministarske rečenice, pa i stav SPS izražen mišljenjem novog ministra „Aninog zamenika“u njenom bivšem ministarstvu Branka Ružića sa zvaničnim stavom ruskog Ministarstva inostranih poslova. Rečenica „sve da uradimo da nam se taj uslov ne postavi“ u interpretaciji portparolke moskovskog MIP-a Marije Zaharove glasi gotovo istovetno – sve da se učini „da Srbija ne dođe u tu situaciju“.

Ova „mudra“ rečenica zasad utešno zvuči, ali problem je u tome što se pitanje ili-ili ne odnosi na tradicuju, emocije i prijateljstvo već na geostrategiju, sfere uticaja i kako to EU kaže – zajedničku spoljnu politiku. Zato valjda pisano saopštenje potpredsednice Mihajlović kao ovlaš pominje formulaciju „neuvođenje sankcija“.

Da je, međutim, Rusija uzbuđenija nego što diplomatska finoća kazuje i da bi svakako želela ne samo da do „one dileme“ ne dođe, već da se ona, kadgod i kako god, reši u njenu korist, pokazuje i to što se red sastanaka sa Čepurinom veoma produžio.Učestao. I povisio! U trenutku završetka ovog teksta stigla je vest da se s njim sastao i predsednik Vučić.

E, sad. Teza da kroz usta premijerke Vučić „ispipava teren“ i  pušta sopstvene misli i ideje svakako ima osnova u realnosti. Ali, zahteva i nimalo uprošćene zaključke o „marionetstvu“ premijerke. Šta, recimo, ako je reč o lukavijoj strategiji – da ona saopštavanjem njegovih planova zaista treba kao gromobran da pokupi munje odijuma štetne po Vučiću omiljni rejting, ali da se strateški zaista radi na tome „kako je Ana rekla“.

Pritom ne treba zaboraviti da pomenuta kohabitacija nije samo marketinški i „marionetski“ zasnovana, ima ona i dublje ineteresne, sprege u (pre)bogatom i nedovoljno transparentnom energetsko-kumovskom sektoru.

Uostalom, treba primetiti i da Vučićeva verbalna agresivnost i cinizam, koji ni premijerki ne manjka, često ispadne nekakav „zov sirena“ na koji se deo javnosti okomi i zaboravi na suštinske, kadgod i veoma pogrešne poteze koje vlast vuče zaštićena tom galamom.

Tako su sada u komentatisanju odnosa sa MMF bili glasni samo ekonomisti, a ne i bangava srpska opozicija. A premijerka je s druge strane, izgleda previše poverovala u svoja obrazloženja ekonomskih pokazatelja onomad u Skupštini. Pa stvara šansu da se uštedama ne vraćaju dugovi, kako trraži MMF, nego da nešto ostane za trošak, na plate recimo!

Na samom kraju, uz sve što pokojnog Dobricu Ćosića ne čini baš najuzornijim primerom za kraj, uzbuđujuće aktuelne izjave Ane Brnabić podsećaju pomalo na atmosferu koju je proizvodilo njegovo mirovnjaštvo kad ga je 1992. Milošević poželeo kao tampon za neugasle ratne namere. Lako je i brzo smenjen. Jer se Srbija pazila da joj se u tom trenutku uopšte ne postavi ta dilema – nastavak rata ili mir.

A smenu je predložio – Šešelj. I to nije jedina sličnost.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Ukoliko Beograd bude primoran birati između bližih veza s Rusijom i članstva u Evropskoj uniji, odlučit će se za ovo drugo, kaže premijerka Srbije.

04 Jul 2017
Više iz rubrike Piše
POPULARNO