Tradicija 90-ih: Parapolicija opet u Srbiji

Važan nusprodukt presaldumljivanja zvanog inauguracija Aleksandra Vučića od premijera u predsednika Srbije bilo je – bar za „zatamnjeni i prigušeni“ deo ovdašnje javnosti – nekoliko slučajeva  davljenja i odnošenja sa lica mesta novinara-izveštača. I to uglavnom iz medija koje sam „ustavomiroslavljevanđelac“ ne propušta u javnim prilikama da bocne kao strana, „soroševska“ i „američka“ glasila, sve slaveći slobodu štampe!

„Odnosioci“ ljubopitljivih novinara, ali i pojedinih građana koji su pištaljkama ili transparentićima koji nisu delili oduševljenje novim predsednikom među okupljenima na platou isped Narodne skupštine i u parku ispred  zgrade Predsedništva Srbije, pokazalo se (i fotografijama u prgavim medijima i na mrežama) nisu, kanda, bili pripadnici regularne policije.

Naprotiv, oni su, opet u delu medija, zaslužili ime „u nastajanju i u rastu“ – parapolicija. A ono im po onome što se dosad može saznati, zaista i pripada, kao što im je u spornim događajima, ali i mnogima pre toga „pripala“ i podrška prave policije. Bar sudeći po blagnaklonom i indiferentnom stavu koje je ispoljila sve gledajući gušenje i odnošenje nepodobnih. Štaviše, i legitimišući potom neke od „iznetih“, a ne njihove „prigušivače“.

I, povrh svega, blagonaklonost, indiferentnost i još ponešto potencijalno mnogo opasnije u svemu i posle svega izrazilo je i zvanično ministarstvo političke sile nekolikim potezima i saopštenjima.

„Pustite me, davite me…“

Iz prethodnog krokija – priznajemo valjano začinjenog komentatorskim metaforama – može se zaključiti šta se (važno, a javno i oficijelno potcenjeno) dešavalo o danu inaugiracije. Međutim, još zornija slika može da se stekne iz svedočanstava onih i o onima koji su u svemu najgore prošli.

O „iznošenju“ Lidije Valtner, novinarke lista Danas sa platoa, koja je prekršila „tajne bezbednosne protokole“ tako što je htela da porazgovara sa jednim ojađenim građaninom što se u masi našao sa pisanom porukom da Vučić treba da mu pomogne u vezi sa stambenim problemom, njena koleginica svedoči: „Tada je iz mase izleteo jedan od pripadnika obezbeđenja i aktivista SNS, uhvativši za vrat čoveka, što je naša novinarka krenula da snima telefonom. Međutim, nju je dohvatio SNS-ovac za ruku u kojoj je držala telefon pokušavajući da joj ga otme.

Postojanje ovih ‘para/sila’ nije nikakva novina u srpskom političkom i društvenom ambijentu.

Isti onaj koji je za vrat držao demonstranta ju je nešto kasnije obgrlio rukama oko ramena, ispod vrata, i podigao sa zemlje. Nosio ju je i gurao sve do Pionirskog parka. Dok ju je nosio, Lidija je čula zapomaganje demonstranta kojeg je drugi pripadnik SNS obezbeđenja dovukao za vrat do ograde skupa: ’Davite me, davite me, nisam ništa radio…’, govorio je taj demonstrant, stariji gospodin.

Nakon što je obezbeđenje i aktivista SNS spustio novinarku na zemlju, došao je policajac u civilu koji je svemu ovome prisustvovao i ponovo pitao – Šta se dešava? SNS aktivisti koji su odvukli novinarku Danasa i demonstranta su počeli da se udaljavaju, a policajac je za njima viknuo: ’Pa gde ćeš sad?’“

Javno se oglasio još jedan koji je vikao: „Davite, me“.

Naime, učesnik protesta “Protiv diktature” Marko Radosavljević je na svom Fejsbuk profilu objavio fotografije svog vrata u modricama i opisao gotovo identično „odnošenje“:

„Dakle, ovo je posledica vučenja za vrat obgrljenom rukom koja davi, 30-ak metara kroz masu ljudi… A od strane vođine ’gorile’ u civilu, koji mi je prišao nekoliko sekundi pošto sam pisnuo, zapretio mi da odmah sklonim pištaljku i da mu dam ličnu kartu… dok sam se ja borio za dah i govorio mu DA ME GUŠI (što je on apsolutno ignorisao)! Lična karta koju mi je prethodno tražio mi je sve vreme bila u ruci, jer je on nije ni uzeo! Iza trafike me je pustio (ja sam pao ’četvoronoške’, boreći se i dalje za dah), a rmpalija je otišao nazad u masu. Tek tad su mi prišli policajci, uniformisani, sa izjavom da će oni ’rešiti stvar’! Nekolicina je bila neprijatna prema meni“, „pofejsbučio“ je Radosavljević .

Stid od (odsustva) stida

Gama reakcija na ove nemile događaje bila je (ne)uobičajena i (ne)očekivana. Profesionalna novinarska udruženja i nevladine organizacije osudile su ove napade na novinare, naglašavajući da im je oduzeto pravo na profesionalni rad, podsetivši i na druge primere maltretiranja „sedme slile“. Čija sila decenijama ovde zvuči kao – šala!

I u krilu ovih saopštenja, ali a posebno onih partijskih naglašava se da su ovi akti putokaz smera u kome idu vlasti – autoritarnost i diktatura. Jedan među istaknutim javnim ličnostima i analitičar s kojim se ovi redovi često ne slažu i koji ima zbog „jevropejstva“ i nesumnjivih reformskih poteza višak tolerancije prema Vučiću, emotivisao se u Vučićevom stilu. Međutim – protiv.

Jer, izrazio je onu vrstu stava koja je poželjnija od rutinskih saopštenja rekavši da će dan inauguracije pamtiti po slučaju novinarke Valtner, te da se nada da će i Vučić osetiti onu vrstu stida koju i on oseća.

Da l’ je pomenuti to osetio ili nije, ali našao je za potrebno da se odmah sutradan na prvoj vrhovnokomandantskoj dužnosti primajući na poklon američke „hammere“ u Pančevu, malo spetljano izvini novinarima. Ako je, kaže – eto rezerve – stvarno tako bilo! I potpuno nespetljano i hrabro pred SAD-ambasadorom Skatom – oprostiće i izviniće se i onim iz one „američke televizije“ kako uobičajeno verbalno „časti“ N1 televiziju.

Redakcija lista Danas najavila je krivičnu prijavu, a pojavila se i vest da je i pre toga Tužilaštvo po službenoj dužnosti „otvorilo fasciklu“ za ovaj slučaj te pozvalo novinarku Lidiju Valtner da dadne svoj iskaz.

To, pak, u ovom slučaju, videćemo kasnije, „mož’i da bidne, ali ne mora da znači“, ali u svakom slučaju samo neoprezni ne mogu da uoče da je ta tužilačka vest usledila, nakon predsednikove „izvinjotine“. I uprkos „mutavim“ saopštenjima MUP-a. (MUP će ovde „konac da ukrasi“).

Najdublje je, međutim, u problem „zaorao“ predsednik Policijskog sindikata, Veljko Mijailović, iskusni policajac i, uz mali broj novinara čovek koji prononsira izraz „parapolicija“. Kaže da u susretu sa „parapolicijom“ „obični policajci dobijaju od svojih pretpostavljenih naređenja da se povuku, da ne reaguju, ili čak pomažu da parapolicajci obave ono što su naumili“; „u MUP se postavljaju partijski kadrovi koji, kada neki policajac pokušava da savesno obavlja svoj posao, po zakonu… u najvećem broju slučajeva biva kažnjen, smenjen, ili proglašen za nepodobnog“; „na takvim skupovima je prisutan veliki broj policajaca u civilu, ali i onih koji rade za partiju… koji neometano mogu da vrše nasilje, jer je ovim običnim policajcima naređeno da ne reaguju“; „pripadnici parapolicije uglavnom su iz kriminogene sredine; te da je sve to – „jedno apsolutno samovlašće“.

Duga paratradicija

Pojačano uvođenje pojma „parapolicija“ i „partijska policija“ u javni i politički govor ima svoje opravdanje u poslednjim slučajevima. Međutim, postojanje ovih „para/sila“ nije nikakva novina u srpskom političkom i društvenom ambijentu. U izvesnom smislu to je (za još dobar broj pripadnika elite i građana) jedna od „svetlih“ tradicija devedesetih. Primerice, sad se i u Hagu sudi (kolo)vođama tako nastalih snaga čiji su pripadnici potom legalno ušli u legalne specijalne policijske jedinice, mnogi se i nadalje, pa i do danas baveći para-radnjama i kriminalom.

Od uspostavljanja SNS-vlasti  pre – dok trepneš, pet godina – osim tih aktivnih repova, pacifikovanih navijača, pojavile su se – čak se i o imenima njihovih vođa piše – nove specijalne jedinice – onomad oličene u SNS-obezbeđenju skupa, a najvidljivije su se pojavljivale širom Srbije, posebno kao (iz)vršioci izbornih pritisaka u lokalnim sredinama.

Njih deo javnosti tretira kao tu partijsku paravojsku koja ne može da deluje bez ne samo prećutne saglasnosti već i po planu popartijenog vrha u ministarstvu, a i dosle i od sada, s Gašićem na čelu posebno, i u vrhu tajnih službi.

‘Nije prijavljeno, nema naređenja’ – dakle ne postoji!

Na ovu okolnost ukazuje sadašnje ponašanje upravo MUP-a vidljivo iz nekoliko njegovih uzastopnih saopštenja. Suština je u tome da Ministarstvo emituje dve vrste poruka. Prvu, da maltretiranja novinara i građana protivnika vlasti nije ni bilo jer „nisu prijavljeni“. I drugo, da su prijave za maltretiranje i ometanje slobodnog prolaza na skup ispred Skupštine podnosili upravo simpatizeri vlasti.

Prisutna zvanična policija u civilu, ali i uniformisana, događaje je „gledala“, ali ih nije takođe „prjavila“, što se dešavalo i ranije, prilikom protesta Inicijative  „ne da(vi)mo Beograd“ i u drugim slučajevima. Osim toga, policija u uniformi je blokadom sprečila dolazak demonstranata „protiv diktature“ i drugih pozivajući se na čiinjenicu da taj takav skup nije bio prijavljen.

Posmatrači  zapažaju „pristrasnost“ vlasti u odnosu na njene podržavaoce  na ovom skupu, ali svi zajedno koji kritikuju odnos prema bezbednosti nedovoljno ističu nešto što se godinama neguje i što je u ovom slučaju do ekstrema iskorišćeno.

Naime, vlast i snage reda, posebno njihov (politički) vrh ne priznaju realnost ako nije „overena“ dokumentacijom, pa i onom koju oni sami treba da izdaju. Potpuno ignorisanje neprijatne stvarnosti i događaja, posebno bezbednosnih – svojevrsna je strategija.

„Očeva deca“ biraju – nevaljalstvo

Narod bi povodom rečenog zaključio „prave se Toše“ ili „prave se ludi“, ali to je ponašanje, vidimo, ozakonjeno i zaštićeno nečinjenjem, ćutanjem, ali i vađenjem na „glorifikovanje  birokratskih procedura“. „Nije prijavljeno, nema naređenja“ – dakle ne postoji! Kad se potegne priča o prisluškivanju građana, odgovor je – nema toga jer je „zabranjeno zakonom“, kad je građanima i novinarima policija zabranjivala da prisustvuju polaganju temeljca za Beograd na vodi ako nemaju članske karte SNS, u prepucavanjima saopšenjima na vrh je istrčalo saopštenje ministra da je proverio i da u dokumentaciji „nema ni pisanog ni usmenog naređenja“ da se  pripuštaju samo oni sa SNS-iskaznicama.

U tome i jeste „gvint“ – neslavna tradicija zahteva da se o takvim radnjama po pravilu ne ostavlja pisani trag,  i stoga je divljanje para-ljudi svih fela moguće. (Kaže jedan od  vinovnika i svedoka u procesima likvidacija političkih protivnika – a onda ga Sloba izvede da malo prošetaju oko kuće i prenese mu ko će koga – neminovna asocijacija).

I – šta? Bilo bi normalno za kraj reći da i žestoki  kritičari „naših Toša“ pogled upravljaju ka svežem inaugurantu sa nešto probuđene nade zbog njegovog i ovde pomenutog izvinjenja. Ali, ne zaboravljaju da je po običaju – jednom rukom gasio, drugom „paluckao“, onim „čak i američkim medijima“ će dati slobodu.

Ipak, za sami kraj vredi se podsetiti i onog tipičnog primera iz psihologije o „moralnom ucenjivanju“ (i odrasle dece) – „ja se ne slažem, a vi radite kako hoćete!“ Dvostruka komanda, pa biraj! Zasad, „očeva deca“ i dalje biraju ono što ne valja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera