Može li mladost protiv populista i diktatora

Protestuje se od Rusije i Baltika do Bosfora. U državama članicama EU protestuju protiv populizma i deficita demokratije, u tranzicionim zemljama – protiv autokratskih mera i diktature.

Protestuju uglavnom mladi ljudi, kojih prate ostali građani i civilni sektor. Protesti su mirni i uglavnom nestranački. Od države do države, demonstranti imaju razne zahteve, ali se u jednom slažu – protive se brutalnom gaženju demokratije.

Istovremeno, lideri personalizovanih režima ironično se smeškaju; oni uglavnom uživaju veliku podršku birača.

Protestno proljeće sa društvenih mreža

U vreme komunizma nije bilo nikakve demokratije, pa se krajem osamdesetih protestovalo zbog osnovnih sloboda. Četvrt veka kasnije, u Slovačkoj sredinom aprila više hiljada demonstranata protestovalo je protiv korupcije u vladi premijera Roberta Fica. Proteste „protiv korupcije i za pristojnu Slovačku koju ne napuštaju mladi“ navodno je putem društvenih mreža pokrenulo dvoje gimnazijalaca. Demonstranti su tražili ostavke najbližih premijerovih ljudi – ministra unutrašnjih poslova, šefa policije i specijalnog tužioca.

Nešto ranije u Mađarskoj desetine hiljada demonstranata je protestovalo protiv zatvaranja Soroševog Centralnoevropskog unviverziteta u Budimpešti (CEU). U Mađarskoj se već nekoliko godina aktivno protestuje protiv gušenja medija.

U trećoj od četiri države Višegradske grupe, Poljskoj, hiljade građana je sve do početka ove godine protestovalo protiv uzurpacije Ustavnog suda, kontrole nad javnim medijskim servisom i pritiska na novinare vladajuće konzervativne partije Pravo i Pravda, odnosno njihovog lidera Jaroslava Kačinjskog.   

Najveći protesti među bivšim socijalističkim državama, a unutar EU, bili su početkom ove godine u Rumuniji. Bukurešt se masovno, sa više stotina hiljada demonstranata, podigao protiv korupcije i kontrole pravosuđa. Neće da se vraćaju u doba Čaušeskua, kažu.

Od tranzicionih država, protesti se već duže vreme održavaju u Makedoniji i Srbiji. Makedonija je u dubokoj političkoj krizi, a u uslovima podjednako podeljenih političkih snaga, protestuju obe strane: jedni vrše pritisak na korumpiranu partijsku elitu Nikole Gruevskog, drugi – brane vlast i predsednika Đorđa Ivanova.

U Srbiji protesti skoro koinicidiraju sa dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, a ovaj poslednji „Protest protiv diktature“ nakon predsedničkih izbora i sa podužim spiskom zahteva demonstranata – proširio se po većim gradovima Srbije.

U Crnoj Gori protestuju protiv Mila Đukanovića i ulaska te zemlje u NATO, ali iza svega toga sve izvesnija je ruka Moskve.

Turska posle nedavnog referenduma mnogo tiše protestuje nego za vreme demonstracija na trgu Taksim 2013. godine. Ali upravo rezultati referenduma pokazuju da je društvo duboko podeljeno i da će trgovi velikih gradova najverovatnije opet biti puni demonstranata, čim splasne strah od posledica državnog udara.

Najveće iznenađenje ovog proleća su protesti u Rusiji. Bloger i opozicionar Aleksej Navaljni je svojim dokumentarnim filmom u kom su prikazane korupcionaške afere povezane sa premijerom Dmitrijom Medvedevim, a koji je na internetu videlo 12 miliona korisnika, razbuktao proteste širom Rusije. Samo u Moskvi bilo je uhapšeno više stotina demonstranata. Krajem prošle nedelje u Moskvi i Peterburgu više stotina demonstranata protestovalo je protiv Putina, polovina njih odmah je bila uhapšena.

‘Povampirena’ Srednja Evropa

Talas protesta koji je poslednjih meseci zahvatio jugoistočnu Evropu podseća na demonstracije „baršunstih revolucija“ i najveći je takav posle pada komunizma 1989. godine. Skoro ista slika ljudi na ulicama koji traže vladavinu prava i više demokratije, samo što su se za tri decenije u Evropi promenili odnosi snaga i uloge „vinera“ i „luzera“.

Jugoistočna Evropa ponovo se našla u zoni između sukobljenih interesa Zapada i Rusije. S tim što je ovaj put EU, a ne SSSR, pogođena posledicama ekonomske i političke krize, u porastu su evroskepticizam i populizam, a strahuje se i od dalje dezintegracije Unije. Dok blede sećanja na Hladni rat, autoritarizam se oporavlja i uzvraća udarac. Njegov glavni patron u Evropi je – Rusija.

Jugoistočna Evropa je opet postala periferija, ostavljena skoro na nemilost „ratu sankcija“ između EU i Rusije, frustrirana pretnjama Zapadu koje dolaze od strane Moskve. Nedavno pristiglih hiljade vojnika NATO-a koji se zbog straha od ruskih tenkova rapoređuju od Baltika do Crnog mora, nisu nikakav štit od mogućeg talasa izbeglica koje u slučaju eskalacije krize u Ukrajini, ili sukoba u slabim postsovjetskim državama Centralne Azije, mogu preplaviti obode EU-a.

Upravo u takvim uslovima razvili su se populistički režimi Kačinjskog u Poljskoj, Fica u Slovačkoj, Orbana u Mađarskoj. Svi pogranični članovi Višegradske grupe su u moralnoj panici i od kvota i raspoređivanja izbeglica u njihovim državama iz Afrike i sa Bliskog istoka.

Glasna je jedino Moskva, koja na Balkan ponovo ulazi na velika vrata.

Istočnoevropski populisti koriste oslabljenost Zapadne Evrope za podizanje pobune protiv „diktata iz Brisela“, „pritiska Merkelove“, „mešanja SAD“, a prevode ih upravo oni koji su tokom devedesetih najvatrenije zagovarali ideje integracije, poput premijera Mađarske Viktora Orbana.

Bajkovitu multikulturalnu Srednju Evropu iz dela Havela, Konrada i Kundere, ipak su nadjačali košmari i strahovi velikih tragedija iz Drugog svetskog rata na tom prostoru. Povampirena Srednja Evropa, ili „Evropa-tvrđava“ za koju se zalaže Orban, dala je prednost lokalnom nacionalizmu i očuvanju vlastitih granica.  

Populistički bumerang

Zapadni Balkan je druga priča. Ostavljene van granica Evropske unije, prećutno svesne ne samo vlastite nemoći da naprave demokratska društva, već i slabosti Brisela da ih u idućim godinama integriše u EU – države bivše Jugoslavije skoro sigurno tonu u autokratije.

Populistički lideri, poput Vučića i Gruevskog, svoju podršku birača baziraju na partokratiji, kontroli medija i koruptivno-klijentelističkim konstrukcijama. Narod se zastrašuje ratovima devedesetih ili pretnjom od „Velike Albanije“, a društva drže u podaničkom siromaštvu. 

Svega ovog je svestan Brisel, ali – ćuti. EU se bavi „sama sobom“, a ne može ni protiv lidera koji i pored veoma „sumnjivih“ demokratskih izbora ipak uživaju veliku podršku građana.

Glasna je jedino Moskva, koja na Balkan ponovo ulazi na velika vrata.

Vučić, Dodik i Gruevski ucenjuju Zapad da mir u ovim državama i regionu upravo zavisi od njih, te da preko noći mogu da se probude duhovi, zločini i genocid bliske prošlosti. EU se tih ratova plaši ne manje od samih građana Srbije, BiH, Kosova i Makedonije.

Turska je najveća evropska država sa najvećim brojem muslimana i ona je važan saveznik SAD-a i EU-a. Erdogan tu drži moć po pitanju dogovora o izbeglicama, Ankara je u NATO-u i potrebna je Zapadu u rešavanju sirijske krize. Dakle, demonstrante, barem za sada, ovde niko neće podržati.

U kritičnim momentima za demokratiju, EU je nekad podržavala omladinu u suprotstavljanju tranzicionim autokratama. U Slovačkoj protiv Mečijara, u Srbiji protiv Miloševića, u Gruziji protiv Ševarnadzea, u Ukrajini protiv Kučme. Danas EU o aktuelnim protestima govori tiho.

Ukoliko se trend autokratije proširi još više jugoistočnom Evropom, to može da izazove svojevrsni bumerang: evroskeptici u Zapadnoj Evropi dobiće dodatni argument za obustavu procesa proširenja EU i šansu za poboljšanje vlastitog političkog rejtinga; istovremeno, populisti na istoku Evropske unije postajače sve više neuhvatljivi za Brisel, dok će autokrate na jugu izvan EU pokazati prstom na „raštimanu, zatvorenu i licemernu Uniju“, te će imati dobar izgovor za „svoj put“ uz pomoć „tvrde ruke“.

Glavno je pitanje – može li se ovakva situacija promeniti na ulici? Mogu li protesti koje predvodi nepokorna liberalna omladina „popraviti“ demokratiju ili smeniti autokrate? Samo podrška tim protestima iz demokratskih država, od jakih geopolitičkih igrača Zapadne Evrope i SAD-a, može da obuzda populiste i diktatore iz jugoistočne Evrope.

Ukoliko se tranzicionim državama ne ukaže šansa za integraciju u EU, oni će postati despotije po uzoru na Rusiju koja već na tom prostoru širi svoj uticaj. Neodlučnost Brisela da direktno deluje i ukaže na probleme sa demokratijom i ljudskim pravima na Zapadnom Balkanu i u Turskoj samo je odlaganje skoro neminovnih društvenih podela u tim državama, koje mogu dovesti i do sukoba poput onih koji su izbili u Ukrajini na Majdanu 2014. godine.  

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera