Goša i Agrokor: Ko će ovo platiti?

Afera “Agrokor” uzdrmala je region. Očekivano, digla se velika prašina u trenutku kad je gomila koja se gurala pod tepih postala previše uočljiva. U isto vreme u Srbiji je na površinu isplivao problem sa Gošom iz Smederevske Palanke, koji je po obimu novca daleko manji, ali suštinski s istim poreklom problema.

Medijska javnost u regionu prepuna je izjava, analiza i prognoza, ali mislim da građane u regionu najviše zanima ko će ovo da plati. Takođe je uočljivo da, ma koliko da su kompanije zadužene, privatna imovina vlasnika i osnivača, ostaje uglavnom nedirnuta, a oni nastavljaju da žive luksuznim životom, bez obzira na poslovni neuspeh. Mislim da su mnogi zapravo i počeli da žive bolje u trenutku kada su počeli da se zadužuju, i to nerezonski.

Ipak, svi mi znamo da u svetu kapitalizma, a i socijalizma (koji je samo druga forma organizovanja kapitala), ne postoji “besplatni ručak”. Postoji mnogo načina da se ovaj račun naplati, ali sve se svodi na to da to plati ovaj ili onaj narod, i to kroz svoj rad.

Trenutno stanje je takvo da Agrokor duguje blizu 6 milijardi evra, a da mu je imovina vredna blizu jedne milijarde. Svima koji se iole razumeju u ekonomiju jasno je da nikakvo restrukturiranje s postojećim kapacitetima neće izvući kompaniju na “zelenu granu”. Nastajanje ovakvih finansijskih balona u principu je veoma slično u svim zemljama sveta. Island je bio školski primer za jedno ovakvo nasumično zaduživanje, koje je iznedrilo jedan mali broj milionera u toj državi i veliki broj građana koji su ostali bez svoje ušteđevine, a s povećanim državnim dugom.

Nadnacionalni karakter banaka

Mora se imati u vidu da su velike svetske banke odavno dobile nadnacionalni karakter, i da bankari ustvari ne barataju sa svojim privatnim novcem. Ista je stvar i s političarima, iako se njima ne čini da je tako. Oni daju državne garancije za kompanije koje imaju neki nacionalni i strategijski značaj ili u primeru Srbije daju iz budžeta (Fond za razvoj) Goši kredit, koji ovi uopšte ne vraćaju. Obveznice Agrokora, za koje je hrvatska država davala garancije, u nekom doglednom vremenu biće teret za budžet ove države.

Isto tako je moguće da se za ovaj koncern javi kupac iz neke druge države, koji će za ovaj koncern nenadano dati i više nego što su dugovi, pa će se balon premestiti u neku drugu banku ili hedž fond (eng. hedge fund). Na samom kraju balona uvek se nalazi neka država koja će svojim intervencionizmom u bankarskom sektoru sačuvati od kolapsa ekonomski sistem te države. Lep primer jest 2008. godina u Americi i propast finansijske kuće Lehman Brothers.

U Hrvatskoj je uveden zakon za pomoć sistemski važnim kompanijama s ciljem očuvanja ekonomske stabilnosti. Podsećanja radi, napomenuću da postoji svetski finansijski institut GSIB (Global Sistemically Important Banks), koji brine o bankama koje su “prevelike da bi propale”. Ovde vidimo koliko je to sve globalno.

Iza svake jako važne kompanije koja brine o nekim veoma važnim regionalnim ili ekonomskim interesima uglavnom stoji grupa ljudi, koja isto tako ne sme da propadne, jer je već navikla na visok životni standard.

U Srbiji se takođe nebrojeno puta u javnosti pojavljuju razne kompanije koje su na neki način dobile državnu pomoć, jer obezbeđuju posao nekom broju radnika od kojih zavisi pojedini region. One su isto prevelike za zatvaranje i za stečaj. Sigurno je da bi stečaj bio šok za sve radnike koji godinama imaju posao u svom gradu. Ali, kada se saberu iznosi u poslednjih 25 godina, otkad je Srbija, navodno, napustila socijalistički sistem privrede, vidi se da bi većina ovih regiona bolje živela da je samo polovina tog novca dodeljena svima u regionu po osnovu neke socijalne pomoći, a da preduzeće uopšte nije ni radilo. Ova socijalna pomoć generisala bi potrošnju kod onog dela privrede koji zaista radi.

Bauk stečaja

Bauk stečaja prisutan je u celoj bivšoj Jugoslaviji. Ali, pretpostavimo šta bi se desilo kad bi se to stvarno dogodilo s Agrokorom. Mislim da građani Hrvatske i ostalih država gde je prisutna ova kompanija ne bi prestali da jedu, tj. ne bi ostali gladni. Znači da bi se velika količina kupaca premestila kod konkurentske mreže i manjih trgovaca.

Zatim, oni bi sigurno u kratkom vremenu zaposlili otpuštene radnike, zbog povećanog obima posla. Proizvođačke firme nastavile bi s radom kod novih vlasnika. U problemu bi ostale banke i dobavljači, koji su zbog dugih rokova naplate zarobljeni do daljnjeg.

Slično je bilo i u Srbiji kad je Mišković prodao Maksi belgijskom Delezeu. Tada se u Srbiji jedan deo dobavljača naplatio s velikim zakašnjenjem, dok su neki ranije zatvorili firme zbog nedostaka obrtnih sredstava. Sada se i u Hrvatskoj od dobavljača očekuje razumevanje kako bi se banke u dogledno vreme naplatile. Eto, sistem je napravljen tako da najviše trpe upravo najslabiji na tržištu.

Slučajno ili ne, rokovi naplate dobavljača u oba slučaja previše su dugi. U Srbiji su tada rokovi bili do 180 dana, dok su sada u Hrvatskoj kraći. U svakom slučaju, dobavljači kreditiraju prebogate koncerne, koji kupuju sve što im padne pod ruku. Građanima Hrvatske poznato je koliko se Agrokor diverzifikovao, pa i ne treba da čudi kako se nije dobro snašao baš u svemu.

Ovaj pojam “diverzifikovao” opisuje situaciju i iz drugog aspekta. Sada je za Agrokor pripremljen aražman stendstil. Veliki broj engleskih reči u dnevnoj politici za pojmove koji već postoje u našim udžbenicima ekonomije, i to na našem jeziku, dodatno je zamagljivanje istine.

U našim regionalnim ekonomijama, osim zamagljivanja istine, postoji i institut tajnih podataka za velike kompanije. Nekako u isto vreme saznali smo da fabrika Goša već 15 meseci ne plaća dadžbine za doprinose radnicima, dok su podaci u vezi sa dugom Agrokora prema hrvatskoj državi tajna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera