Građansko je u Srbiji potisnuto na začelje

Da li će im VAleksandar učić biti dobar i koristan toliko dugo dok njegova vlast proždirući institucije ne pojede Srbiju, pita autor (EPA)
Da li će im VAleksandar učić biti dobar i koristan toliko dugo dok njegova vlast proždirući institucije ne pojede Srbiju, pita autor (EPA)

Ko je sve do do sada bio na čelu Srbije? Iako bi bilo zanimljivo da se podrobno kaže ko je sve predvodio Srbe kroz istoriju od Višeslava, prvog poznatog arhonta (poglavara) do sadašnjeg predsedavajućeg, četničkog vojvode Tomislava Nikolića, zadovoljimo se ovom prilikom s poslednjih 15 – od 25. februara 1974, kada je Ustavom uvedeno kolektivno predsedništvo koje je biralo predsedavajućeg, do danas.

Potpisnik ovog teksta odustao je od tog preseka, najviše zbog toga što u dokumentu Istorijskog instituta Beograda na samom početku stoji da je rečeni Višeslav “pripadao porodici koja je vladala Srbima još pre dolaska na Balkan” i da “iz vremena vladavine Višeslava, njegovog sina Radoslava i unuka Prosigoja nisu poznati nikakvi određeni podaci” te da su “prema sačuvanim izvorima” (?!) Srbi “za vreme njih trojice živeli u miru sa Bugarima”. (Sic!)

Nakon Josipa Broza Tita, od 6. maja 1974. do 5. maja 1978. Srbijom je predsedavao Dragoslav Marković. Slede Dobrivoje Vidić (5. maj 1978 – 5. maj 1982), Dušan Čkrebić (5. maj 1984 – 5. maj 1985), Petar Gračanin (14. decembar 1987 – 20. mart 1989), Slobodan Milošević (8. maj 1989 – 11. januar 1991; 11. januar 1991 – 23. jul 1997), Milan Milutinović (29. decembar 1997 – 29. decembar 2002), Nataša Mićić kao vršilac dužnosti (30. decembar 2002 – 4. februar 2004), kao i Dragan Maršićanin (4. februar – 3. mart 2004), Vojislav Mihailović (unuk Draže Mihailovića, 3–4. mart 2004) i Predrag Marković (4. mart – 11. jul 2004), Boris Tadić biran je dva puta (11. jul 2004 – 5. april 2012), a od raspisivanja predsedničkih izbora 5. aprila 2012. do izbora novog predsednika 31. maja 2012. vršilac dužnosti predsednika Srbije bila je Slavica Đukić-Dejanović. Konačno, nakon što je u drugom krugu (49,54 : 47,32 odsto ili 1.552.063 : 1.481.952 glasa) pobedio Borisa Tadića, na tronu je bivši radikal Vojislava Šešelja i četnički vojvoda, lider novoosnovane Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić.

Interesantno je bilo 1997. godine, kada su dva glavna takmaca za srpski tron bili Zoran Lilić, kandidat Socijalističke partije Srbije (SPS), nakon što je Slobodan Milošević preuzeo predsedavanje Saveznom republikom Jugoslavijom (u zajednici s Crnom Gorom, zapravo delom koji je podržao Momira Bulatovića) i kandidat Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj. Radikal je nadjačao Lilića, ali je ostao bez verifikacije trijumfa jer, prema zvaničnom tumačenju, na izbore nije izašao dovoljan broj birača. Iz tog perioda među inostranim (ali i domaćim) izveštačima kružila je priča da je Šešelj za “povlačenje” odredio cifru (najčešće se pominjalo 800.000 tadašnjih nemačkih maraka), a Milošević saradnicima kazao: “Isplatite ga!”

Šta hoće Nikolić

Nekoliko nedelja pre nego što će Republička izborna komisija (17. marta) odrediti redosled 11 predsedničkih kandidata (Saša Janković, Vuk Jeremić, Miroslav Parović, Saša Radulović, Luka Maksimović alias Ljubiša Preletačević Beli, Aleksandar Vučić, Boško Obradović, Vojislav Šešelj, Aleksandar Popović, Milan Stamatović i Nenad Čanak) javnost je s velikim interesovanjem iščekivala najavljivani okršaj između prvog predsednika Srpske napredne stranke i aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića i sadašnjeg premijera Aleksandra Vučića, kome je Nikolić, odlazeći na predsedničku dužnost, u amanet ostavio i naprednjake.

U medijima i beogradskoj čaršiji kolale su najrazličitije priče. Navodno je vojvoda Tomislav Nikolić zarad odustajanja od ponovne kandidature tražio od Vučića da mu vrati ono što mu je predao kada je pre pet godina izabran za predsednika Srbije – stranku i mesto premijera koje mu je, ubeđen je Nikolić, on obezbedio glasovima i pozicijom. Plus da se (u slučaju da ode u penziju) ne poteže pitanje njegove “diplome”, stanova i kuća (nekoliko objekata uz Savu na mestu gde gradnja nije dozvoljena) te obezbede prinadležnosti i beneficije koje bi daleko prevazilazile one koje je odlaskom u mirovinu imao hrvatski predsednik Stjepan Mesić.

Sukob između dva bivša Šešeljeva najbliža saradnika nije novijeg datuma. O tome se govorilo poslednjih godina i iskre bi najpre krenule iz Nikolićevog okruženja (uglavnom od savetnice za medije) i redovno bi se sve izgladilo putem nekih medija. S druge strane, prema Nikoliću je povremeno strelice odapinjala potpredsednica vlade (Zorana Mihajlović), koja je jedno vreme slovila za Nikolićevu naslednicu, a neki je (u slučaju Vučićeve pobede) vide i na premijerskom mestu. Na kraju, Nikolić je ubeđen da odustane, a što se tiče obećanja, zasad su tajna.

Većina uz najjačeg kandidata

Ko kome drži vodu? Prema istraživanju Transparentnosti Srbija, s naslovnih strana dnevnih listova najčešće nas gleda Aleksandar Vučić, koji se u najvećem broju slučajeva pozitivno pominje. Vučić je u takvom kontekstu, samo tokom prve nedelje kampanje od objavljivanja liste kandidata, pomenut 98 puta, Maksimović 27, Janković 18, Šešelj 12, Jeremić deset, a ostali pet puta ili manje. U negativan kontekst najčešće su stavljani Janković (40) i Jeremić (31), potom i Vučić (17), Šešelj (osam), Obradović (sedam), dok su ostali mnogo manje pominjani.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu kulture i predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Saša Mirković navodi da danas, za razliku od prethodne predsedničke kampanje (pre pet godina), građani Srbije “imaju bolje zakone, državu van medija, projektno sufinansiranje, primenu novih tehnologija, a samim tim i mogućnost da biraju šta će da gledaju i kome da veruju”. Najmanje je čudno da to kaže Mirković, koji dobro zna da su zakoni (možda) bolji, ali da se ne poštuju i, što je najvažnije, država nije van medija nego je duboko u njima. Drugoj strani ostaju jedino društvene mreže, čiji je uticaj daleko manji od glavnih listova i televizijskih stanica, koji favorizuju samo Aleksandra Vučića i svesno bojkotuju “građanskog kandidata” Sašu Jankovića.

Ako i u ovako neravnopravnoj borbi ipak bude drugog kruga, Vučić će najverovatnije vrlo brzo da završi svoju političku karijeru i sve bi moglo da se okrene u drugom smeru, boljem za narod i zemlju. Šest dana pred izbore Vučiću su iz jedne agencije davane najveće šanse (53,3 odsto), sledi Janković (15,1), Jeremić (8,6), Maksimović (7,5), Šešelj (5,5), Obradović (2,8), dok su ostali ispod dva procenta. Istog dana iz štaba Vuka Jeremića lansiran je podatak da je Vučić pao daleko ispod 50 odsto (42,4 odsto), da je Jeremić drugi sa čak 18,4 odsto, a Janković treći sa 16,7 odsto poverenja birača…

Za Srbiju bi bilo najbolje da u drugi krug prođu Vučić i Janković i da se onda desi čudo. Prvi je odavno već problem za svoju stranku, a na planu vođenja zemlje malo je uradio. Osim što je Srbiju dodatno zadužio, zaveo potpuni apsolutizam, zarobio medije i okružio se poslušnim nesposobnjakovićima. Vučić je Šešeljev đak i njegov je problem, očito, u tome što mu je sada u rukama moć i da (mu se) može sve ono što godinama nije mogao ni da zamisli.

Ponizno sluganstvo

Ako pažljivo pogledamo listu kandidata, uočićemo da bi se dvoboj ipak mogao završiti između onoga koji bi trebalo da trijumfuje, odnosno Aleksandra Vučića i Saše Jankovića, koji je predstavnik manjinske, građanske Srbije. Pride – nestranački je kandidat. Ostali su ili mali formati ili iluzionisti (među kojima ima i cirkusanata), plus Vojislav Šešelj, kome zbog “minulog rada” (i Haga!) nije mesto ni na slobodi, kamoli među predsedničkim kandidatima.

Ubistvom Zorana Đinđića i raspadom njegovog političkog projekta Demokratske stranke (kasnije i Građanskog saveza) građansko je u Srbiji potisnuto na začelje. Primat je dat nacionalizmu, pošasti koja je zemlju sunovratila u ambis početkom 1990-ih, i pitanje je kada će ga se Srbi ratosiljati. Uz sve ovo tu je problem s priznavanjem Kosova, iskrenog opredeljenja ka Evropskoj uniji i evropskim vrednostima i – možda najvažnije pitanje – preispitivanje stava prema Rusiji, koji su Boris Tadić i Vojislav Koštunica, a naročito Šešeljevi učenici sveli na ponizno sluganstvo.

Kad je reč o susedstvu, i dalje će se fingirati povremeni problemi sa Hrvatskom (ako ustreba, i s Crnom Gorom), rešavanje kosovskog pitanja, i u ovo malo prostora za delovanje, odlagaće se što duže, a prema Bosni i Hercegovini nastaviće se dosadašnja politika koja – gle čuda – hrabri Banju Luku na separatizam, a zvaničnom Sarajevu zaklinje se na nemešanje u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine.

Ako bi kojim slučajem u noći između 2. i 3. aprila Republička izborna komisija saopštila da su u drugi krug ušli Janković i Vučić, onda bi u penziju otišli ne samo Nikolić nego i njegova i Vučićeva ideologija i beg od Laktaša. Ali, kako reče stari majstor komedije Marin Držić, ljudi nahvao skoro da su ovde proterali ljude nazbilj.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO