‘Lako je Čanku’ da prizna Kosovo

Kosovo je međunarodno priznato i treba priznati tu faktičku nezavisnost. „Izražavam svoju spremnost da takvu odluku i podržim.” Ovo je bio sažetak vesti koja je prokolala ne samo medijima u Srbiji, a bila je „izvučena“ iz pisanog saopštenja najavljenog predsedničkog kandidata Nenada Čanka, lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine. I, zapravo, iz njegove druge zvanične izjave u svojstvu kandidata na TV-snimku, sa torzoom u poluprofilu.

Ovaj anfan teribl (enfant terrible) srpske politike, od svog pojavljivanja u njoj početkom devedesetih, postao je poznat po oštrim, ekstravagantnim i zvečećim izjavama, pa kao antifašista, – ko se seća, seća se –  i po pozivima na dvoboj neistomišljenika, posebno iz redova nacionalista. A  bogme, potom i po učešću u tučama zbog politike.

Takav Čankov renome poslednjih godina veoma je odudarao od njegovog pojavljivanja u toking i rialiti šouima i revoltirao one kojima se dopadala njegova oštrina, a u poslednje vreme ih i zabrinjavalo što se nekako, rekli bi Vojvođani – „kanda zdravo umirio“.

Najskuplja srpska riječ i pojeftinjenje

Sad kad se ovako izjasnio o priznavanju Kosova, mnoge upravo iz redova tih poštovalaca „lika i dela“, uz ostalo i prokaženog „autonomaša“, začudilo je odsustvo žešćih i bagatelišućih reakcija na njegovu „predsedničku deklaraciju“.

Pogotovo ako se uzme u obzir gromadnost, ne Čankova, već te izjave, u društvu u kome se dobar broj ljudi, ne samo „profesionalnih Srba“, nego i pristalica najnovije proevropske vlasti, još uvek kune u zavodljivu maksimu Matije Bećkovića da je „Kosovo najskuplja srpska reč“.

Ili, kad su, kao i u svakoj kampanji, pojeftinile reči da je „Kosovo srce Srbije“, kako je Vojislav Koštunica štampao na bedževima što su ih nosili i oni koji su pre devet godina spaljivali strane ambasade. Pa im se i ovih dana još bezuspešno sudi.

Ali, treba razumeti: kad se zapaža bledunjavost kontriranja Čankovoj izjavi, to ne znači da su zaćutali svi „dežurni komentatori“, ali je upadljivo da se barem prvih dana nisu čuli ni oni učesnici u predsedničkoj kampanji sa neugaslom sklonošću da se izjasne i na samopostavljena pitanja.

I komentari te vrste su, pak, više išli ka kontekstu – Čanak, nego ka samoj ovako otvorenoj temi Kosova. Autor osvrta u dnevnom listu Politika tako veli: „Samo što je Sulejman Ugljanin Hašimu Tačiju čestitao na izgradnji kosovske države, Nenad Čanak je otišao korak dalje… kaže da je spreman da podrži odluku o priznanju faktičke nezavisnosti Kosova.“

Ipak, rekosmo, težište je na onom što je za isti list izjavio analitičar Saša Adamović „da bilo ko, ko poznaje politički rad Nenada Čanka ’ne može da bude iznenađen tom izjavom’, te da bi se ’trebalo setiti da je i ranije imao izjave u vezi sa temama Vojvodina republika i vojvođanski pasoš’”.

Oštriji i direktniji je bio komentator  ruske medijske filijale, portala Sputnjik koji kaže: „Tačija bi trebalo hapsiti, ako ni zbog čega drugog, a ima toliko toga, ono zbog najnovijeg predloga… Što je preko svog poslnika Haita Hasanija otišao dosta dalje od kolege iz severne pokrajine i poručio da ’Kosovo’ treba da referendumski odluči o ujedinjenju sa Albanijom.“

Ali i ovaj komentator naglašava ono što je u središtu teme ovih redova jer zaključuje: „Za Čanka je dovoljno ignorisanje.“

Poruke bez šanse

Sasvim suprotno ovome izneto je i gledište da je lider LSV posle faze neobjašnjive relativne „utišanosti“, ovim jakim predlogom pokazao nešto čega ni u političkom životu Srbije, a posebno u kampanji nema – odlučnost i državništvo. Nedostatak reakcija ovo gledište tumači – odsustvom upravo te državničke odlučnosti i odgovornosti.

Slično tome, uz sva slaganja o „značajnoj šutnji“ može se zapaziti i sledeća ocena: možda stranke vlasti Čanka već svrstavaju u „prihvatljivu opoziciju“. Za razliku od one na koju su se posebno osovile, smatrajući je zlikovcima koji su spremni i na nasilje i „da pucaju u srpsku decu“ (Vučić) ako izgube izbore. Toj je grupaciji nadenuto ime „koalicija JOJ“ (Janković, Obradović, Jeremić).

Podvuče li se crta, zaključak se svodi na – sve je to kampanja, a Čanku je lako da barata ovim teškim stvarima i da rasprodaje jeftino „skupe reči“, jer nema šanse da postane predsednik.

S druge strane, glavni kandidat vlasti u trci za predsednika Aleksandar Vučić, raspolućen između premijerskih obaveza otvaranja raznih pogona (u kripto-kampanji) i svakodnevnih mitinga u samoj kampanji ionako među onim što će on „da da“, a naročito što „neće da da“ i „pre i posle Čanka“ , Kosovo (i Metohiju) svrstava u ono što „ne da nipošto“.

Treba li dodati da jedan pravac razmišljanja saopštavaju i udruženja porodica ubijenih i kidnapovanih na Kosovu, ali akcentujući – da su izjavom uznemireni. A društveni naboj kakav se još veruje da u Srbiji postoji, a po svemu sudeći već je dobrano iščileo, podrazumevao bi da se umesto ćutnje, uznemirenosti i „dam – ne dam“ potegne reč – veleizdaja. (Za tako šta bi pogodan bio ministar za neumerene pohvale premijeru Aleksandar Vulin, ali do momenta pisanja ovih redova izgleda da su i njemu preči JOJ-ovci.)

No, da li je sve to baš tako lako i jednostavno zato što je, kako se obično misli, u kampanjama sve dopušteno, a najviše olaka obećanja. Bez obaveza i odgovornosti.

Nije spreman, samo izražava spremnost

Ako se „ekstravagantna državnička deklaracija“ lidera LSV analizira i iz samog predizborno-kampanjskog ugla i projektuje na širu sliku, još se može tu štošta ozbiljnijeg videti.

Najpre, jaki naslovi kojima je donošena ova vest nisu imali sluha za nijanse Čankovog kominikea koji ima mnogo više od šokantne retorike. On kaže da brojni i veliki problemi Srbije „zahtevaju od nas da preuzmemo odgovornost za odluke.“

Jedna od takvih je proznanje Kosova, pa „izražavam svoju spremnost da takvu odluku i podržim“. Ništa – ja, a ako odluke bude, kogod da je doneo, ne da je „podržavam“, nego „izražavam spremnost“, kao u diplomatskoj prepisci.

To je, dakle, poruka nekome drugome, ne biračima. A ako se odnosi na njih i kad bi bilo moguće istraživanje o tome kako će ko iz biračkog tela glasati, ili kako je glasao za Čanka, ti podaci bili bi zanimljivi za čitavu partijsko-političku scenu Srbije u ovom trenutku.

Najkraće. Oni koji u vezi s priznanjem Kosova veruju u šifru „niko, nikad i nipošto“, većinom će se opredeliti za Vučića. Oni koji znaju da je to laž, glasaće za one koji najmanje pominju tu laž. Oni koji znaju za laž, ali im je lepo da u nju veruju i žive u njoj biće svako za „svog“, naravno delom i za Vučića. Sam Čanak će možda izgubiti glasove nekih od pobrojanih koji bi možda glasali za njega da nije to izgovorio, a dobiće one koje je i imao.

Ako se, pak, bolje razmotri ovaj srpski glasački algoritam, nesumnjivo je sledeće: u vezi sa „srčanom insuficijencijom“ Srbije u ovom trenutku izdvajaju se dva bloka. Jedan koji bi se mogao označiti sa – isto mislimo, ali bolje da je on to rekao. I drugi koji se svodi na – nipošto ne priznajemo Kosovo.

Međutim, i taj drugi se deli na dve grupe – onu kojoj je to propagandno verbalna mantra, ali radi na postepenom priznavanju. I onu kojoj je to takođe verbalni zavet, ali niko živi ne bi mogao da pretpostavi na šta je spremna. Dočim novija istraživanja javnog mnjenja „rade protiv“ ove druge rezultatom da većina građana nije za priznanje, ali ne bi ratovala za njega i čuvala bi ga – mirno.

Rezerva vlasti za priznanje Kosova

Na sve ovo treba dodati – ipak nije Nenad Čanak jedini koji se ovako otvoreno (ali i balansirano) okrenuo ovoj temi. Slična zalaganja godinama ponavlja i lider SPO Vuk Drašković, čelnik stranke sada neznatne, ali SNS-u koalicione, pa i Čedomir Jovanović iz LDP-a. Za ovog drugog se odmah „posle Čanka“ očekivalo da će ga podržati s obzirom da i u Skupštini sad rade u „sinergetskom poslaničkom klubu“.

Međutim, Jovanović je nekako posredno mahnuo Saši Jankoviću, a ovaj ocenio da je to „mahanje repom“ i odtvitovao  – hvala, takva mi podrška ne treba.

Da li posle toga iz svega treba zaključiti, da upravo ove tri stranke – SPO, LDP i LSV mogu da se za razliku od JOJ-ovaca u budućnosti smatraju kao neka rezerva vlastima, bar u kosovskom pitanju, kao „koalicija PK“ (priznanje Kosova).

Jer, u vezi sa Čankovom izjavom niko nije primetio da se ona može izraziti i kao potencijalna usluga vlastima. I to svim sledećim sličnim simbolima – probni balon, probijanje leda, električni zec… .

Čanku nije bilo teško da je izrekne, ne samo zato što neće biti predsednik. Ali,uprkos napadima, ona odgovara svima koji žele da upravljaju Srbijom: stvar je izrečena, letvica postavljena i svako ko pred nacionalno usmerenom javnošću „ponudi“ manje od Čanka, može sebe predstaviti kao spasioca od Čankovog „zla“.

A, opet, u balkanskoj zapetljanciji kad se sa strane, unutar „međunarodnog faktora“ analiziraju trendovi i tendencije, neće se toliko uzimati u obzir Čankova ekcentričnost koliko fakat da je nešto zastupao predsednički kandidat jedne parlamentarne stranke, koja k tome, „vlada“  koaliciono sa SNS „prestonicom severne pokrajine“.

Imali smo nedavno sličan slučaj, kad su komentari u kosovskoj štampi o tome da Beograd „planira podelu Kosova“ u Prištini izazvali političke reakcije usmerene ka zaštiti iz Brisela. U Beogradu se to demantovalo tvrdnjama da niko „zvanično“ tako šta nije tražio.

„Zaboravilo se“ da je priču tih dana, kao lični stav obnovio Ivica Dačić, na jednoj televiziji… A već je bio odustao od predsedničke kandidature u ime „jednog imena za stabilnost Srbije“. Za razliku od ovde tematizovanog Čanka – i dalje kandidata.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera