Kosovo: Bez istine nema pomirenja

Predsednik Kosova Hašim Tači je, na skupu pred velikim brojem predstavnika vlasti (bez opozicije), stranih diplomata,  civilnog društva, verskih zajednica i novinara, obelodanio inicijativu za formiranje Komisije za istinu i pomirenje koja će se baviti dijalogom pripadnika nacionalnih zajednica koje žive na Kosovu.

Tači je izjavio da neprijateljstva koja su izazvala ratove i dalje dominiraju u kosovskom društvu. „I dalje postoji razdor među zajednicama, što bi moglo da nas zadrži u mržnji i neprijateljstvima izazvanim ratom“, rekao je Tači, uz konstataciju da kosovsko društvo ne može da izgradi bolju budućnost ukoliko ostane zarobljenik prošlosti.

Predsednik Kosova je ocenio da je najbrže albansko – srpsko pomirenje ostvareno između porodica nestalih osoba. Razumevanjem međusobne patnje su gotovo postali jedna porodica, angažovana na zajedničkom cilju, što su najbolji primeri kako treba da gledamo na budućnost, rekao je predsednik Kosova.

On je napomenuo da Komisija za istinu i pomirenje ne sme biti zamena za pravdu ili za dijalog između Prištine i Beograda. Cilj je da izgradimo mehanizam podrške unutrašnjem, otvorenom dijalogu između zajednica na Kosovu, rekao je Tači.

Kosovski premijer Isa Mustafa je ocenio da Priština i Beograd neće moći da grade budućnost ukoliko se ne pozabave prošlošću i naglasio da ratni zločini neće biti zaboravljeni.

Predsednik Skupštine Kosova Kadri Veseli je rekao da su kosovske institucije dokazale spremnost da bace svetlo na prošlost, suoče se sa istinom i pomognu da se zaleče rane. I posle toliko godina ne znamo istinu o sudbini hiljada građana Kosova.

Od svih prisutnih Tači je dobio podršku i pohvale, ali ne i od opozicije i udruženja nestalih Albanaca tokom rata 1999, bivših gerilaca OVK, ali i analitičara koji smatraju da tako nešto ne može da se ostvari u ovom osetljivom političkom trenutku podizanih tenzija između Beograda i Prištine.

Rasvijetliti zločine

Poslanici iz opozicije, istovremeno pripadnici OVK, ocenili su da bi bilo bolje da su se rasvetle posleratna ubistva  nego da se formira pomenuta komisija. A predstavnici porodica nestalih osoba  kažu da nikada neće biti pomirenje sa Srbima dok se ne rasvetli sudbina njihovih najmilijih. Zbog toga oni smatraju da ovaj korak neće diati nikave rezultate.

Oni ocenjuju da ova komisija nema za cilj ni istinu, ni pravdu ni pomirenje. Jer ne može biti pomirenja bez istine i pravde. Tako da je “takozvani predsednik prešao u jednu opasnu fazu svog delovanja, što su u kontinuitetu ligične anomalije, a ponekad i psihičke” rekao je poslanik opozicije Redžep Selimi.

A Jakup Krasnići, jedan od osnivača OVK, bivši predsednik Skupštine Kosova i dugogodišnji bliski saradnik predsednika Tačija, smatra da ni istina ni pomirenje nisu pitanje komisije. Obe zemlje imaju svoje institucije i tu treba da se dogodi pomirenje. I pomirenje treba da se učini obostranom voljom. A što se tiče istine – ona je poznata i bez komisije, zbog toga i neo čekuje da će ova komisija doneti neki rezultat.

U Odboru udruženja porodica nestalih osoba smatraju da prvo treba da se rasvetle ratni zločini na Kosovu jer “bez saznanja istine za ratne zločine ne može biti reči za pružanje ruke pomirenja.“

Ovom inicijativom je jako povređena Nysrete Kumnova, predsednica Udruženja “Zov majki”.

Ona se nikada neće se pomiriti dok se i “poslednja osoba koja figurira kao nestala ne vrati na Kosovo, a kriminalci dobiju zaslužene kazne“. 

Kumnova kaže da ukoliko predsednik ne odustane od ove inicijative, porodice će sazvati svenarodni protest bez prestanka.

I u Odboru za zaštitu ljudskih prava i sloboda u Prištini kažu da je inicijativa dobrodošla, ali ipak, trenutno na Kosovu je nemoguće pomirenje Srba i Albanaca, jer pomirenje se može dogoditi na osnovu volje obe strane i nakon što se prizna istina. Kako kažu u ovom Odboru, proces pomirenja može napredovati ukoliko ga vode kredibilni ljudi sa obe strane.

Većina Srba na Kosovu smatra da nije trenutak za ovakve komisije, budući da i dalje ima dosta nestalih osoba, i skoro niko od počinioca Albanaca nije osuđivan.  Veruju da će pomirenje biti moguće tek nakon što se konačno utvrdi istina.

Iskren korak ili manevar predsjednika?

Da bi proces pomirenja imao smisla, istina o ovom jedinstvenom trenutku istorije treba da bude otkrivena. To samo može da se uradi nepristrasnim i politički neutralnim pristupom događajima iz 1999. godine na Kosovu. Sve strane uključene u proces treba da imaju pristup istim informacijama o tome šta se događalo. U suprotnom, proces će propasti. Jer put ka pomirenju i miru je zasnovan na poznavanju istine.

A da li je trenutak za takvu inicijativu, kada su odnosi pre svega između Beograda i Prištine prilično zahlađeni i kada ne postoji poverenje među samim političarima; kada sa jedne i druge strane dolazi pojačana ekstremna retorika i od političara i u medijima, i kada se produbljuje ionako velika mržnja između Srba i Albanaca?

Kada sama Srbija ne prihvata realnost da je Kosovo nezavisna država i na sve načine opstruiše njegov međunarodni legitimitet, i kada takođe veliki deo kosovskih Srba i dalje ne prihvata Kosovo kao svoju državu – ne što možda ne žele, već zbog toga što su i dalje instrument u rukama beogradske vlasti; kada i Srbija (oko 100) i Kosovo (57) raspisuju poternice protiv osumnjičenih za ratne zločine; kada postoje dve (i više) istine – srpska i albanska? Da li je moguće doći do jedne zajedničke istine koja bi bila put i za pomirenje?

Jer istina je pravi put ka pomirenju.

Poznavaoci političkih prilika na Kosovu ocenjuju da formiranje komisije nije iskrena inicijativa predsednika Tačija, zato i sumnjaju da može ozbiljno da se provede.

Oni postavljaju i pitanje zašto je Tači pokrenuo inicijativu baš u vreme kada treba da počne sa radom Specijalni sud u Hagu, i očekuje se podizanje optužnica protiv nekoliko gerilaca OVK-a za navodne ratne zločine tokom 1999. godine.

Pitaju i da li je to taktiziranje i cilj predsednika Kosova da se pred međunarodnim činiocima predstavi kao čovek mira i pomirenja i da pridobije njihovu  podršku. Da li je to iskreno opredeljenje ili je samo manevar za kupovanje vremena da bi izbegao mogućnost podizanja optužnice i protiv njega jer se njegovo ime spominje u izveštaju Dika Martija.

I bivši šef Misije OEBS-a na Kosovu, ambasador Daan Everts, koji je bio učesnik sastanka, izrazio je skepticizam da će jedna takva komisija biti efikasna. “Ovo nije prvi pokušaj ovakve vrste na Balkanu, bila je i inicijative predsednika SRJ, Vojislava Koštunice 2001. za srpsko-hrvatsko pomirenje koja je propala. Ova komisija ima potrebe da nalazi zajednički cilj i jednu kredibilnu osobu koja predstavlja obe zajednice da vodi ovu inicijativu”, rekao je Everts.

Istina i pomirenje između Albanaca i Srba nije baš jednostavna, jer postoji veliki balast iz prošlosti i duboke neizlečive rane, pogotovo zbog toga što su srpske vlasti tokom 90-tih godina prošlog veka sprovele državni teror i aparthejd nad Albancima na Kosovu, što je dovelo do oružanih sukoba između albanske gerile OVK potpomognute NATO trupama i srpskih snaga bezbednosti i vojske. 

Iskustva u svijetu

Širom sveta uspostavljeno je više od 40 komisija koje su se bavile utvrđivanjem istine i pomirenjem nakon oružanog sukoba ili aparthejda. Cilj takvih komisija je dokumentovanje zločina i iskustava, kako bi se sprečilo ponavljanje prošlosti, ali je veoma važno kako su komisije formirane i kakav im je koncept.

Jedna od poznatijih takvih komisija bila je ona u Južnoj Africi, koju je predvodio južnoafrički anglikanski nadbiskup i borac protiv aparthejda Desmond Tutu, a kojeg je na to mesto imenovao Nelson Mandela. Oni su pokrenuli komisiju kako bi se govorila i dokumentovala istina nakon 45 -godišnjeg  aparthejda. U Južnoj Africi ovaj proces je trajao sedam godina, a u Peruu, proces je trajao dve godine i smatra se uspešnim.

Komisija za istinu i pomirenje može pomoći u približavanju društava, tako što će omogućiti objektivnu istragu o počinjenim zločinima i izricanje kazni, ali i objektivnu priču o tome šta se desilo, kao što je bio slučaj u drugim komisijama. To takođe daje mogućnost žrtvama da ispričaju svoju priču.

Prva stvar koja treba da se uradi jeste dopiranje do civilnog društva i žrtava. Ne izjava vlade o tome šta planira da uradi, već jedan pristup saradnje, sa glasom žrtava i njihovih porodica u tom postupku, jer, radi se o pomirenju, o jednoj vrsti rezolucije o nečemu što se desilo. To je moguće samo ukoliko su oni koji su pogođeni tim zločinima deo procesa.

Mada se događaji u Nemačkoj iz vremena Drugog svetskog rata ne mogu direktno porediti sa ratovima na Balkanu, način na koji nemačko društvo nastavlja da se suočava sa sopstvenom prošlošću može poslužiti kao poučan primer.  Ali, nemačko iskustvo moglo biti od koristi državama na Balkanu.                 

Otkrivanje istine i razumevanje, to je proces koji dugo traje. Ljudi na Balkanu treba da razgovaraju i slušaju jedni druge. To, na žalost, nije čest slučaj.                                                                                                                                                     

Istina i pomirenje nisu uobičajene osobine na Balkanu. To važi i za Srbiju i za Kosovo. Iako se kroz istoriju celog sveta vidi da pomirenja kroz kompromise uvek donose dobre rezultate i da je to jedini način da se postignu prijateljski odnosi, ove dve političke kulture naizgled to ne vrednuju, niti cene.

Zato mogućnost da etnički Srbi i Albanci konačno razumeju i uvaže patnje druge strane ne izgleda kao nešto što bi se moglo dogoditi u skorije vreme.                                                                                                                    

Dok se ne reši pitanje žrtava, i sam pomen patnji “druge strane” predstavljaće “zabranjenu zonu”, ili “greh”, a etnički Srbi i Albanci će ostati podeljeni još mnogo godina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera