Beogradska štrafta uramila Donalda Trampa

Eh, šta je Amerika doživela: da lik i delo svog tek izabranog predsednika Donalda Trampa porede sa Slobodanom Miloševićom i zlom oličenim u njemu. Da je predsednik najmoćnije zemlje sveta po mnogo čemu sličan sa pokojnim liderom daleke Srbije, to je pre neki dan napisao glavni urednik Washington Monthlyja Pol Glastris.

U vreme “Milosrdnog anđela” 1999. godine, kad je Milošević, od “garanta mira i stabilnosti na Balkanu”, ponovo postao “balkanski kasapin“ (1998-99), Glastris je bio zaposlen u Beloj kući kao pisac govora tadašnjem predsjedniku Bilu Klintonu. Sada je ponovo novinar, urednik, pa kao jedan od insajdera iz dalekih devedesetih, preuveličava značaj ovog nesrećnog regiona, otkopava Miloševića, zakopanog u poslednju deceniju prošlog veka, od njega pravi hiperbolu koja doseže do novog predsednika SAD-a.

Da se malo uputio u aktuelnu politiku Srbije ili bivših jugoslovenskih republika, mogao je u sadašnjim političkim liderima da nađe još mnogo više sličnosti sa novim predsednikom SAD-a. Neki od njih u stanju su da preko noći uzdrmaju lokalno tlo, čiji se potresi nisu još potpuno smirili još od devedesetih. Mali i srednji Trampovi počeli su da niču širom Evrope mnogo pre nego što je veliki Tramp došao na vlast.

Glastris, međutim, smatra da se, “poput Trampa”, bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije igrao sa nacionalističkim osećanjima, da se usprotivio onome što danas nazivamo političkom korektnošću, iskoristio popularnost da preuzme vlast nad Srbijom, organizuje proteste Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, omogućio Srbima da dođu do oružja… Usledile su godine krvoprolića, logora, etničkog čišćenja i 100.000 ubijenih…

‘Srce kao Zlatibor’

Sličnost između Trampa i Miloševića vidi još u tome što je i Milošević “bio drzak i samouveren, ali ljubazan i privatno pomirljiv”, i da je bio “opsednut kontrolom i manipulacijom medijima”. Pre nego što je postao pisac Klintonovih govora, Glastris je kao novinar 1995. godine pratio dešavanja u bivšoj Jugoslaviji i u Beogradu je upoznao “mnogo obrazovanih ljudi kojima se Milošević gadio”. Isto tako, “mnogo pripadnika radničke klase i ruralne Srbije” podsetilo ga je na Trampove glasače, jer su obožavali Miloševića.

“Ukoliko biste istakli da su Srbi ti koji su počeli sa borbama i da su – zbog kontrole teškog naoružanja – oni ti koji su izvršavali većinu ubijanja, rekli bi vam – zbog Miloševićevih medija – da je to samo zapadna propaganda. Ukoliko biste seli sa njima sa slikama CNN-a na kojima se vide tela muslimana koje vade iz masovnih grobnica, kao što sam ja radio u porodici na jugu Srbije, rekli bi vam da je CNN manipulisao tim slikama i da se pokolj nije dogodio, ili da, ukoliko jeste, Srbi nisu odgovorni”, dodaje on.

Tramp se danas, bezobzirnije od bilo kog svog prethodnika, obrušava na “lažljive” novinare, milijarder celu profesiju diskredituje kao najpokvareniju vrstu. U tome bi se zaista mogla izvući sličnost između Miloševića i predsednika Amerike. Ali, Srba nema na vidiku ni u Trampovom dosadašnjem predsedničkom stažu, ni u izbornoj kampanji. Prošlo je vreme kada su događaji na Balkanu bili glavna pozornica za osvajanje poena u Vašingtonu. Ali, došlo je vreme da se preko Trampa odskoči na dasci za oživljavanje starih ideja u ovom regionu.

U novijoj istoriji ni na jednog predsednika SAD-a tabloidi i njihov deo javnosti nisu toliko računali koliko na Trampa. Nekadašnji omiljeni Miloševićev opozicionar Vojislav Šešelj i njegove pristalice nosili su majice sa Trampovim likom još kada je nekadašnji ljuti šešeljevac, aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić, u Beogradu primao tadašnjeg najodanijeg sledbenika Hilari Klinton, Džoa Bajdena.

Kada je Tramp pobedio, Šešelju je “srce bilo veliko kao Zlatibor”, pogotovo zato što je novi predsednik SAD-a “u septičku jamu bacio Hilari Klinton”. Radovao se propasti Hilari Klinton i lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma, dok Milorad Dodik, predsednik bh. entiteta Republika Srpska, nije uspeo da dobije vizu i da otputuje u SAD u vreme Trampove inauguracije, na koju je, kako je tvrdio, bio pozvan.

Režimski tabloidi

Naslovne strane prorežimskih tabloida ukazuju da se aktuelna vlast u Beogradu slaže sa Šešeljovom trampomanijom. Informer: “Tramp i Putin menjaju svet” (11. novembar); “Hrvati: Tramp i Putin prave ‘veliku Srbiju'” (12-13. novembar); “Šešelj: Tramp velika šansa za Srbe” (14. novembar); “Miroslav Lazanski: E sada je moguća i podela Kosova (sa Trampom je moguće postići konkretan dogovor)”…

Srpski telegraf još direktnije predviđa da “Tramp vraća Srbiji Kosovo” već 11. novembra, a Kurir 10. novembra uzvikuje: “Trampe, Srbine”. Istovetan poklič viorio se dva dana na Palati Albanije, na Terazijama, Trgu Nikole Pašića, ispred Skupštine Srbije, svuda po centru grada…

I na tezgama u Knez Mihajlovoj pomešani rusko-američki lončići začinjeni Ratkom Mladićem i Josipom Brozom Titom. Niko se ne buni što se pored majica sa likovima Trampa, Putina i Mladića, po istoj ceni od 900 dinara (sedam evra) prodaju i Nikola Tesla i Novak Đoković. Sve su to naši Srbi, odgovorio mi je jedan mlađani prodavac, koji se mrzne na februarskom severcu, ali mu je, uz sve te likove, toplo oko srca.

Prekoputa jedna devojčica svira violinu i u kutiji instrumenta lepršaju se dve-tri stotke. “Skupljam novac za časove violine”, piše na kutiji. Američki predsednik je novajlija na tezgama beogradske štrafte. Valjda se zato tako dobro prodaje.

Sve oči uprte su u prinovu u svetskoj strateškoj eliti. Pošto je pobrao aplauze za brzo ispunjavanje obećanja, Tramp je saradnicima dozvolio da povremeno odstupe od njegovih izbornih smernica.

Američka ambasadorka u Ujedinjernim nacijama opovrgla je njegov nagoveštaj o ukidanju sankcija Rusiji i naglasila da one ostaju sve dok se Krim ne vrati Ukrajini. Šef Pentagona je istakao da je Moskva i dalje veliki protivnik Vašingtonu, a da NATO nije “zastareo”, kako ga je Tramp prethodno etiketirao. Šef Bele kuće pripretio je Meksiku da bi tamo mogao da pošalje američke trupe, koje bi jurile “bad guys”, što odudara od obećanja da se Vašington više neće mešati u unutrašnje stvari drugih zemalja.

Solidarnost sa Latinosima

Političari u Srbiji nisu pokazali ni trunku solidarnosti prema Meksikancima i ostalim Latinosima kada im je Tramp pripretio da će zidom pregraditi američki kontinent, da će proterati milione došljaka koje naziva latinokriminalcima, a da će američka vojska juriti loše momke i na teritoriji van SAD-a. Onoliko su puta Tomislav Nikolić i Ivica Dačić obilazili južniji deo američkog kontinenta, zahvaljivali se Latinosima što nisu priznali Kosovo, a sa liderima Čilea, Argentine, Kube, Brazila utvrđivali da do tog priznanja nikada neće ni doći. Ali, nijedan od njih nije ni zucnuo kad je Tramp počeo da preti Meksikancima, i sa njima celoj Latinskoj Americi. Jer, za Trampa i veći deo njegovih glasača – Čileanci, Peruanci, Kolumbijci, Venecuelanci, Gvatemalci… svi su oni Meksikanci.

Da se neko setio da napravi majicu sa sombrerom i da stavi natpis “Svi smo mi Meksikanci”, i za takav suvenir na beogradskoj štrafti našao bi se kupac. Bilo bi ljudi na beogradskoj štrafti koji bi, naravno, osudili Trampovu zabranu ulaska u SAD-a svim muslimanima iz sedam zemalja. Šta je to ako nije diskriminacija po verskoj osnovi.

Tek kada se, posle prekopavanja, ispostavilo da je ministar odbrane Džejms Matis pozvao kosovske jedinice da se transformišu u “oružane snage Kosova”, tabloidi su ponovo pozvali Trampa u pomoć. “Trampe, Kosovo je Srbija, veži ‘Besnog psa’ Matisa”, zavapio je Informer u svom stilu. Za to vreme Srpski Telegraf je uvređeno konstatovao da je Trampov “Besni pas” (vojnički nadimak za Džejmsa Matisa) “ujeo Srbe za srce”. Ono srce Šešeljevo, veliko kao Zlatibor? Jadna je sudbina naših planina i ravnina ako ih Šešelj čuva.

U tabloidima je povodom Trampa još uvek u toku euforična diferencijacija. Dok su se do ovih američkih izbora Srbi delili na Putinovce i zapadne izdajnike, sada su oni koji kritikuju Trampa u opasnosti da se na njih automatski prilepi etiketa “hilariste” ili “klintonovca”. Uobičajeno je da se “hilaristi” izjednačavaju sa izdajom, dok “trampisti” važe za rodoljube. Pojedinci upozoravaju da su očekivanja da novi predsednik SAD-a “vrati Srbiji Kosovo”, ili “podrži otcepljenje RS-a nerealna”.

Nije se mnogo pažnje pridalo ni konstataciji ambasadora Ukrajine u Beogradu da bi, bude li se kojim slučajem desilo da Amerika i Evropa prihvate Krim kao deo Rusije, u zamenu za rusko priznanje nezavisnosti Kosova, “Putin tu trampu spremno prihvatio”.

Nevjerica zbog zabluda

Ako se za autora teksta u Washington Monthlyju s pravom može reći da je “klintonovac”, jer je svoje najbolje godine posvetio pisanju govora Bila Klintona, za jednog od najboljih američkih pesnika srpskog porekla Čarlsa Simića nikako ne važi da se priklanja bilo kojem američkom establišmentu, a pogotovo ne onom koji je pod izgovorom humanitarnosti bombardovao gradove i sela u bivšoj krnjoj Jugoslaviji. Na mnogo slojevitiji način od Glastrisa, Simić izvlači paralele između Miloševića i onog što je došlo posle njega, sa Trampovskim svetom. To se može videti i po pitanjima koje je uputio Vesni Pešić u intervjuu koji je objavljen 8. februara, u časopisu New York Review of Books.

“Imam sve određeniji utisak”, kaže Simić u razgovoru sa beogradskom sociološkinjom, “da bi u Americi mnogi moji sugrađani – i sa desnice, i sa levice – radije imali manje demokratije, tolerancije i slobode govora, a više autoritarne vlasti”.

Pesnik u tome vidi sličnost sa vremenom Miloševićeve vladavine, ali istovremeno, u drugom pitanju, izražava nevericu u vezi sa zabludama koje gaje ljudi iz njegove postojbine: “Posle pada Miloševića, čovek je zaista morao biti okoreli cinik pa da poveruje da ljudi u Srbiji nisu naučili baš ništa iz devedesetih i da će ubrzo biti spremni da ponove iste greške…”

Beogradska tabloidna štrafta nikada nije priznala ni da je grešila.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera