Vjernici brane sveštenika od vladike

Skoro svih 2300 parohijana iz Beloševca za par dana potpisalo je peticiju podrške svom svešteniku (Al Jazeera)

Pravoslavni vernici iz kragujevačkog naselja Beloševac više od mesec dana protestuju zbog odluke vladike šumadijskog Jovana da njihovog sveštenika Sašu Ognjanovića premesti u drugu parohiju. Premeštanje sveštenika sa jednog radnog mesta na drugo uobičajena je pojava u crkvi, ali pobuna pastve protiv nadležnog episkopa retko se dešava. Pogotovo se ne viđa ovako radikalna nepokornost crkvenim vlastima sviknutim na slepu poslušnost svojih vernika.

Skoro svih 2300 parohijana iz Beloševca za par dana potpisalo je peticiju podrške svom svešteniku, koja je poslata patrijarhu Irineju. Da čitava stvar bude još neobičnija, Beloševčanima su se pridružili i meštani sela iz okoline Paraćina u kojima je sveštenik Saša službovao pre dolaska u Kragujevac. Oni su se spakovali u autobus i došli u Beloševac da podrže protest. Dočekali su ih vernici obučeni u majice sa natpisom “Pravda za sveštenika Sašu”, odlučni da istraju u svojoj borbi i odbrane sveštenika koji je kod njih služio deset godina.

Parohijani su organizovali protestne skupove ispred hrama, pregovarali s vladikom (za sada bezuspešno), odbijaju da prime novog sveštenika u kuću, a najavili su i štrajk glađu ukoliko se ne postigne dogovor sa predstavnicima Eparhije šumadijske.    

Sveštenik kojem nije stalo do novca

Šta je to tako neobično, drugačije i nesvakidašnje u svom pastirskom pozivu radio Saša Ognjanović da zasluži ovoliku ljubav i podršku? Zapravo, ništa neobično za jednog hrišćanina, ali zato veoma retko u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (a i šire). Za početak, nije imao tarifu za crkvene usluge, niti mu je bilo važno koliko će novca dobiti od vernika. Mnogi parohijani svedoče da sveštenik često nije ni naplaćivao svoje usluge, pogotovo od ljudi za koje je znao da imaju finansijske probleme.

Kada ga je jedan vernik pitao da li bi slavski kolač mogao da preseče u krugu porodice, jer je ostao bez posla, sveštenik mu je odgovorio: “Tvoja obaveza kao vernika i domaćina je da doneseš kolač u crkvu, a moja da kao Božji sluga blagoslovim i presečem kolač. Nigde nije zapisano da ti to moraš da platiš”.

Drugi parohijanin, koji je za kratko vreme imao dva smrtna slučaja u porodici, piše u pismu podrške Saši: “Znajući u kolikoj duševnoj i materijalnoj nedaći se nalazimo, odbio si bilo kakvu materijalnu naknadu za opela i svu pomoć koju si nam pružio. Tražio si samo jedno – da sedimo u našem domu i pričamo. Da podelimo tugu i muku. A mogao si i da tražiš novac. Ili nisi, jer ljudi kao ti to ne rade”. U pismu govori i koliko je sveštenik bio važan za povratak veri: “Mi smo postali jedno u kući Hristovoj u koju si nas vratio”.

Puno srce ili puna crkvena kasa

Jedna šezdesetosmogodišnja gospođa kaže da je bila ateista dok sveštenik Saša nije došao u njihovu parohiju i pojašnjava: “Otac Saša je odmeren, blag, strpljiv, sveštenik koji voli Boga. To je preneo i na nas”. Reklo bi se da je najveći greh smenjenog sveštenika to što je ozbiljno shvatio svoj posao. Duhovni pastir kojem nije stalo do novca, već bi da podeli verničku tugu i muku, sveštenik koji voli Boga i preobraća parohijane u hrišćanstvo, čovek koji očigledno svedoči Hrista – to je zaista retka pojava u SPC. A nije ništa češća ni među drugim hrišćanskim denominacijama na ovim prostorima.

To jednostavno nije moglo da prođe nekažnjeno, jer subverzivno ponašanje crkvenog uposlenika u skladu s Hristovom zapovešću “ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”, opasno ugrožava temelje institucije koja uglavnom služi za zgrtanje materijalnog bogatstva. Šta bi bilo kad bi, ne daj Bože, i drugi sveštenici sledili ovaj nepoćudni primer, pa počeli da rade svoj posao? To ne bi izašlo na dobro, otišla bi crkva brzo dođavola. Ili se već nalazi tamo, a sveštenici poput Saše Ognjanovića je vraćaju na put istine i života?

Vladika Jovan i Eparhija šumadijska imaju drugačiju priču. U nekoliko saopštenja koja su izdali povodom čitavog slučaja, navodi se da je episkop više puta podsticao Sašu Ognjanovića na bogoslovsko usavršavanje, ali se ovaj na te podsticaje oglušavao, pa je zaključeno da sporni sveštenik ima “minimum znanja iz bogoslovlja, bogosluženja, pojanja i tipika”. Na primedbu oko pojanja najbolji odgovor je došao od samih vernika koji kažu da im ne treba zvezda Granda, nego sveštenik.

Moguće je da Ognjanović ne poznaje dovoljno navedene discipline, mada je u to teško poverovati jer obavlja sveštenički posao već 18 godina, ali neka bude. Moguće je da ne poznaje sve teološke finese, da ne ume da objasni kako to da ljudi imaju slobodnu volju iako je Bog sveznajuć, ili koliko anđela može da stane na vrh igle, ali je iz svedočenja njegovih parohijana očigledno da Ognjanović zna nešto drugo, mnogo važnije. Zna da biti hrišćanin pre svega znači biti čovek, zna da je suština vere u nesebičnosti, davanju, saosećanju sa drugima, u ljubavi koja je jaka kao smrt, a ne u pohlepi, otimačini i ravnodušnosti prema bližnjima. Zna da je puno verničko srce važnije od pune crkvene kase.

A reklo bi se i da mu je blisko ono što apostol Pavle kaže u Prvoj poslanici Korinćanima (13,2): “I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam”. Ili izreka koju je izgovorio Hrist: “Blaženije je davati negoli primati”.

Vladika kao đavo

Ognjanoviću se upisuje u greh i neposlušnost, ali episkop izgleda zaboravlja da poslušnost nije vrlina sama po sebi, jer su i demoni poslušni đavolu, pa im se to ne računa kao zasluga. Na protestnom skupu održanom polovinom decembra jedan od članova delegacije koja je pregovarala sa episkopom rekao je da im je njegovo preosveštenstvo na sastanku poručilo: “Da vam pošaljem crnog đavola, vi ga morate prihvatiti”, na šta je neko od okupljenih parohijana dobacio: “On je đavo”. Tako vernici vide svog vladiku. Reklo bi se da episkopu nije baš najjasnije sa čim se suočava, jer je navikao da pastva bude pokorna, da ćuti i daje pare, a da ništa ne traži zauzvrat.

Crkvena hijerarhija je tako ustrojena da je svaki episkop apsolutni gospodar svoje eparhije, gotovo kao neki feudalac. Niko od podređenih službenika ne sme ni da pisne, jer episkop bukvalno može da radi šta god mu se prohte. Takva neograničena moć dovela bi do propasti i mnogo snažnije i moralnije ljude nego što su to pravoslavni jerarsi. Zato nije nikakvo čudo što episkop Jovan ignoriše vernike i njihove želje, jer u pastvi vidi samo ovce za šišanje. Otuda i potpuna zatečenost episkopa pobunom vernika. Ko su ti mali mravi da njemu, Božjem namesniku na zemlji, postavljaju nekakve zahteve? Gde su ona stara dobra vremena kad su se takve bune gušile ognjem i mačem?

Kako će se čitav slučaj okončati, teško je predvideti. U sličnim situacijama u prošlosti, obično su crkveni moćnici odnosili pobedu nad inicijativama iz verničke baze. Međutim, parohijani iz Beloševca nemaju nameru da odustanu od svog sveštenika. Tome u prilog govore i radikalni predlozi koji su se mogli čuti na njihovim skupovima. Jedan od njih je i da parohijani pošalju patrijarhu peticiju za smenu vladike Jovana.

A najzanimljiviji mogući rasplet dao je jedan postariji učesnik protesta: “Ukoliko sveštenici smatraju da naš sveštenik ne može da radi u crkvi, neka izvole, neka sami dolaze tu i obavljaju službu, samo ne znam kome, jer narod u crkvu više neće da dolazi, jer nama drugi sveštenik ne treba. Ovo smo mi pravili, ovo je naša crkva, a oni ako smatraju da su je oni napravili neka izvole i tu rade, bez naroda. Mi ćemo da nađemo kuću za našeg sveštenika, neko će da nam je da i mi ćemo tamo da odlazimo i obavljamo svoj posao”.

Čekajući novu crkvu

Bilo bi izuzetno zanimljivo videti osnivanje jedne male hrišćanske zajednice nastale otcepljenjem od SPC, i to ne na zilotskim, već na jevanđeoskim principima. Ako bi takav eksperiment uspeo, to bi probudilo nadu u mogućnost transformacije srpskog društva u jedan znatno moderniji i demokratskiji oblik uređenja. Šanse su male, ali nada uvek postoji. Za početak je sasvim dovoljno i to što se u društvu koje nema gotovo nikakvu tradiciju građanske neposlušnosti ovakva pobuna dešava u najokoštalijoj, najkonzervativnijoj instituciji – crkvi. Doduše, ne bi bio prvi put u istoriji da prekretničke društvene promene krenu upravo iz crkve. Zapadni svet kakav danas poznajemo počeo je da se stvara kad je Martin Luter zakucao svoje teze na vrata crkve u Vitembergu.

Naravno, ne treba praviti od male pobune u Beloševcu začetak istorijske prekretnice koji će dovesti do nastanka pravoslavnog protestantizma i velikih društvenih promena. Međutim, događaji iz jedne male šumadijske parohije neminovno prizivaju u sećanje nešto što je mudri Srđa Popović rekao u decembru 2008. godine: “Mislim da ljudi žele da se vole i žele da saosećaju sa drugima i žele da pomognu jedni drugima. (…) Niko ne može preživeti sam. I jedina moja nada je da to može da dođe odozdo i da bi ovde bio potrebniji od svake partije neki duhovni pokret, neka crkva koja ne postoji, nova crkva koja bi išla okolo i podsećala ljude da pre svega treba da se vole, a posle ćemo sve lako, eto”.

A sveštenika Sašu njegovi parohijani brane upravo zbog toga – jer ih je podsetio da ljudi pre svega treba da se vole, saosećaju i pomažu jedni drugima. Svejedno je da li će se iz toga izroditi neki širi duhovni pokret ili će sve ostati na jednoj parohijalnoj pobuni. Velika je to pobeda nad vladajućim duhom mržnje, zla i nasilja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera