Mišljenja

Vršnjačko nasilje se u porodici ‘rodilo’

Sjećate li se Alekse Jankovića, malog Nišlije koji bi danas vjerovatno bio brucoš? (Al Jazeera)
Sjećate li se Alekse Jankovića, malog Nišlije koji bi danas vjerovatno bio brucoš? (Al Jazeera)

Priča kaže kako je, ne tako davno, a pre ovovremenskih civilizacijskih dobrobiti demokratije i ljudskih sloboda, otac jednog tinejdžera svojom provokativnom konstatacijom porazio prosvetare i školske pedagoge. Sin je, naime, naređao sijasest “kečeva” u školi, a posramljeni otac na roditeljskom sastanku postavio je samo jedno pitanje: “A ima li bar neku peticu?”

“Ima – iz vladanja”, rekao je razredni starešina.

“Eto, ono čemu smo ga mi u kući učili – savladao je, a to čemu ga vi učite – nije. To je vaša sramota”, odgovorio je otac.

Kako li samo ova pričica zvuči metaforički bezazleno među sadašnjim, već skoro svakodnevim, naslovima o vršnjačkom nasilju u školama, pesničenju, batinama, noževima, tragedijama, ubistvima i samoubistvima…

Kome (ne) treba Aleksin zakon

Sećate li se Alekse Jankovića, malog Nišlije koji bi danas verovatno bio brucoš, ali je – nezaštićen od nastavnika u školi i nemoćan da se suprotstavi nasilju vršnjaka – odlučio da u svojoj 14. godini ode sa ovog sveta? Republička prosvetna inspekcija jeste potvrdila da je bilo propusta u radu direktorke škole i prosvetara, ali inspektori “ništa zakonski nisu mogli da urade protiv odgovornih u prosveti, jer je slučaj u međuvremenu zastareo”. Međutim, Aleksini roditelji, uz podršku javnosti i s namerom da spreče neke nove tragedije, pokušavaju da od države izmole usvajanje takozvanog Aleksinog zakona, koji od 11. februara 2016. godine čeka da poslanici u Skupštini Srbije dignu ruku i glasaju za.

U međuvremenu, neki drugi nasilnici u školama širom Srbije i dalje dižu i ruke i noge na svoje vršnjake, potežu noževe… Opet pada krv, a rastu bojazni i strahovi nezaštićenih ili nemoćnih da se tome odupru. To zlo je već toliko ukorenjeno i učestalo, pa se ne može pobeći spoznaji da smo poslednjih godina konstantno suočeni sa vršnjačkim nasiljem, kudikamo brutalnijim nego ranije, ali i sa činjenicom da siledžije postaju i sve mlađa deca.

Istovremeno, saučesnici i svedoci te surovosti su mobilni telefoni. To su alatke koje psihologiju i karakter nasilinika masovno umnožavaju na društvenim mrežama. Snimcima batinanja po učionicama, školskim hodnicima i dvorištima tinejdžeri svoje i živote svojih vršnjaka pretvaraju u rijalitije prepisane sa televizija kojima je država dala nacionalnu frekvenciju. Dakle, vršnjačko nasilje je postalo zlo koje država toleriše i sponzoriše, između ostalog, svojim pristankom da se matrice i primeri bahatosti i siledžijstva, kao metastaze i epidemija, šire sa političkih govornica i medijske scene. Rijaliti programi mu na sve to dođu samo kao bljutav šlag svakodnevice i eho govora mržnje i nasilja u kojem je društvo ogrezlo.

Primera ima u izobilju, na sve strane, a najsvežiji iz beogradskog naselja Mali Mokri Lug samo daje dodatnu dimenziju poimanja i tumačenja korena i geneze vršnjačkog nasilja. Ili je, možda, bolje reći – vraća nas na početak svih analiza, podsećajući na poslovicu da “iver ne pada daleko od klade”. Mediji su objavili priču o tuči u Savetu roditelja mokroluške Osnovne škole “Dragojlo Dudić”. Dobro ste pročitali – tuči roditelja (sic!), i to u organu ili telu koje bi, po definiciji – uzajamnošću i interakcijski – trebalo da doprinese suštini i celini obrazovno-vaspitnog procesa. Da zlo bude veće, roditeljske pesnice i šamari ukršteni su samo nekoliko nedelja nakon što je jedna učenica te škole “prijavila kako su je njeni drugovi dve godine zlostavljali i pokušavali da prisile na oralni seks”.

Partijska ravnoteža prije svega

U svojoj površnosti i profesionalnom polu(ne)znanju mediji, doduše, nisu uspeli da objasne eventualnu direktnu vezu ta dva događaja. Svejdeno, samo i činjenica o tuči u Savetu roditelja – šta god joj bio povod – sama po sebi dovoljna je da ilustruje dubinu i težinu poremećenosti temelja i nadgradnje elementarnih porodičnih i društvenih normi. Jesu li roditelji, deca i društvo – u svojoj sociološkoj suštini – izgubljeni u tranzicionim bespućima između tradicionalne i savremene porodice? Jesu. A zašto? Pa, prosto. Analizom i odgovorima ne bi trebalo da se bave samo novinari, nego pre njih stručnjaci – psiholozi, psihijatri, pedagozi, sociolozi, andragozi…

Ako ćemo pošteno, vršnjačko nasilje je rezultat svojevrsnog incesta u krugu porodice, sistema, politike, medija… rečju, društva u kojem živimo. To rodoskrnavljenje proizvodi sve teže i teško popravljive posledice – i to dnevno, a jednu za drugom. Javnost se, tek tu i tamo, malo ustalasa i uznemiri kad čuje, pročita ili na društvenim mrežama odgleda odloženi direktan pronos vršnjačkog nasilja. A kako drukčije kad smo škole, porodice i ulicu pretvorili u kopije televizijskih rijalitija, u kojima mere vrednosti diktiraju nakazni tv-programi u primetime terminima, folk-parade kiča i neukusa, direktni prenosi bahatosti i blama sa stranačkih i skupštinskih govornica…

Kako – kad državna regulatorna i savetodavna tela elektronskih i ostalih medija više brinu o partijskoj ravnoteži svojih kadrova i platama nego o suštinskoj misiji i zadatku da održe bar minimum civilizacijske pristojnosti u našoj, svakovrsnim zlom i nemoralom unakaženoj svakodnevici? Kako – kad ni šef države ne ume da reaguje kao “predsednik svih građana” i svojim autoritetom bar pokuša da zaštiti njihove interese?

Ukratko – ode, tako, predsednik Aleksandar Vučić nedavno da poseti školu u Aranđelovcu, u kojoj je, par dana ranije, zabeleženo ekstremno (video-snimkom dokumentovano)  vršnjačko nasilje. Međutim, tu posetu iskoristi potpuno pogrešno – kao platformu za vlastitu promociju i političko lobiranje u korist dualnog obrazovanja, umesto da lupi šakom o sto i predsedničkim autoritetom poruči kako će država stati u kraj maloletnim barabama i njihovim punoletnim sponzorima u krugu porodice i svim koncentričnim sociološkim krugovima društvene zbilje.  

Stanite pred ogledalo…

Ne lezi vraže, Vučić tim đacima i profesorima – samo nekoliko dana posle skandaloznih snimaka iz njihove škole, poruči da budu “vredni i marljivi”, da se uzajamno čuvaju i “pozdrave svoje roditelje”. “Budite vredni i marljivi i bićete mnogo uspešniji od nas”, reče predsednik, kao da se uspisuje u đački spomenar. U međuvremenu, ni jednog suvislog odgovora – ni od Vučića, ni od zakonodavaca – da li će i kad napokon doći na dnevni red takozvani Aleksin zakon, čiji je suštinski cilj efikasnija zaštita i sprečavanje vršnjačkog nasilja.

Tim zakonom bi, kako kaže njegova autorka, profesorka novosadskog Pravnog fakulteta Dragana Ćorić, “uz kažnjavanje pravih izgrednika, roditelji i nastavnici trebalo da shvate koliko je potrebna saradnja” te da je “svako sa svoje strane odgovoran za ponašanje dece”. A do tada škole će se i dalje truditi da zataška(va)ju vršnjačko nasilje, jer ih te činjeince direktno kompromituju kao odgovorne, a nesposobne institucije. Zakondavac će tražiti rupu u sistemu nekompetentnosti da radi svoj posao. Roditelji će optuživati školu, a škole će se braniti kako nisu nadležne ako se vršnjačko nasilje iz učionica i školskih dvorišta prelije na ulice, stanove, klubove…

I šta dalje? Prosto je: stanite pred ogledalo i odgovorite šta vi možete učiniti da se više nigde i nikad niko ne oseti ponižen i ugrožen batinama i nasiljem, a da za to vi budete odgovorni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO