Dijalog o Kosovu kao podrška monologu

Ima i onih koji ne vide nikakvu svrhu priče o Kosovu jer je priča završena kada je Skupština Kosova proglasila nezavisnost, piše autor (Al Jazeera)

Ne znam da li s jakim razlogom, ali podsticaj srpskog Prepodobnog Josifa (koji se po verovanju činio pravednim i čestitim; u ovom slučaju Aleksandar Vučić) na sveopšti “unutrašnji dijalog” podsetio me je na olinjali već sarajevski fazon iz tramvaja u kome (kobajagi) dvojica jarana lupaju šamare Branku (Mikuliću) i Hamdiji (Pozdercu). Ovaj što je dlan i prste prilepio Mikuliću uz obraz na sudu se pravdao da nije prepoznao druga koji ga je “očepio” i uzvratio mu grubo, pride je izjavio da se kaje i obećao da se tako nešto neće ponoviti. Drugi je priznao da je prepoznao druga Pozderca i malo zastao. Na sudijino pitanje zašto ga je odalamio, rekao je da je video da njegov kolega udara Branka i skontao – “poćelo je, poćelo…”

Ovde u Srbiji (još) nije počelo tako nešto, a i izgledi su slabašni jer trpilo kod ovog naroda teško se da izmeriti, ali na sve strane talambasi pozivaju na sveopšti divan o Kosovu. Prepodobni Josif navodno želi da čuje šta malo i veliko, opozicija, Crkva, Vojska, univerzitet, glumci, slikari, pekari, glumci, pevaljke, možda i fudbalski navijači (koji na svim sportskim priredbama brane “svetu srpsku zemlju”), misle o budućnosti zauvek izgubljene bivše južne srpske pokrajine. Potom bi Prepodobni Josif sve to stavio u rešeto, prosejao i – odlučio.

Deo javnosti, onaj kojem mišljenje oblikuju TV dnevnici i (gotovo svi) mediji čija servilnost Aleksandru Vučiću deluje tragikomično, u tome ne vidi ništa loše i žestoko kritikuju (jedva postojeću) opoziciju što ne pripomogne, a njihovu argumentaciju – da se dijalog ište zarad podrške monologu i nečemu što je Prepodobni Josif davno već (nekome) obećao – doživljavaju kao ubacivanje klipova u srpske (Vučićeve) točkove.

Ima, dakako, i onih koji ne vide nikakvu svrhu ćaske o Kosovu jer je priča završena (17. februara 2008. godine) kada je Skupština Kosova proglasila nezavisnost.

Dučić i Tucović

Međ Srbljanima se uvek moglo iznaći i onih koji su videli dalje od nosa i sramili se bedastoća koje su u ime nacije smišljali i radili “oni gore”.

Primenjeno na aktuelnu ovovremensku srpsko-kosovsku problematiku i srpsko češanje samo svojih leđa, podsećam na davnašnje razmišljanje Dimitrija Tucovića (1881-1914), koji se postideo i razmišljao o budućnosti nakon balkanskih ratova i zapisao: “Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljajem nad čitavom jednom nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštao kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda… Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvo Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko je živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti, jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište… Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je 500 duša.” (Dimitrije Tucović, Srbija i Arbanija, Izabrani spisi, knjiga II, Prosveta Beograd, 1950).

Na drugom polu su huškači, poput recimo Politikinog kolumniste Gorana Kozića koji u jednom od svojih komentara podastire, takođe vremešno, razmišljanje “slavnog srpskog pisca, pesnika  i diplomate” Jovana Dučića koji kaže: “Hrvati su najhrabriji narod ne zato što se ničega ne boje nego zato što se ničega ne stide.” Primereno većinskom srpskom uhu, nema šta!

Nekim Srbima ni ovo nije dovoljno i odjednom neko lansira ratni i mrziteljski poklič (iz Goražda) s početka rata: “Drina ovo veče/teče gusta i krvava… na hiljade ljudskih glava/ko će drugi ja ću prvi/da pijemo turske krvi… Ratko Mladić poručuje/u Goraždu ovih dana/biće pokolj Muslimana…”

Evropa – daleko bilo!

Početkom treće dekade oktobra u nekad prvoj varoši ex-YU održan je 17. Srpski ekonomski forum na kojem su učesnici čudotvorno, magično, tajanstveno i natprirodno (rusko-srpski – volšebno) zaključili da je zapadnom Balkanu mesto u Evropi, a da je u interesu Evrope da taj region “vrati na vrh liste prioriteta”. Kao što je i meni mesto u Francuskoj akademiji!

Bivša šefica grčke diplomatije i gradonačelnica Atine, Dora Bakojani nije krila optimizam. Ona nije sigurna da li će to da bude 2025. godine (citirajući predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera, ali ne sumnja da će Srbija biti članica Evropske unije. Manje vere u ovu opsenu imao je Vuk Jeremić (predsednik nedavno formirane Narodne stranke, takođe nacionalističke), koji se potrudio da bude i konfuzan.

“Mislim da postoje pitanja koja moramo da rešimo pre toga. Verujem da svi treba malo da se zabrinemo po pitanju puta koji je Srbija zauzela, on jeste stabilan, ali me brine u kom pravcu ide”.

Put jeste stabilan Vuče, ali on ne vodi u Brisel nego u Moskvu.

Na istom skupu na antievropski put muhur je, verovatno ne želeći to, udarila Tanja Miščević, šefica pregovaraćkog tima sa EU: “Otvorili smo 10 poglavlja, zatvorili privremeno dva. Ako me pitate da li sam zadovoljna tempom, reći ću da nisam zadovoljna dinamikom. Počeli smo pre četiri godine pregovore skriningom, a ako zadržimo ovu dinamiku ne želim ni da računam koliko će nam trebati”.

S ovim “tempom” i “dinamikom”- pola veka!

Je li Čanak mršav?

O Kosovu se svakodnevno organizuju i najavljuju nove debate, tribine, Prepodobni Josif poziva redom zarad podrške za ono što će sam da odluči. Jedna takva upriličena je u organizaciji Instituta za evropske poslove (!) u Kulturnom centru Beograd poslednjeg dana oktobra, a druga sledi 6. novembra (Centar za kulturnu dekontaminaciju), uz učešće sociološkinje Vesne Pešić, Olivera Ivanovića, Građanske inicijative SDP, Borka Stefanovića (Levica Srbije) i novinara nedeljnika Vreme Dejana Anastasijevića.

Odslušao sam prvu. Moderirala ju je Olja Bećković koja je u goste (moguće u maniru kolege Elvira Bucala) pozvala Nenada Čanka (Liga socijaldemokrata Vojvodine), dr. Radu Trajković (“Srpkinju sa Kosova”) i Borka Stefanovića, bivšeg demokratu (Demokratska stranka), sada lidera Levice Srbije.

Na pitanje da li ih neko zvao na dijalog, svi su odgovorili odrečno, a na upit da i bi se odazvali na poziv (Prepodobnog Josifa) Trajkovićka je malo okolišilla, Čanak veli da bi se odazvao, uz otrcanu floskulu da je bolje “sto godina razgovarati nego jedan dan ratovati”. Stefanović je ubeđen da “Vučiću, koji za sada ima saglasnost dekana kragujevačkog i beogradskog Pravnog fakulteta, možda Čedomira Jovanovića (LDP), možda i Čanka… treba alibi za pokrivanje njegovih poteza i onoga što je nekome obećao”.

On (Vučić) zove na dijalog opoziciju koju dan ranije naziva izdajničkom družinom, kaže Stefanović. Ipak, kaže da se razgovara o nečem “što nije loše rešenje – sveobuhvatni sporazum i članstvo u međunarodnim organizacijama osim članstva u Ujedinjenim nacijama”. Rada Trajković (“mit o Kosovu ne postoji, to je priča zarad homogenizacije”) je kategorična: moguća je implementacija Kosova u administrativni okvir Srbije i da ga, kao Kina Tajvan, zastupa u UN.

Čanak: “Da li zaista verujete u to?”

Trajković: “Da!”

Čanak: “Nemam više pitanja, onda sam ja mršav!”

Na pomenutoj tribini bilo je govora i u vezi formiranja Vojske Kosova u čemu će, prema navodima Trajkovićke, odlučujući da bude glas Srpske liste koja “sprovodi instrukcije Beograda”.

Na kraju je Borko “Barikada” rekao da postoji pet rešenja kosovskog problema: status quo, dok Rusi ne ojačaju i vojno ne uđu u pokrajinu (1), sveobuhvatni obavezujući sporazum (2), podela Kosova (3), oružani sukob (4) i srpsko priznanje kosovske nezavisnosti (5). Teško da predstavnike Prištine zanima bilo šta od Stefanovićevih modaliteta, čak ni poslednji. Oni su, zapravo, obavili posao, a Čanak zaista nije mršav.

Putin odlikuje vojvodu Nikolića

Srpskom Prepodobnom Josifu nije lako. Niko ga ne zove, proredili su i posetioci, vreme curi i od njega se sada očekuju samo ispunjavanje obećanog, što onog od pre nekoliko godina u Sofiji (sedište CIA), što u Briselu, Berlinu i Vašingtonu… Preostale su mu njegove televizije (Pink, RTS i drugi mediji koji mu napravili rđavu uslugu – umislio je kako je veći od Donalda Trampa i Angele Merkel, a njegova zemljica od SAD-a i Nemačke, recimo).

Vučić se nije pogubio. On samo sledi svoju radikalsku (Šešeljevu) mantru i čini sve da što duže ostane na vlasti. Svestan je da su on i brat (Andrej) previše zavlačili prste (i ruke) u pekmez koji im ne pripada, a srpski predsednik daleko je od državnika i mnogo bliži šverceru. On neprestano laže Zapad, čije pare mu nisu buđave, a voli Rusiju koja mu ništa ne daje. Sa svojim političkim ocem Tomislavom Nikolićem definitivno se razišao. Osnivač stranke pre nekoliko dana nije došao na deveti rođendan radikala/naprednjaka. Ruski predsednik Vladimir Vladimirovič Putin ga prezire (Srbiju takođe), ali zato zove Nikolića kojem je predao Orden prijateljstva.

Vučić opet prezire Evropu i Zapad i nikad se neće odreći nacionalizma-šovinizma. Šešelja takođe. Evo sitnice-krupnice: Skoro, na otvaranju fabrike nudli u Rumi, među svitom se našao i haški osuđenik Veselin Šljivančanin. Na pitanje reporterke N1 Emine Kovačević otkud vukovarski grešnik među gostima, Vučić je odgovorio da je Šljivančanin slobodan čovek, koji je odslužio kaznu. Ali i ovo: “Šta hoćete, da ga vežemo, da ga ubijemo? Šta vam smeta? Je l’ se meša u politiku? Da ga vežemo okovima… Šta biste vi sa N1 da uradimo…?”

Ruse, dakle, i Putina, Srbija ne zanima. Oni su ovde prisutni tek da bi kvarili srpski put ka Evropi i SAD-u. Unutrašnji dijalog o Kosovu je lakrdija potrebna Vučiću, ali ne i Kosovu i Zapadu. Klupko će se odmotavati od vrućeg proleća.

Čanak je zaista debeo!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO