Kako su vladajući ‘zarobili’ sve sigurnosne agencije u Srbiji

'Nebojša Stefanović je idealan saradnik Aleksandra Vučića', piše autor (EPA)

Ministar unutrašnjih poslova sa prerogativima potpredsednika Vlade Srbije, potpredsednik vladajuće Srpske napredne stranke i predsednik odbora joj beogradskog, te odonomad sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost – to je sada popis “kumulacije funkcija” što ih ima doktor nauka sa još osporavanim doktoratom – Nebojša Stefanović.

Jedan je od najbližih saradnika predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je stremio ka vrhu još davno, kad je u javnost prodirao kao “Nebojša iz Beograda” apologetskim telefonskim javljanjima u dijaloške emisije, kakvih više u Srbiji nema, posebno onih Olje Bećković dok je novinarski “bila živ(lj)a”.

Uz rizik da je na ovom popisu, kakav su na udarnim mestima dale i brojne kolege ovih dana, uz vest da je predsednik Vučić izvršio ovo imenovanje, zaboravljena još koja važna funkcija mora da ide i napomena da su važne i one za koje se manje zna. A ima ih gotovo svaki funkcioner u Srbiji, i to ne samo za SNS-vakta, i to su uglavnom predsedavanja ili članstva u raznim upravnim odborima unosnih firmi, institucija i organizacija. U slučaju dr. Stefanovića, posle najnovijeg postavljenja to, uostalom, i nije bitno s obzirom na bitnost preuzimanja ove najnovije funkcije.

I mora se odmah reći – prvi komentari i ocene ukazali su na mnoge od nejasnoća, ali, čini se, zaobilaze, ili bar nisu došle do najvažnijeg zaključka – u kojoj meri ovakvi činovi, po mnogočemu neinstitucionalni i problematični, obesmišljavaju važne društvene postulate, pa čak i proklamovane državne intencije.

Prepakivanje u partijskoj porodici

Ovu vest su “botovi” i javne apologete bivšeg apologete, dakako, pozdravili kolektivnim “bravo”, izlizanim “na mlađima svet ostaje” (pazi lucidnosti!), a većina ljudi koje bi to možda i interesovalo, kad bi razumeli ili imali gde da čuju, verovatno je ostala ravnodušna na još jedno prepakivanje u vrhu vladajuće partijske porodice. Oni, pak, kojima ravnodušnost nije vrlina zapazili su ili podvukli davno uočene anomalije. Pre svih – eto apsurda: samo iznošenje činjenica po najvažnijim od onih pet novinarskih pitanja bilo je svojevrstan komentar institucionalnog i proceduralnog nereda koji je uspostavljen i dalje se razvija u zemlji.

Ko je imenovao Stefanovića za sekretara Saveta bezbednosti, što je istovremeno i uloga famoznog koordinatora svih službi bezbednosti (ima ih podosta), a kad je to “jaka ličnost” poput Vučića, koga je Stefanović nasledio, koordinator postaje zapravo – šef? Dakle, sasvim u skladu sa Ustavom i zakonom, predsednik Republike imenuje ovog sekretara i s te strane, bez obzira na izbor ličnosti, ne bi bilo nikakvih problema.

Anomalija, od početka, već pet godina, sastoji se u tome što je ta operativna, kabinetska funkcija nespojiva sa bilo kojom drugom, pogotovo ne višom, državnom. Međutim, od kada je Vučić kod svog bivšeg prijatelja i osnivača stranke Tomislava Nikolića u ulozi koju ovaj prvi sada ima izdejstvovao da ga, kao prvog potpredsednika Vlade, “zakoordinatoriše”, stvar je postala zakonski sporna. Ali, imenovani i postavljač nisu za to hajali.

Vučić je, još se smatra, upravo tu “vlast” nad službama spretno iskoristo da se namesti u javnosti, rejtingu i još “predribla” Nikolića u uticaju te da lakše operiše sa svojim, sada zapretenim najavama borbe protiv tajkunske korupcije. Čak i sada ima pravnih tumačenja koja ukazuju na nastavak, odnosno pojačanje iste anomalije. Prešla je samo na viši nivo – od izbora za predsednika Vučić je kao nerazrešeni sekretar valjda sam sebi to bio. Uz dodatak da je zakon konkretno prekršen i time što već pola godine nije imenovao naslednika sebe samog na ovom mestu na koje on imenuje – jer je morao da to učini – o'ma’ po inauguraciji.

Interesi stranačke policije

Ima li se ovo u vidu, primedbe na izbor Stefanovića, kao idealnog “saradnika” kako bi Vučić i dalje ostao “stvarni šef”, deluju pomalo kao bura u čaši pred jednim krupnijim i po društvo i državu pogubnijim faktom. Ponavlja se, naime, nekažnjivo, čak i bez većeg osporavanja, model ponašanja da je vrhu vlasti svaka protivzakonitost dopuštena. A budući i da lako prolazi te kad se ponovi više puta, u raznim oblastima, građani oguglavaju po sistemu “kuvanja žabe”.

Jedna od zanimljivih (plićih) primedbi na Stefanovićevo imenovanje glasila je da je ono čudno i sporno jer su poslovi ministarstva policije i državne bezbednosti ne nespojivi, već različiti po nameni, obimu i metodama rada. Uz ovu, kao drastičnija išla je i teza da se ovim izborom ide “protiv bezbednosti građana”, koja je “ugrožena” time što se službe pretvaraju u svojevrsnu “partijsku policiju”, koja za cilj ima zaštitu interesa jedne stranke. Naravno, jaka je bila i zabrinutost zbog sporne stručnosti doktora-ministra i za posao koji sada obavlja, a tek za ovaj novi. No, izgleda da se ove tri grupe primedbi mogu povezati u jednu, nažalost – tendenciju.

Dešava se centralizovanje jedne jake i taj(anstve)ne moći ne samo u partijske već u grupno-prijateljske ruke.

Pre razjašnjenja tog problematičnog trenda valja čitaocu skrenuti pažnju na sledeće: sve vlasti od 2000. godine, i pre, ali posle ovog datuma je to baš začuđujuće, imale su opsesivnu vezanost za državne sile i službe. Ona se izražavala na različite načine – od saradnje sa njima i kad je saradnja bila nemoralna preko bojažljivosti od njih do prinudnih poteza kao odgovora na osamostaljene sile, kao u slučaju svemoći Jedinice za specijalne operacije.

Sadašnje rukovodstvo, a najviše glavni među njima, pak, ima potpuno ambivalentan, pre protivrečan odnos prema tome. Sa jedne strane, svojevrsnu dečačku fascinaciju njima (u Moskvi – vid’ “MiGove” kako su lepi), a posebno službama koje se bave prikupljanjem (i izmišljanjem – ima tvrdnji da kadšto one i dalje podmeću pojedine i “šefu”) tajnih informacija. Sa druge strane, bar javno izražava preku, strogu i komandantsku odlučnost u odnosu sa ovim silama. I, naravno, posebnu veštinu da često javno “promaše” nekom od tih strogo pov., samo njemu dostupnih (kad bismo se lagali!) informacija da bi obavio neki promotivno-propagandni posao, na čiju važnost lako zaboravi. (“Kad biste samo znali ono što ja znam o stradanju srpskih dečaka u kafiću ‘Panda’ na Kosovu…”)

Prijetnje (iz) izmišljenih informacija

U ovom smislu, neophodan zahtev da na ovakvim mestima budu stručni i kompetentni ljudi, “iz struke” (pa prvi polaznici neke bezbedne akademije bejahu upravo Stefanović i Aleksandar Vulin!) iz ugla vlasti nema nikakav smisao vredan da se poštuje.

Stefanović je već kao ministar pokazao zavidnu spremnost, mada ne uvek i spretnost – ali se to uvek pokrivalo višnjim autoritetom – za manipulisanje javnosti (ali i organa), što stvarnim, što izmišljenim podacima tajnih službi (ostajemo otvoreni za obe verzije – i koje je sam izmišljao i one što su za njega možda izmišljale “osamostaljene strukture”). Takvi su bili bezmalo svi slučajevi prisluškivanja i brojnih atentata na vrhove vlasti (na primer, slučaj Jajinci i oružja kod porodične kuće A. V. ).

Uz sve to, u slučaju trećeg bezbednjaka u igri Bratislava Gašića, takođe visokog funkcionera SNS-a (i dragog prijatelja), relativno nedavno postavljenog za direktora Bezbednosno-informativne agencije, mogao se videti smer priče u koju sada ozbiljnije ulazi i ministar policije. Stvara se ambijent, zapravo “raj za skrivene radnje” i mahinacije – em su službe tajne, em je promenjen zakon, tako da direktor može da bira, menja i raspoređuje sve i svakog u službi.

No, najvažnije je što i ovaj u nizu slučajeva pokazuje dubinu odstupanja, najprostije rečeno, od modernih dostignuća i standarda demokratskih društava. Dok se ovde, navodno, teži tim civilizacijskim dometima, pa se i zakonodavstvo kroji u tom smeru, da se ministarstva sile stavljaju na upravu civilnim licima kao predstavnicima civilnog društva, ovde imamo paradoksalno obrnut slučaj.

‘Moj saradnik i dobar prijatelj’

Zašto i paradoksalan – na bazi tih modernih i EU-trendova bezbednosne službe i agencije (koje su oduvek bile apartan i prilično osamostaljen organizam, bez obzira na ustrojstvo milicijskih i policijskih ministarstava), poslednjih godina su ipak iz njih bila i po zakonu izdvajana. Postavljanjem upravo ministra policije za njihovog “šefa” naznačava se proces anuliranja tih modernizacija.

I ako još uz to ide i nedvosmisleno ne samo “popartijenje” njihovih vrhova, već stavljanje pod komandu partijskih funkcionera koji imaju dodatne “lične funkcije” u odnosu na glavnog – “moj saradnik i dobar prijatelj”, tako im tepa – onda stvari prete da budu još gore. Odnosno, dešava se centralizovanje jedne jake i taj(anstve)ne moći ne samo u partijske već u grupno-prijateljske ruke.

A sve i da je slično bilo i pre Vučićevog koordinatorstva, tad su bar na tim mestima bili, ako ne stručniji, onda manje politički istureni ljudi, koji su obavljali svoj posao bez javne pompe. Samim tim i bez mogućnosti da samo njihovo prononsiranje uz talambase izaziva zebnju u javnosti i društvu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera