Skromni proevropski vojvoda stiže u Banju Luku

Prođe i Božić, a Srbija još nije saznala hoće li se Tomislav Nikolić ponovo kandidovati da joj bude predsednik. Premda je 26. decembra samouvereno rekao da će do Božića javiti šta je odlučio, na Badnji dan saopštio je kako su on i premijer Aleksandar Vučić ipak odlučili da odluku obnaroduju 15. februara, na Dan državnosti Srbije.

Tog dana je verski praznik Sretenje, a – kakve li slučajnosti – i Nikolićev rođendan („Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike” – Kurir, 16. februar 2008. godine, iz knjige Zamlaćivanje Slaviše Lekića).

Danas, dakle, izvesno znamo samo da bi Nikolić opet da bude predsednik Srbije. Šta više, on i ne zna ko bi u toj fotelji umeo i mogao da sedi bolje od njega.

„Ne vidim razlog da se ne kandidujem, ne poznajem čoveka koji bi bolje radio ovaj posao i bolje sarađivao sa Vladom koju vodi Vučić – inače odosmo u haos… Zamislite Srbiju da Vučić i ja ne sarađujemo“, obavestio je Nikolić Srbiju i ostatak sveta uoči Nove godine.

Da bi ga – valjda neopredeljeni – birači bolje razumeli, dodao je još: „Nisam neskroman, ali je Srbiji potreban ovakav predsednik“.

Skromnije ne može. Mada, istini za volju, Nikolić je rekao kako nije ni skroman, jer da jeste – okrenuo bi se, kaže, potrebama svoje porodice, deci i unucima. Sinovi su mu višestruko zbrinuti, a suprugu Dragicu je već uselio u Predsedništvo Srbije, tako i toliko da link „Dragica Nikolić“ dominira na naslovnoj stranici zvanične internet prezentacije srpskog šefa države.

Skroman ili ne – tek, Nikolić bi pre kandidature mogao malo da pogleda u retrovizor vlastite političke i predsedničke biografije, dometa u najbližem, balkanskom komšiluku. Tim pre što bi, kao Šumadinac, morao znati da su pravi domaćini i dobre komšije ugledni i poštovani prvo u svom selu, odakle se dobar glas širi dalje.

Put u Banju Luku

Evo mu i prigodne prilike za taj retrovizor – uoči puta u Banjaluku 9. januara, na obeležavanje Dana Republike Srpske. To putovanje mu je, uz Makedoniju, Sloveniju i Crnu Goru, dosad najveći domet u balkanskom komšiluku.

Kosovske vlasti su mu uoči Božića poručile da nije dobrodošao, a za ovih skoro pet godina mandata nije službeno posetio ni Zagreb ni Sarajevo. Tim pre što su i BiH i Hrvatska države iz najbližeg komšiluka, s kojima Srbija još nije usaglasila ni ratnu istinu ni iskrena uzajamna posleratna pokajanja.

Nije sporna želja i potreba da Nikolić Srbin bude sa sunarodnicima, čak ni po Dejtonu koji određuje kakve veze mogu imati RS i Srbija. Sporan je, međutim, inat Nikolića, predsednika Srbije. I sporan je način na koji Nikolić – manirom vašarskog mangupa i kabadahije, a ne državnika kakvim se želi predstaviti – poručuje da će otići u Banjaluku, šta god ko o tome mislio.

Taj inat se, sticajem okolnosti, pogotovo odnosi na člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića koji je Nikolića, poručujući mu da razmisli o činjenicama, podsetio da je praznik entiteta RS ukinut odlukom Ustavnog suda BiH.

Nikolić, pak, uzvraća da su građani na referendumu doneli odluku o proslavi Dana RS, a oko tome se, kaže, ne pitaju ni on ni Bakir.

„Ako misli da mi je veća želja da budem prijatelj sa njim od interesa da budem prijatelj Srba, onda se grdno vara“, poručio je Nikolić, objašnjavajući kako je „važnije da sarađuju dve države nego dva funkcionera“.

Nikolić je poručio Izetbegoviću i da bi, nakon onoga što je doživeo srpski premijer Aleksandar Vučić na komemoraciji u Potočarima, „trebalo da se pokrije ušima“.

„Hvala mu lepo što me opominje, ali do mene to ne dopire“, izgovorio je Nikolić.

Naprasna demokratičnost

Poruku da se „pokriju ušima“ – i njima slične – Nikolić je poslednjih poslao i Hrvatima savetujući im da ćute kad se pominju manjine i odnos prema manjinama i građanima koji nisu iste vere i nacionalnosti.

Može neusahli radikal u Tomislavu Nikoliću da dali packe okolo – bilo oponentima njegove naprasne demokratičnosti i europejstva na političkoj sceni u Srbiji ili ljutim protivnicima ideologije četničkog brdsko-planinskog vojvodstva kojim se donedavno dičio. Preteško je i preveliko to breme licemerja i nezaboravljeni učinak minulog rada da ga od istine sakrije.

Može Tomislav Nikolić da šalje okolo poruke o „pokrivanju ušima“ i kao predsednik države Srbije – ali onda nije predsednik svih građana, a još manje državnik s manirima koje bi želeo da kod njega prepoznaju šefovi, premijeri, kancelari i najviši zvaničnici drugih država.

Nije, sem možda svojoj porodici, Nikolić pokazao ni da je uzor, a još manje lučonoša svega dobrog, plemenitog, pa ni političke mudrosti dostojne jednog državnika, od kojeg – zasad samo on – ne vidi boljeg na čelu Srbije.

Da li Srbiji zaista treba takav predsednik ili ne – odgovor je koji stane u onu savremenu izreku da svaki narod ima onakvu vlast kakvu i zaslužuje.

A to što je Nikolić ponosan na svoja putovanja po svetu – ponajpre u Peking i Moskvu, mršav je dokaz državničkog kalibra. Sledeći logiku aktuelne lestvice prioriteta ruske ili kineske spoljne politike to, naime, više pokazuje da Rusija i Kina imaju potrebu za ekonomskim i inim strateškim pozicioniranjem na Balkanu, pa kog god da stoluje u kabinetu šefa drave na Andrićevom vencu u Beogradu.

Zvjerke i divljač

Nije se Nikolić, dakle, izborio da mu ukazuju toliku čast koliku sebi pripisuje – tako ga je zapalo za mandata koji je prikrajčio.

Jer, kako drukčije od Kine uzeti kredite kojim će Srbija plaćati kineske firme da grade u Srbiji, ili kako od Rusa kupiti, recimo, 27 i po dizel-vozova (Blic, 19, 12. 2016.) za dolarski kredit koji je Beogradu prethodno odobren u Moskvi? Ili dobiti one poklonjene MIG-ove 29 o kojima se poslednjih dana lome koplja jer se još ne zna da li će Srbija platiti Rusiji njihovu rekonstrukciju 180 ili 230 miliona evra?

Kao da je ti 50-ak miliona državnih evra razlike vredno koliko i par litara bajčetinske „tomovače“ koju predsednik Srbije peče u slobodnom vremenu na imanju u zavičaju.

Susreo se, istine radi, Nikolić dvaput u mimohodu i sa Barakom Obamom. Postoje i dokazi – kuroazne fotografije bračnih parova Obama-Nikolić, u prigodnom cvetnom aranžmanu.

Da li je to dovoljan kredit za novu kandidaturu? Ili treba imati u vidu i da su izbori su na Balkanu uvek mnogo više od puke matematike i aktuelnog vodostaja višegodišnjeg domaćeg političkog taloga? Jer, uvek ima onih sa strane, koji bi da malo dosole ili zabibere.

Ne bi baš da se otvoreno mešaju, ali se ne može ni poreći, a još manje sakriti, uticaj velikih zverki na ponašanje i tragove domaćih divljači. A svima istekne rok trajanja i dođe vreme za politički odstrel – nekom pre, nekom kasnije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera