Pobjeda loših momaka

Piše: Boris Varga

Ako bi se rezultat između kontrastnih pojmova, kao što su autoritarizam i demokratija, merio kao na nekoj utakmici – on bi prošle godine u potpunosti bio u korist „loših momaka“

Kriza na Bliskom istoku i uspon populizma (Bregzit, pobeda Trampa) i ekspanzija autoritarnih sila (Rusije i Kine) jesu ta tri glavna „gola“, za koja je i velikim delom sam demokratski svet odgovoran. Humanitarna katastrofa u Siriji, a posebno pad Alepa, poraz je civilizovanog sveta XXI veka. Širenje terorističkih napada Islamske države u svetu, a posebno u EU – posledica je dugoročne nepromišljene politike Zapada u Mediteranskom basenu.

Godina 2017. je pravi izazov, jer se u EU održavaju ključni izbori – parlamentarni u Nemačkoj i Holandiji, te predsednički u Francuskoj.

Međutim, ovo nije još jedan tekst o rejtingu važnih događaja iz prošle godine, ili prognoze stanja u svetu za 2017. godinu, već pokušaj da se uđe u pojedine ključne uzroke tih velikih globalnih promena.

Demokratija u recesiji

Pre četiri decenije, 1974. godine, portugalska „Revolucija karanfila“ predstavljala je početak demokratizacije u svetu, koju je Samjuel Hantington simbolično nazvao „trećim talasom“. Prva dva talasa pripadala su ne tako davnoj istoriji – uspostavljanjem parlamentarizma od XIX veka i padom fašizma nakon Drugog svetskog rata.

Tada, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u sred Hladnog rata, za svega 30 odsto država u svetu se smatralo da imaju neku vrstu demokratije, odnosno sistem u kom građani na slobodnim i fer izborima biraju svoje lidere. Kako zapaža politikolog Leri Dajmond, od 1974. pa sve do 2007, zabeležen je rast broja demokratskih država kao nikad do tada u istoriji. Broj izbornih demokratija iznosio je oko 120, odnosno oko 60 odsto država u svetu.

Teoretičari smatraju da od 2000. godine pad demokratije beleži se u više desetina država, najčešće su to posledice smenjivanja nedemokratskim putem, pad kvaliteta demokratije kao rezultat zloupotreba od strane vlasti, vojni udari, degradacije demokratskih institucija…

Stiven Levitski i Lukan Vej demokratsku recesiju objašnjavaju opadanjem međunarodnog uticaja SAD-a i EU-a u svetu i na tranzicione države, kao i porast geoplitičkog uticaja autoritarnih Rusije, Kine i drugih regionalnih nedemokratskih država. Posebno na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, Azije i Afrike.

Međutim, ti politikolozi upozoravaju na metodološki problem u definisanju i brojanju demokratskih i autoritarnih država u svetu. Nakon pada autoritarnih vladara i dolaska opozicije na vlast, mnogi su odmah novi režim karakterisali kao “novu demokratiju”. U takve kategorije je i organizacija Freedom House početkom devedesetih godina svrstala nekadašnje autokratije u Gabonu, Jordanu, Kazahstanu, Uzbekistanu, pa čak i nekad totalitarni Turkmenistan.

Teza Frensisa Fukujame o ruiniranju demokratije kroz „loše upravljanje“ nailazi na široku podršku, a njena suština je u tome da legitimnost mnogih demokratija u svetu zavisi manje od njihovih demokratskih institucija, a više od sposobnosti da se sprovodi visoko kvalifikovano i kvalitetno upravljanje državom. Nekvalitetno upravljanje dovodi do usporavanja ekonomskog rasta, slabljenja vladavine prava, loših javnih službi, nedostatka lične sigurnosti, prožimajuće korupcije, a građani u takvim državama postaju razočarani u demokratiju.

Tražnje pojednostavljenih rešenja za „trome države“ dovelo je do zahteva za vođom „tvrde ruke“ i nacionalističkog populizma.

Fukujama u svojim novim radovima smatra da je problem savremene nefunkcionalne države u dve krajnosti – preslaboj ili perevelikoj institucionalizaciji. Dok je nedostatak demokratskih institucija karakterističan za tranzicione nerazvijene države i postkonfliktna društva; nefunkcionalne institucije, odnosno „isuviše institucionalizovane“ države takođe predstavljaju problem za politički sistem. Jedan od takvih primera su upravo Sjedinjene Američke Države, inače dobro institucionalizovana država sa tradicijom sa više od dve stotine godina parlamentarizma. Međutim, nekad jake državne institucije poslednjih godina u SAD su pod velikim uticajem privatnih interesa koji demokratski sistem ne može da kontroliše.

Dugoročni uzroci krize

Kriza demokratije, odnosno predstavničkog sistema i slobodnog tržišta traje više decenija, a počela je još masovnim studentskim demonstracijama u svetu krajem 60-tih godina. Paradoksalno, ali upravo su najbolje namere i zahtevi građana za liberalizacijom zapadnih društava iskorišteni kao jedan od povoda za deregulaciju i sistemske promene, koje su i dovele do problema u parlamentarnoj demokratiji.

Novinar Farid Zakarija smatra da je srce današnje američke dileme i krize koja je faktički dovela do nepredvidivih posledica u tome, da američki narod veruje da nema stvarnu kontrolu nad vladom, već da je ona u rukama interesne manjine, poput lobista, koji danas upravljaju Vašingtonom. 

Tada, kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina u SAD-u mnogi su se plašili da ako ne bude popravljen – demokratski sistem će izgubiti svoj osnovni legitimitet. Američki kongres, kao grana vlasti najspremnija da reaguje, bio je među prvima u redu za promene. Promenjena su i pravila kako bi se omogućio neograničen broj novih zakona i amandmana, koji bi došli od bilo kog člana Predstavničkog doma.

Reforme u Americi 1970-ih godina koje su bile zamišeljene da proizvedu vladavinu većine, proizvele su vladavinu manjine. Kongres se može nadzirati i na njega uticati kao nikad ranije. Rezultat toga je da su lobiji, na koje otpada najveći deo nadzora i uticanja, stekli moć koja se može porediti s metom njihovih napora – Vladom. Tako je prema Rauhu, američka vlada svega 10 do 20 odsto pod kontrolom političara i birača, a od 80 do 90 odsto pod kontrolom hiljada klijentskih grupa.  

Deregulacija je vodila prema krizi drugih sistema. Zbignjev Bžežinski smatra da američki napukli finansijski sitem predstavlja veliki problem koji ugrožava ne samo američku, već i globalnu ekonomiju. Prema njegovom mišljenju, ekscesnost, neuravnoteženost i nemar američkih investicionih banaka i trgovačkih kuća – što je omogućeno kongresnim neodgovornim odnosom prema deregulaciji i finansiranju vlasništva nad nekretninama i podsticanjem pohlepnih špekulanata na Volstritu – uzrokovali su finansijsku krizu 2008. i potom recesiju.

“Poreski rajevi” još jedan je od dugoročnih globalnih problema, koji je proizveo zapadni svet. Prema izveštaju Tax Justice Network reč je o “velikoj crnoj rupi u svetskoj ekonomiji”, u kojoj su super-bogataši do kraja 2010. godine “sakrili” 21 trilion dolara. Ta suma je ekvivalent ekonomiji SAD-a i Japana zajedno. Analitičari iz te organizacije smatraju da su velika sredstva u “poreske rajeve” počela da pristižu od sedamdesetih godina, te da je do 2012. ta cifra, prema njihovoj proceni, mogla dostići i do više od 30 triliona dolara. 

I Džorž Soros je u prednovogodišnjem tekstu za dolazeću 2017. godinu akcentirao problem na koji su donedavno ukazivali samo uglavnom mladi demonstranti sa protesta Occupy Wall Street – da je osnovni problem koncentracija kapitala u razvijenim zemaljama kod manje od jedan odsto bogatih, što produbljuje socijalne razlike.

Proces dezintegracije EU-a Soros takođe smatra svojevrsnom pohlepom jakih i nemoć slabijih. Taj američkih biznismen najodogovornijom u evropskoj krizi smatra Nemačku kao novog evropskog hegemona koja je, za razliku od SAD-a nakon Drugog svetskog rata i Maršalovog plana, u poslednjoj krizi gledala u svoje uske nacionalne interese i nije ništa uradila povodom toga da se unutar EU-a situacija ne pretvori u bezizlazni neravnopravni odnos „kreditora“ i „dužnika“.

Lideri prekarijata

Borba za liberalizovanje interneta i velika pobuna na Zapadu protiv kontrole i masovnog nadgledanja koju su oličili Asanž i Snouden, konačno je dovela do globalnog rasta samouverenja kod pojedinaca kao emitera medijskih sadržaja na društvenim mrežama. Tako su mrežocentrični sistemi promenili tradicionalnu jednosmernu praksu informisanja: od emitera do auditorije, u horizontalnu komunikaciju u kojoj pojedinci imaju višemilionske auditorije.

Sve je to trebalo da vodi ka novim oblicima slobode, kao što je direktna demokratija. Međutim, ista ta je u slučaju Bregzita prerasla u njen najveći rizik – „tiraniju većine“. Direktna demokratija je postala sredstvo populista, a Donald Tramp – lider „prekarijata“.

Prekarijat treba razumeti kao deo nastajuće globalne klasne strukture ili pak – opasne nove klase. Koncept dolazi od latinske reči „precarius“ u značenju „neizvesno“, „ugroženo“, „opasno“, ili „u zavisnosti od milosti drugog“, što je svojevrsna igra reči.

Gaj Stending analizira prekarijat i opisuje ga metaforički kao problem „mnogoglavog monstruma“, od koga „vlade strepe, ali ga ignorišu“. To je „stvarnost u kojoj milioni ljudi radi na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima i sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti.

Otvara se pitanje: znači li to da tradicionalna radnička klasa nije više izazov kapitalu, a da prekarijat postaje novi ključni akter. Takođe, prekarijat donedavno nije bio politički artikulisan, jedino je radikalna desnica unutar njega regrutovala pojedince za svoju agendu nacionalizma, ksenofobije, antiislamizma i protivljenje levici.

Evolucija i statistika

Svaki od Hantingtonova „tri talasa demokratizacije“ u svetu imao je svoje „povratne talase“, odnosno nakon svake demokratske euforije sledio je – pad u autoritarizma.

Stoga bi bilo sasvim opravdano smatrati da su to poslednjih godina populistički režimi.

Mediji su prošle godine paranoično progovorili i o „Trećem svetskom ratu“, ali takve naslove teško je razdvojiti od njihovih lukrativnih motiva – uvećanja tiraža ili lajkova.

Savetnik sva tri ruska predsednika, Sergej Karaganov jedan je od onih koji vidi mračni scenario u odnosima između Zapada i Rusije. Ipak, u jednom je on optimista – nuklearno oružje garantuje opstanak kilavog globalnog mira.

Tako svet produžava da postoji još u goroj verziji od one za vreme Hladnog rata: debatna Parlamentarna skupština UN-a koja ništa ne odlučuje, iznad koje je klub super-država u Savetu bezbednosti, do zuba naoružanih najsmrtonosnijim nuklearnim oružijem, kojima ta organizacija služi samo da bi za stolom zvanično saopštili svoje pojedinačne nagodbe.

Međutim, ima i onih koji smatraju da je 2016. bila ipak među boljima, barem s tačke gledišta evolucije.

Svaka statistika je na neki način selektivna i paušalna; za „poboljšanje“ njene slike podjednako se bore demokratske i autoritarne države. Kolumnista Timesa Filip Kolins smatra da je prošle godine po prvi put u više od polovine država sveta bila ukinuta smrtna kazna. Siromaštvo je u 2016. po prvi put na globalnom nivou palo na ispod 10 odsto, a svet je postao zdraviji. Za poslednje dve decenije smrtnost od malarije je smanjena za 60 odsto, a od HIV-a za 45. Prema Kolinsovim tvrdnjama, prosečni žitelj planete danas duže živi sedam godina.

Ako ništa drugo, jedna od retkih utešnih čestitki za novu 2017. godinu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera