Rado ide Nikolić u vojnike

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se baš uželeo rata. Prošlo je čitavih 18 godina od poslednjeg ratnog sukoba, predug je to apstinencijalni period, pogotovo za nekog ko je karijeru izgradio na ratnoj politici. Nikolić je poslednjih godina navukao masku mirotvorca, uljudio se, sretao se po službenoj dužnosti sa visokim funkcionerima iz drugih zemalja koji začudo nisu ni Srbi ni pravoslavci, pričao o važnosti dobrih odnosa u regionu, ali sve vreme se osećao nekako skučeno i sputano, kao da nosi tri broja manje odelo, skrojeno po tuđoj meri.

Jednom radikal – uvijek vojvoda

Najzad je dobio priliku da izađe iz uloge koja mu ne odgovara i da ispolji svoju pravu prirodu. Zahvaljujući pijanom vozu “Kosovo je Srbija”, smišljenoj provokaciji da se destabilizuje region, predsednik konačno može da se opusti i prepusti omiljenim mu sanjarijama o vojnim pohodima na susedne zemlje. Nikolić je prvo na konferenciji za štampu na pitanje novinara da li je Srbija spremna da pošalje oružane snage na Kosovo rekao: “Ako budu ubijali Srbe, da. Ne samo vojsku. Svi ćemo da idemo. Evo ja ću da idem prvi. Nije mi prvi put”. 

Pošto je reakcija javnosti bila prilično burna, Nikolić je u intervjuu za Kurir pojasnio svoj stav: “Mi ne zveckamo oružjem, već na tu ravan prebacujemo ukoliko bude bio ugrožen srpski narod na Kosovu i Metohiji! I da, rekao sam da ću i ja, ako treba, otići u rat, pa i moji sinovi”. 

Zaista, daleko je Nikolić od zveckanja, njegove reči više liče na gromoglasno udaranje u ratne doboše i grmljavinu topova. Lepo je videti da nam se predsednik konačno malo opustio i vratio ranom sebi, potvrđujući staru narodnu izreku koja kaže: “Jednom radikal – uvek četnički vojvoda”.

Ratnohuškačka propaganda, popularna sportska disciplina u kojoj je predsednik Nikolić i ranije ostvarivao zapažene rezultate, u navedenim rečenicama dostigla je svoj vrhunac, pošto su izgovorene sa pozicije vrhovnog komandanta Vojske Srbije. To nije privatno mišljenje građanina Nikolića pokornog, već zvaničan stav državne institucije, nekog ko ima realnu moć da svoje reči sprovede u delo.

Nepodnošljiva lakoća ratnog huškanja

Život na ovim prostorima navikne čoveka na razna zla i opačine, pomalo se i ogugla da bi se sačuvao zdrav razum i ovo malo duše, ali i pored uverenja da nas više nikakva gadost ne može iznenaditi, ipak pomalo začuđuje Nikolićeva neverovatna lakoća ratnog huškanja. On s takvom nonšalancijom priziva novi vojni sukob kao da u ratu stradaju bundeve, a ne ljudske glave.

Jedino što je takav pogled na svet u apsolutnom skladu sa nacionalističkom agendom koje se Nikolić nikad nije odrekao. Za taj poprilično krvoločni svetonazor ljudi i nemaju veću vrednost od bundeva. Nikolić i ne posmatra građane kao neponovljiva ljudska bića, već kao pione na šahovskoj tabli koji uvek mogu da budu žrtvovani za takozvane “više ciljeve”.

Nacionalista (u ovom slučaju, na našu nesreću, predsednik države Srbije) uvek je spreman da konkretne ljude žrtvuje zarad apstrakcija kao što su narod, nacija, otadžbina, država, teritorijalni integritet ili nacionalni ponos. U suštini, radi se o modernoj verziji drevnog rituala prinošenja ljudskih žrtava krvoločnim kumirima, samo što su ulogu idola preuzele navedene apstrakcije.

Takva praksa nije karakteristična samo za nacionalizam, nego i za druge ideologije koje ljudsko biće ne posmatraju kao cilj, već kao sredstvo. Pored boginje nacije, krv nevinih slivala se u potocima i na oltare klase, rase, bratstva, budućnosti, svetske revolucije i srodnih božanstava. Kao što kaže ruski mislilac Aleksandar Hercen u knjizi “S druge obale”: “Pojedinac, koji čini istinsku, stvarnu monadu društva, oduvek je bio žrtvovan nekom opštem pojmu, nekoj zajedničkoj imenici, ovoj ili onoj zastavi”. 

Oprobana teza

Predsedniku Nikoliću, izgleda, nije bilo dovoljno prolivanja krvi devedesetih godina prošlog veka, već bi da nastavi proces nakrvljavanja nesrećnog balkanskog tla. Uhvatila ga žal za mladost, pa je zvuku ratnih truba dodao stari huškački libreto, oprobanu tezu o ugroženosti srpskog naroda. Ako je jednom upalilo, i to žestoko, pa se ratni požar raširio diljem Hrvatske, Bosne i Kosova, zašto isto sredstvo za potpalu ne bi bilo upotrebljivo i danas?

Ista priča o ugroženim Srbima poslužila je i prošli put kao opravdanje Miloševićevom režimu za agresiju na susede. Istorija se zaista ponavlja, pogotovo onima koji ne žele da nauče ništa iz istorije, a neprijatne činjenice o sopstvenoj prošlosti guraju pod tepih.

Nikolić jednostavno ne ume da živi bez ugroženog naroda. Ako srpski narod negde nije dovoljno ugrožen, ima načina da se to nepodnošljivo stanje promeni u željenom pravcu, recimo upućivanjem voza na Kosovo s porukom koja će isprovocirati burne reakcije i podići međunacionalne tenzije. Šta bi predsednik Nikolić radio s narodom koji nije ugrožen, to ni njemu nije jasno.

Kako vladati građanima koji su zadovoljni svojim životom, državom u kojoj se ljudi dobro osećaju i ne žele da je napuste – to je eksperiment koji Nikolić najradije ne bi isprobavao, pa čini sve što je u njegovoj moći da Srbija ne postane takva zemlja. Jer bi u tom slučaju Nikolić bio potpuno nepotreban, kako na predsedničkoj, tako i na bilo kojoj drugoj političkoj funkciji.

U rat ide sirotinja

U Nikolićevim ratobornim izjavama najdirljivija je spremnost na ličnu i porodičnu žrtvu. Predsednik nije od onih bezdušnih vladara koji samo tuđu decu guraju u pokolj, već je spreman da u rat pošalje i samog sebe i svoje sinove. Doduše, s jednim malim dodatkom koji glasi – “ako treba”. A naravno da neće trebati.

Kad su to deca političara i bogataša ratovala? Nikad! Zna se ko ide u rat – sirotinja, i to da bi se klala s drugom sirotinjom, dok pripadnici takozvane elite imaju pametnija posla u vreme vojnih okršaja, na primer da postanu ratni profiteri. Ili da naprave političku karijeru. Svako koristi ratni metež u skladu sa svojim sposobnostima, talentima i sklonostima.

Dok topovi govore, muze ćute, političari se uzdižu na stranačkim lestvicama, a lopuže se bogate. Muze ponekad ipak progovore čak i dok topovi gruvaju, a ono što imaju da kažu traje mnogo duže od bilo kog topa ili haubice. Nemački pesnik Bertold Breht spadao je u takve miljenike muza nesklone ćutanju u mračnim vremenima.

Još pre osamdesetak godina u poemi “Iz nemačkog ratnog bukvara” poručio nam je da se čuvamo Nikolića i njemu sličnih, a povodom tadašnjih huškača: “Kad dođe do marširanja, mnogi neće znati/ Da im na čelu maršira neprijatelj. Glas koji im zapoveda/ Glas je njihovog neprijatelja./ Onaj koji im govori o neprijatelju,/ sam je neprijatelj”.

A čitanje velikih pesnika najbolji je lek protiv svakog demagoga, pogotovo onog koji bi da nas nahuška da se međusobno koljemo samo da bi on i dalje u svojoj predsedničkoj palati sanjao svoje nacionalističke snove.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera