Nova trojka za Siriju

Ono što posle niza diplomatskih neuspeha nisu mogli uz pomoć Amerikanaca, Rusija, Turska i Iran pokušavaju da ostvare u novom pokušaju prekida građanskog rata u Siriji u trenutku kada je predsednik Bashar al-Assad snažniji nego ikada od početka sukoba pre šest godina.

Mirovna konferencija u Astani, u Kazahstanu, organizovana je kako bi se tokom direktnih pregovora predstavnika režima sa Assadovim rivalima učvrstio prekid vatre i organizovao dotur humanitarne pomoći, ali utisak je da je Moskva posle decembarskog primirja dogovorenog zajedno sa Turskom i Iranom preuzela inicijativu sa skrivenom ambicijom da skup postane alternativa ženevskim pregovorima.

Mijenja li Turska prioritete?

Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov nada se da će nova američka administracija poslati nekog bliskoistočnog eskperta kako bi se pridružio predstavnicima Rusije, Irana, Turske i Ujedinjenih nacija. Sa jasnom namerom da se olakša pozicija Assadu, pozivi nisu upućeni Saudijskoj Arabiji i Kataru.

“Neke zemlje neće učestvovati u razgovorima jer je njihova uloga destruktivna. Pomagale su teroriste”, izjavio je veliki regionalni rival saudijskog kralja i Assadov saveznik, iranski predsednik Hassan Rouhani.

Assad je, posle vojne intervencije Rusije septembra 2015. i uz vojnu pomoć šiitskih milicija Irana i Libana, preokrenuo ratnu sreću na ratištima i do te mere učvrstio svoju pregovaračku poziciju da ga veći deo Zapada, a odskora i Turska, smatraju nezaobilaznim faktorom buduće političke tranzicije.

“Što se naše pozicije oko Assada tiče, smatramo da je jasno da je Assad odgovoran za patnje i tragediju sirijskog naroda, ali moramo da budemo pragmatični i realistični”, izjavio je prošle nedelje na svetskom forumu u Davosu zamenik turskog premijera Mehmet Simsek.

“Činjenice na terenu su se dramatično promenile, pa Turska više ne može da insistira na rešenjima bez Assada”, rekao je on na panelu o Siriji i Iraku, iako je njegov ured kasnije demantovao izjavu datu pred TV kamerama usklađujući je sa stavom predsednika Recepa Tayyipa Erdogana, čiji je predstavnik za štampu izjavio da Turska i dalje veruje da je ujedinjena i mirna Sirija “nemoguća sa Assadom”, mada je precizirao da proces mora da ide korak po korak i da Ankara čeka na rezultat razgovora u Astani.

Da li je ovo nagoveštaj da Ankara, posle velikog prošlogodišnjeg pomirenja sa Moskvom, menja svoje prioritete i borbu protiv sirijskih Kurda i Islamske države stavlja ispred najvećeg prvobitnog cilja – uklanjanja Assada sa vlasti?

To bi svakako voleli da znaju i Assadovi protivnici. Do sada su prolazili kroz razne krize, delili se i ponovo spajali, ali nikada nisu bili tako razjedinjeni i bespomoćni. Izgleda da su ih poraz kod Halepa, i najava Donalda Trumpa da će obustaviti pomoć opozicionarima do te mere demoralisali da nemaju snage da se okupe i pokušaju da očuvaju teritorije koje još uvek kontrolišu.

Razjedinjena opozicija

Pobunjenici nikada nisu imali zajedničkog lidera, njihove frakcije uključene su u regionalna rivalstva, a njihove veze sa Zapadom, Turskom ili regionalnim silama Bliskog istoka učinila su da ne znaju da li da se bore za sirijske nacionalne ciljeve ili za agende sunitskih džihadista.

Iran precizira da razgovore u Astani vidi kao “priliku da se uspostavi dijalog između vlade i sirijske opozicije koji će prekinuti rat i humanitarnu krizu u zemlji i pomoći da se uspostave mir i stabilnost u regionu”, ali se usprotivio dolasku Amerikanaca. “Nismo ih pozvali, i protivimo se njihovom prisustvu”, prenosi agencija Tasnim reči šefa iranske diplomatije Mohammad Javad Zarifa.

Spreman da kapitališe na trenutnoj sutuaciji, Assad je uveren da ova runda mirovnih pregovora može da vodi lokalnim sporazumima o pomirenju sa pobunjenicima. Ovakvi “lokalni dogovori” su omiljena Assadova taktika koju je već koristio: posle dugogodišnjih opsada i bombardovanja ponudio bi pobunjenicima da predaju oružje u zamenu za pomilovanje.

“Verujemo da će se u Astani sa terorističkim grupama pregovarati o prekidu vatre”, rekao je Assad u nedavnom intervjuu, dodajući da će skup biti i platforma za diskusiju na sve teme, mada mu nije jasno da li će biti pokrenut politički dijalog “jer nije jasno ko će učestvovati”.

Rusi žele pregovore s vojnim frakcijama

Nagoveštavajući da će se skup baviti vojnim a ne političkim pitanjima, delegaciju pobunjenika predstavlja samo deo opozicionog saveza poznatog kao Slobodna sirijska armija (FSA), a većinu čine predstavnici 13 naoružanih grupa koje su potpisale decembarski sporazum o prekidu vatre. Mahom se radi o snagama koje se na severu Sirije bore uz snažnu podršku Turske, dok nema predstavnika snaga koje su bliske Americi ili Saudijskoj Arabiji. Ankara je, tvrdi se, onima koji ne dođu u Astanu zapretila prekidom vojne i finansijske pomoći i zatvaranjem svoje granice prema Siriji.

Nisu pozvani predstavnici Južnog fronta, koji je aktivan na jugu Sirije, a isključeni su i Ahrar al-Sham, Revolucionari Ahl al-Shama, Slobodna armija Idliba, Armija mudžahedina, Orlovi Levanta, Brigade Rahman.

Ako se izuzmu opozicionari pozvani više u ličnom kapacitetu, a ne kao predstavnici pokreta i organizacija, političke snage su marginalizovane. Jasno je da Rusi žele direktne pregovore sa vojnim frakcijama kako bi izvukli tepih ispod Visokog pregovaračkog komiteta (HNC), organizacije osnovane 2015. u Saudijskoj Arabiji koja je međunarodno priznata i učestvovala je u ranijim mirovnim pregovorima pod sponzorstvom UN-a u Ženevi. Zbog protivljenja Rusije, HNC nije zvanično pozvan, kao ni njegov šef, bivši sirijski premijer Riad Hijab. Sa spiska učesnika izostavljena je i Koalicija sirijskih revolucionarnih i opozicionih snaga, široka grupacija koja okuplja sirijske političke pokrete, partije i opoziciona udruženja.

Delegaciju predvodi Mohammad Alloush, šef politbiroa umerene sunitske grupe Jaish al-Islam, iakoi je i član HNC-a. Opozicija se usredsređuje na učvršćivanje prekida vatre i optužuje režim da ga krši. U ovoj fazi protive se političkoj debati o budućnosti Sirije.

“Ukoliko je Astana samo oko mehanizama primirja i humanitarnih pristupa, onda je to pozitivno”, kaže Reutersu jedan komandant FSA. “Ne bi bilo dobro da razgovaraju o političkim poslovima jer bi to značilo marginalizaciju drugih političkih snaga”.

Polovičan doprinos stabilizaciji

Uprkos tome, oni očekuju da pregovori omoguće nastavak mirovnog dijaloga u Ženevi – što nije do kraja u skladu sa željama Moskve gde imaju ambiciju da proces pod okriljem UN-a zamene sopstvenom inicijativom i tako dodatno podele i oslabe pobunjenike.

“U Ženevi je opozicija imala politički front koji je uživao međunarodno priznanje, dok u Astani ima mnogo neizvesnosti jer skup sponzoriše Rusija koja je okupaciona sila, a ne posrednik”, smatra Mohammad Aboud, član HNC-a. 

“Kako konferencija u Astani može da pruži garancije primirja kada je Rusija arbitar”, pita se u kairskom Al-Ahramu pripadnik opozicije Said Mokbel.

Posle neuspešnog diplomatskog serijala o Siriji koji su do sada vodili sekretar John Kerry i Lavrov, posle Trumpovih najava približavanja Vladimiru Putinu i izjava da zbog Sirije neće ulaziti u treći svetski rat, Amerikanci su po strani. Inicijativu su preuzeli Moskva, Ankara i Teheran.

Trojka smatra da je to pravo stekla jer je isposlovala primirje u decembru. I odmah ga je iskoristila, potiskujući u stranu veliki deo političke opozicije Assadu. Što nije nagoveštaj uspeha jer će isključena opozicija odbaciti sve dogovore. “Sigurni smo da nema uspeha pregovora bez odobrenja našeg Komiteta”, izjavio je  Asharq al-Awsat general Asaad Awad al-Zoabi, šef delegacije sirijske opozicije na ženevskim pregovorima.

Kakve kod bile namere organizatora, debate na konferenciji ograničiće se na utvrđivanje primirja i na aranžmane humanitarne pomoći. Ukoliko se u tome uspe, bio bi to značajan, ali polovičan doprinos stabilizaciji Sirije. Trajni mir može da garantuje samo rezolucija UN-a koja sve učesnike konflikta obavezuje u skladu sa Poglavljem 7 svoje Povelje. Zato su pitanja koja se tiču političkog procesa – jedinog koji garantuje stabilan i dugotrajan mir – ipak ostavljene Ujedinjenim nacijama za 8. februar u Ženevi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera