Drugo sporo i teško umiranje

Krajem prošle godine u Novom Sadu, po prvi put su predstavnici Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU) u javnost izašli sa konferencijom za štampu, sa ciljem da objasne tešku situaciju u kojoj se ta pokrajinska ustanova našla od kako je 2012. godine došlo do političke promene vlasti u Srbiji.

Predsednik pokrajinske akademije Julijan Tamaš pročitao je saopštenje pod naslovom „Političke floskule kao svileni gajtani za VANU“, što je za njega svojevrsna metafora nacionalizma i centralizma, uz pomoć koje je nabrojao sve pritiske na tu ustanovu.

„Govori se o VANU kao o zametku ili simbolu vojvođanske države i nacije, mada to niko nikad nije spominjao“, smatra akademik Tamaš, „umesto da evropeizujemo ostatak Srbije, mi dinarizujemo i balkanizujemo Vojvodinu…“.

Konferencija za štampu nije privukla veliko interesovanje javnosti i vojvođanskih medija, a na njoj su bili uglavnom akademici iz VANU-a.

Zbog prestanka finansiranja od strane države, nagomilani dugovi počeli su da „jedu“ samu VANU iznutra. Generalni sekretar VANU Miloš Tešić rekao je da su zbog neizmirenih obaveza pokrenuti međusobni sudski postupci unutar VANU. Iz nadležnih institucija došlo je rešenje za iseljnje iz službenih prostorija, a u toku je rasprodaja kancelarijske opreme VANU-a preko koje sudski izvršitelj treba da namiri dugovanja.

Međutim, ovo je samo vrh ledenog brežuljka agonije u vezi sa gašenjem VANU, koja traje poslednje četiri godine.

Historijat VANU

Od kraja sedamdesetih godina, pitanje pokrajinske akademije nauka se naizmenično otvaralo i gasilo skoro svake decenije, prateći dramatična zbivanja u jugoslovenskoj i srpskoj politici.

Osnivanje prve VANU vezano je za decentralizaciju SFRJ, odnosno posledice donošenja Ustava iz 1974. godine. Skupština tadašnje Socijalističke Autonomne Pokrajine Vojvodine (SAP) krajem juna 1979. donela je Zakon o Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti. Postavljeni su ciljevi i zadaci nove naučne institucije – „da organizuje, razvija, podstiče i koordinira naučno i umetničko stvaralaštvo i primenu rezultata naučnih istraživanja, da učestvuje u utvrđivanju i ostvarivanju politike društvenog razvoja nauke i umetnosti”.

Prvi predsednik VANU bio je poznati matematičar Bogoljub Stanković, a među redovnim i dopisnim članovima bili su Milan Konjović, Vasko Popa, Tibor Varadi, Aleksandar Tišma i drugi.

Dolaskom Miloševića na vlast i dve godine nakon usvajanja Ustava Republike Srbije iz 1990, donosi se Zakon o SANU, nakon kog prestaje da važi raniji Zakon o VANU i o Akademiji nauka SAP Kosova.

Pokrajinska akademija, koja je tada smatrana simbolom vojvođanskog separatizma, tim zakonom faktički je ukinuta, a njenih 32 člana prevedena su, bez izbora, u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU). U Novom Sadu je tada formiran Ogranak SANU.

Tri godine nakon “Petog oktobra”, Skupština AP Vojvodine (APV) donela je Odluku o osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. Obnovljena VANU je bez smetnji radila manje od jedne decenije. U periodu od 2004. do 2014. godine mala grupa akademika od oko 20 članova objavila je preko pedeset naučnih dela i monografija, više stotina radova u domaćim i međunarodnim časopisima. Članovi VANU dobili su 19 nagrada i priznanja.

Transformacije i paraorganizacije

Nakon dolaska SNS-a u Srbiji na vlast, nacionalističke opcije su upregle niz institucija sistema sa više grana vlasti, kako bi potpuno sputali postojanje regionalne vojvođanske akademije u bilo kom obliku, dok su pokrajinske petooktobarske političke stranke nastojale na razne načine i u raznim oblicima da podrže VANU.

Prvo je Ustavni sud 2012/13. godine proglasio neustavnim veći broj članova Statuta AP Vojvodine, među kojima i odredbu o osnivanju i finansiranju VANU kao naučne ustanove.

Iako Skupština APV kao osnivač VANU nije donela odluku o njenom gašenju, formalno ta ustanova je nastavila da postoji, ali bez budžetskih sredstava koji su godišnje dostizali i do 15 miliona dinara (gotovo 122.000 eura).

Kako bi, kako tvrde, nastavili sa svojim aktivnostima i došli do sredstava koja su im bila uskraćena, akademici VANU su prvo 2013. godine osnovali nevladinu organizaciju Akademiju nauka, kulture i umetnosti Vojvodine (ANKUV).

Dve godine kasnije, u maju 2015. Vlada AP Vojvodine, još uvek predvođena koalicijom okupljenom oko Demokratske stranke (DS), lukavo je pokušala da zaobiđe odluke Ustavnog suda Srbije i umesto naučne ustanove, pokrenula je osnivanje javne ustanove sa nešto izmenjenim nazivom – Vojvođanska akademija nauka, umetnosti i kulture (VANUK), što je navodno formalno bilo u saglasnosti sa zakonom i Statutom APV.

Prebacivanje odgovornosti

Registracija VANUK-a pokrenuta je pred novosadskim Privrednim sudom u julu 2015, ali bezuspešno. Zatim je krenulo prebacivanje odgovornosti sa jedne institucije na drugu. Prvo je Privredni sud prosledio Vladi Srbije postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke o osnivanju VANUK-a.

Privredni sud se pozvao na odluke o neustavnosti VANU, te naglasio da „nauka i tehnološki razvoj nisu u nadležnosti AP Vojvodine“. Navedeno je da u Vojvodini već postoji ogranak SANU, što takođe „dovodi u pitanje zakonitost i mogućnost registracije VANUK-a“.

Onda je krajem novembra 2015. Vlada Srbije pokrenula postupak o ustavnosti registrovanja VANUK-a, na čije se rešenje pred Ustavnim sudom još uvek čeka.

Da ujdurma bude još veća, desničarska stranka Treća Srbija, koja se inače zalaže za ukidanje autonomije Vojvodine, samo nedelju dana nakon odluke Skupštine Vojvodine da osnuje VANUK, pred istim sudom registrovala je ustanovu kulture pod istim tim akronimom, ali drugim imenom: „Visoki akademski novosadski ujediniteljski klub – VANUK“, odnosno Ustanovu kulture za obeležavanje stogodišnjice prisajedinjenja Banata, Bačke, Baranje i Srema Kraljevini Srbji.

Iz Treće Srbije smatraju da vojvođanski akademici ne mogu da koriste skraćenicu koju su oni već registrovali.

I dok je slučaj tek obnovljene male regionalne akademije poprimao razmere velike političke groteske, posredi su bili isti akademici koji su se birokratski selili iz VANU, u ANKUV i VANUK.

‘Predizborne kampanje’

Tada još potpredsednik SNS-a, Igor Mirović je osnivanje VANUK-a smatrao „političkom predizbornom kampanjom“ Demokratske stranke, Saveza vojvođanskih Mađara i Lige socijaldemokrata Vojvodine, te je naglasio da se naprednjaci neće „miriti donošenjem takve odluke i sa njenim opstankom u društvenom životu Vojvodine“.

Nakon što je prošle godine izabran za predsednika Pokrajinske vlade, Mirović je te namere počeo i da sprovodi. „Nije doneta nikakva formalna odluka o ukidanju VANUK-a, ona je i nepotrebna, ostaje nam samo da konstatujemo činjenicu da se sama ugasila“ , kazao je u septembru prošle godine Mirović.

Veliki protivnik vojvođanske akademije nauka je Ogranak SANU u Novom Sadu. Njihov predsednik Stevan Pilipović smatra da je VANUK „deo političkih igara“ i da „predstavlja urušavanje jedinstvenog naučnog prostora Srbije“.

Vojvođanski akademici smatraju da ih mediji, uglavnom beogradski, stigmatizuju. Oni negativno reaguju na političke etikete da su na strani autonomaša ili na to što ih nazivaju „Pajtićevima“.

Akademici se brane da su nauka, kultura i umetnost davno prevazišli okvire granica nacija i država i postali svetski proces koji omogućava brži, svestrani razvoj čovečansta. “Stav ‘Jedna nacija, jedna država, jedna akademija’ davno je prevaziđen u evropskom i svetskom prostoru” – navodi se u njihovom saopštenju.

Advokat iz Novog Sada, Dragomir Jankov još ranije je za list Danas pisao da je Ustavom Srbije iz 2006. godine Vojvodini osporena suštinska autonomija. Dati su i primeri uticajnih evropskih država, koje imaju regionalne akademije: Rusija – dve, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo – četiri, Italija – deset, a Nemačka čak – 24.

Četvrto rešenje

Međutim, pokrajinski akademici ne odustaju barem od još uvek ne ugašene VANU i imaju i novo – četvrto rešenje. Njega je izneo Julijan Tamaš na pomenutoj konferenciji za štampu u decembru: „Formiranje Vojvođanske kao međunarodne akademije, pozivanjem na Savez evropskih regija – za šta je potrebno da regija zahvata najmanje tri države“. 

Predsednik VANU objašnjava da je reč o susednim državama Srbije, odnosno Vojvodine – Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji – koje čine vojvođansku regiju i dunavsku inicijativu.

Tamaš kaže da VANU nije do sada konkurisala za sredstva u EU-u, nadajući se da će u Srbiji dobiti podršku, a plašeći se da ih ne optuže da su „plaćenici“ ili „izdajnici“

Ta inicijativa se temelji i na činjenici da je VANU kao regionalna akademija već priznata od strane Sekretarijata EU u Briselu kao subjekt koji ima mogućnosti učešća na svim konkursima za naučnoistraživačke projekte koje finansira EU.

Međutim, generalni sekretar VANU Miloš Tešić kaže da sumnja u mogućnost internacionalizacije tog problema. Akademik Tešić kaže da se VANU već obratila na više međunarodnih adresa, a šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport im je odgovorio da shvata potrebe za regionalnom akademijom nauka, ali da je to „unutrašnja stvar Srbije“.

Za akademike VANU apsurdna je i činjenica da je Novi Sad izabran za Evropsku prestonicu kulture 2021, a da se u praksi na takav način prema njoj odnosi.  

Pojedini analitičari i novinari kritikuju akademike iz obnovljenog VANU da su prihvatili političku igru, koju im nameću političari i da se u njoj ne snalaze najbolje; da su se setili konferencije za štampu tek kad su se iscrpela sva materijalna sredstva i politička obećanja.

Naučnici u politici

Ali, zar od naučnika treba očekivati da se dobro snalaze u politici? Često nespretna želja da se ne dozvoli, kao u slučaju početkom devedesetih, potpuno gašenje ili prevođenje VANU u SANU – ipak govori o borbi za njihove ideale u regionalnoj nauci.

Međutim, i nekad vladajuća pokrajinska koalicija predvođena DS-om je na neki način pravila nagodbe sa vlastima na republičkom nivou predvođenim SNS-om, nudeći razne transformacije VANU, a ne otvoreno zalaganje za jednu regionalnu akademiju po cenu internacionalizacije tog pitanja.

Krajnji je utisak da je borba oko preživljavanja ili gašenja VANU paradigmatična za vojvođansku autonomiju. To veoma intenzivno sukobljavanje dva koncepta – centralističkog i liberalnog – odigrava se na najvišim nivoima vlasti, a opet nekako u drugom planu i u, za javnost, nepreglednoj magli informacija.

Ovo nije ukidanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti ili naglo pretapanje u ogranak SANU, što se dogodilo početkom devedesetih. Ovo je njeno drugo sporo i teško umiranje.

Takva situacija najviše ide na ruku nacionalističkim političkim opcijama, jer generalni je utisak da se ceo taj galimatijas u vezi četiri-pet vojvođanskih akademija nauka upravo i pravi sa ciljem da se takva ideja potpuno obesmisli kao recidiv SFRJ, skloni od očiju domaće i međunarodne javnosti (usred pregovornog procesa sa EU i Evropske prestonice kulture 2021) i nikad više ne obnovi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera