Zaštitnik građana i ombudsman na vatri propagande

Piše: Božidar Andrejić

Državni i organi vlasti u Srbiji u sadejstvu sa režećim tabloidima, ulizičkim medijima i njihovim prirepcima čine sve da dve nezavisne regulatorne institucije i ljude koji ih (izvanredno) oličavaju, pred sumanutom javnošću pretvore u – krpe. I nije to prvi put, ali sada dobija volšebne dimenzije.

Zaštitnik građana Saša Janković više puta se pekao na vatri otrovne propagande. Kulminacija je bila kada mu je svojevremeno (a tako nedavno) podmetano učešće u slučaju jednog, po svemu sudeći samoubistva, koje je samo zarad njegovog kamenovanja naduvavano u ubistvo.

Razlog takve bezočne, zle kampanje, nepristrasni posvećenici videli su u Jankovićevoj pravnoj problematizaciji učešća organa reda, ali i obaveštajnih službi vojske i policije u još uvek nerasvetljenom slučaju prebijanja Andreja Vučića, brata sadašnjeg premijera na Paradi ponosa 2014. i pred kordonom koji ju je čuvao od nasilnih osvetnika i zavetnika.

Poplavni talas pljuvanja

Ovoga puta Janković je uzet na zub zbog ničim dokazane nakane da će biti predsednički kandidat na objektivno dalekim predsedničkim izborima u Srbiji, ali pred koje se mnogo sa svih strana čini da se „približe“ kao da su sutra.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti nije bio „te sreće“ da bude nagr(đ)en sumnjičenjem za teška krivična dela, ali pokazaće se da je otpor države njegovom radu konstantan. A kulminaciju sa sve novim marifetlucima doživljava poslednjih meseci. Zapravo od momenta kad se i kao poverenik i kao građanin, pritom i stanovnik („komšija“) Savamale, angažovao u ovom protivzakonitom slučaju bez presedana.

Pogledamo li najnoviji vrh „poplavnog talasa“ pljuvanja i unižavanja ovih nezavisnih institucija, postaće jasno i šta mu je uzrok, neposredne moguće posledice, ali postaće očigledni i trendovi koji prete dugoročnijim i širim dejstvima.

Protiv rešenja poverenika poslednjih meseci učestale su tužbe državnih organa Upravnom sudu, a iz pomenutog krila kreatora javnosti na različite načine se osporava njegova delatnost, posebno u vezi sa „utužnenim“ njegovim aktima .

Statistike o tome koje se pojavlju poslednjih dana indikativnije su od samih cifara. Za sve vreme jedanaestogodišnjeg postojanja institucije poverenika, razni subjekti kod kojih su ustanovljene  nepravilnosti imali su oko 720 (pri)tužbi i akata kojima su se osporavala njegova rešenja.

Od toga 190 su podnosili državni organi, ne računajući one česte slučajeve kad je uloga poverenika zapravo omalovažavana time što su o trošku poreskih obveznika plaćane kazne koje je određivao, ali se nije postupalo po njegovim rešenjima.

I, pazi sad: među svim tužbama za sve to vreme, 20 ih je podnelo državno tužilaštvo, ali od njih je, pazi još bolje, devet podneto za sve te godine, a 11 ih je učestalo poslednjih meseci.

Za kampanju protiv same nezavisnosti institucija koje obrazuje država da bi im se preko organa i predstavnika vlasti izrugivala kakva se nazire iz ovog skokovitog trenda cifara , slaba je uteha da su u jednodecenijskoj istoriji poverenika samo tri tužbe od onih preko sedam stotina „prošle“, odnosno bile utemeljene.

Lijen za tol’ku platu

Tako izgleda „kvanitetet“ aktuelnih kampanja, a o njihovom grotesknom kvalitetu bolje govori ona uperena protiv ombudsmana Jankovića. Pošto su ga, kako je i on negde rekao, razni, pa i vladajući predstavnici, „proglasili za predsedničkog kandidata, pa to i sami počeli da napadaju“.

Najnovija kulminacija se naoko vrti oko njegove „lenjosti“, a za „ogromnu platu“ od 376.648 dinara [3.000 eura] po premijerovom cenjenom tabloidu Informer, a možda i od 358.000 dinara [2.900 eura], kako tvrdi šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović.

Naime, na skorašnjoj sednici skupštinskog Odbora za pravosuđe, a tokom rasprave o Izveštaju zaštitnika građana za 2015 .godinu koji je dostavljen još u martu, nakon što o onom za 2014. Skupština nije ni raspravljala, te uz napomenu da ni sada na Odboru nije bilo reči o izveštaju, već samo o Jankoviću, pomenuti Martinović je „zakucavao“ ovako: “Gospodin kandidat verovatno ima preča posla od dolaska na sednicu Odbora. U ovo vreme on se bavi tvitovanjem i šetanjem psa. A ovo je i vreme ručka . Očigledno je on već krenuo u kampanju za predsedničke izbore, ali bi trebalo da zna da ako postane predsednik , moraće mnogo više da radi“.

Samo dan potom „gospodinu kandidatu“ (za predsednika)  „prikačen je“ i spot za navodno započetu predizbornu kampanju. Narečeni Informer otkrio je krupnim slovima da „nema više laži“  i da je „zaštitnik građana otvoreno krenuo s kampanjom“ i da je autor spota “Bojana Maljević, ostrašćena kritičarka vlasti“.

Uzaludno je ombudsman posle sednice Odbora objašnjavao da mu nije prisustvovao baš da svojom pojavom ne bi skretao pažnju poslanika sa samog izveštaja. Još uzaludnije je pozivao na razum i da je ono što je Informer nazvao predizbornim spotom, najava promo-serije o funkciji zaštitnika građana gde govori još niz javnih ličnosti koji nisu kandidati, kao što ni on nije. Uzalud – kampanja se umiriti neće!

Po prost(ačk)oj računici ciljevi, a samim tim i posledice napada (ovde su samo primeri) na ljude koji oličavaju ove dve institucije su priprema terena da oni budu prvom zgodnom prilikom – a prilika se ovakvom agresijom poboljšava – zamenjeni podobnijim i poslušnijim. Kao što je već urađeno u nizu institucija, nekad uz buku javnosti, nekad neosetno do zaborava. Slično važi „zlu ne trebalo“ i za famozne idućegodišnje predsedničke izbore, ako se kojim slučajem Janković ili neko sličan kandiduje.

Državnička briga

Pozivanje na razum stoga često izgleda uzaludno  jer ohrabrivanje napada dolazi sa  najvišeg mesta. Ne zaboravimo, prvu „buvu“ na to ombudsmanovo kuče bacila je Njegova Svuda i Sveprisutnost Aleksandar Vučić.

On je tvorac refrena koji sns-martinovići samo ponavljaju jer je onomad u intervjuu za Kurir (sad mu i on postaje omiljen!)  državnički zabrinut rekao po sistemu „ćerku kara, Saši prigovara“: „U stanju su da traže falinke u vašim rečima, ali ne i da budu na poslu u devet sati. Već u pola jedan šetaju kuče i idu na ručak i završe radni dan, a sve ostalo vreme gledaju kako će da tvituju i nekome zvocaju”.

Kao što je on očito bio i član „organizovane medijske jurišne grupe“ za naduvavanje priče o  predsedničkom spotu „spustivši“ javnosti  posle posete Francuskoj eminentno vučićevsku tezu: nek se oni samo slikaju za spotove dok mi vredno po čitav dan radimo za boljitak Srbije.

Zato, ima li se u vidu visoki nivo inspiratora ovakvog  ciničnog i podrugljivog podstrekavanja, bitno drugačije izgledaju srazmere koristi i šteta od njega i one se ne očituju samo u položaju dveju pominjanih nezavisnih institucija.

Primera radi, u slučaju jedne od važnijih tužbi tužilaštva Upravnom sudu protiv poverenikovog rešenja poteglo se pitanje šta se sve može i ko može to oglasiti državnom tajnom, pa sve do pitanja „ne staje li država time u odbranu haških optuženika“, te kako se sve to može odraziti na pregovore o pristupanju EU.  Reč je o zahtevu poverenika da se učine dostupnim informacije o angažovanju dvojice oficira Prištinskog korpusa VJ Mladena Ćirkovića i Gorana Jevtovića 1999. gde je Tužilaštvo procenilo da “interesi Republike Srbije pretežu nad interesima za dobijanje informacija” i tražilo da i Upravni sud tako reši.

Nadalje, dugoročne mogu biti i posledice  jezika i govora, ali i intonacije usmerene na zaštitnika budući da ohrabruju i pristalice i sumasišavše desničare i lumpen-ljude da prete i smrću. U sredini u kojoj se te pretnje umeju i ostvariti.

Ali, najdalekosežnije može biti nešto na šta ukazuje još jedna pikantna „Šabićeva primedba“ što je naišla na protivljenje vlasti. On je kao poverenik ustanovio da je protivustavna  i protivzakonita odluka Skupštine Beograda da kontrolori (privatnog) Busplusa mogu izdavati (elektronske) prekršajne kazne putnicima bez karte. Pravno uporište je našao u tome da se podzakonskim aktom kakva je odluka Grada, ne može uređivati legitimisanje građana, već samo po zakonu.

‘Jedva čekam da porastem’

Pa kaže pravnik u Šabiću –  nek’ se donese zakon koji to propisuje, i onda je sve u redu! Pravno gledano, jeste, ali društveno je pogubno. I u tome jeste najveći problem. Osorna većina čija se osornost čita i iz zajedljivog tona pomenutih kampanja zaista može da ozakoni sve, pa i sopstvenu samovolju. U konkretnom primeru, recimo, da i privatna obezbeđenja i parapolicije mogu da hapse.

Kao što su komunalnoj policiji već dodelili neke atribute policije, a sada se to namerava poveriti i kontrolorima zaposlenim u privatnoj, pa još stranoj firmi.

A baš je Rodoljub Šabić povodom toga jednom lucidno (nadrlj'o je!) tvitovao „jedva čekam da porastem, pa da se zaposlim kao nišandžija protivavionskog topa u komunalnoj policiji.“

A, ne zaboravimo ni pouku iz istorije: buve su glavni prenosioci kuge sa pacova na ljude. Kad se pacovi kritično namnože?!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera