Selameta napretek jedino na televiziji

Piše: Dragan Banjac

Jedna internetska cirkularna pošalica, na pitanje nekog mališana kako je nekad bilo, nudi kratak, mudar i nadasve jedak odgovor starijeg da je nekad “bilo svega”. Važi za sve bivše jugoslovenske prostore, posebice za Srbiju. Sve je riknulo, rekli bi klinci. Nezaposlenost je najveća u istoriji, privreda je na izdisaju, zdravstvo palo na niske grane, školstvo, kultura, vojska, crkva, elita… se skoro izjednačila sa ruljom, kriminal i korupcija cvetaju kao u staklenoj bašti, bezbednost je na najnižoj tački, a izbezumljeni građani, bez nade i u strahu od bezizlaza, godinama već zaokružuju diletante i protuve rđavih namera prema narodu i državi.

Prema nalazima European Helth Consumer Index, ekspertske organizacije sa sedištem u Švedskoj, a za potrebe Evropskog parlamenta, srpsko zdravstvo već godinama zaredom je na poslednjem mestu u Evropi. Arne Bjernberg, izvršni direktor EHCI-ja jedan od razloga nalazi u saznanju što je srpska lekarska profesija potčinjena političarima i birokratama i da su istraživači bili šokirani saznanjem da u Srbiji postoji “iluzija da se nedostaci u stručnom rukovođenju i upravljanju mogu nadoknaditi stalnim povećanjem broja zakonskih propisa”. Obrazlažući glavni razlog, Bjernberg je, recimo, pre tri godine rekao da ne razume “otkud ministarki zdravlja [Slavica Đukić-Dejanović, kragujevačka psihijatrica poznata kao prijateljica Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića] u zemlji sa sedam i po miliona stanovnika čak sedam pomoćnika?”

Istraživanje se obavlja devetu godinu, a Srbija zadnjih godina čvrsto drži začelje. Među kriterijumima su broj obavljenih operacija u roku do 90 dana od dijagnoze, početak terapije raka do 21 dan od dijagnoze, pregled skenera u roku od sedam dana, smrtnost beba na rođenju, smrtnost od infarkta srca, porast stope umiranja od raka… Ocene se rade i na osnovu dostupnosti usluga u zdravstvu, stope urađenih mamografija, listi lekova, bolničkih infekcija izazvane bakterijom Mrsa, ostvarenosti prava na mišljenje drugog lekara, postojanju kataloga usluga, elektronskog zakazivanja pregleda.

‘Bolesno’ zdravstvo

Zanimljivo je da Srbija troši 1.200 dolara po glavi stanovnika godišnje za zdravstvo, što je mnogo više od suseda. Govoreći o listama čekanja, Bjernberg je kazao da one ne zavise od novca, već od “mentalnog stanja”. Ispred Srbije su Rumunija (34), Bugarska (31), Albanija (30) i bivše jugoslovenske republike – Slovenija (18), Hrvatska (20) i Makedonija (28). U pružanju zdravstvenih usluga najbolja je Holandija, Švajcarska je na drugom, a Island na trećem mestu. Srbija je poslednja, i pored činjenice da je Evropska unija od 2002. godine donirala nekoliko stotina miliona evra za reformu zdravstvenog sistema ove zemlje.

Građani Srbije u najvećem broju slučajeva daju mito lekarima, policajcima i službenicima u državnoj administraciji. 

Većina nalaza agencija koje se bave ispitivanjem javnog mnenja govori da su najkorumpiraniji delovi srpskog društva već duže policija, zdravstvo i državna uprava. Profesorka Dragana Jovanović (pulmolog i dugo uspešna direktorka Bolnice za plućne bolesti Kliničko-bolničkog centra i bivši beogradski sekretar za zdravstvo; kao nestranačka ličnost, podržana od partijice Čedomira Jovanovića, Liberlano demokratske partije) tvrdi da od 2002. godine nisu napravljeni nikakvi pomaci koji bi obezbedili kvalitetan zdravstveni sistem i da se ta priča nastavlja.

Ona kaže da je u srpski zdravstveni sistem uloženo preko 20 milijardi evra i da ne nedostaju pare, nego da su “loše potrošene”. Što se više izdvaja – pacijenti više dodaju iz svog džepa. U Srbiji su dominantne maligne i kardiovaskularne bolesti – i kod ženske, i kod muške populacije. U svetu od oboljelih od raka preživi 60 odsto, u Srbiji 30 procenata; u Albaniji se na zračenje čeka tri nedelje, u Srbiji devet meseci. Korupcija je potpuno zahvatila zdravstvo Srbije, posebno u transfuziji, kod jedinog proizvođača vakcina (Institut Torlak) i u sektoru koji se bavi rekonstrukcijom bolnica (KBC Beograd). Miroslav Petrović, predsednik Udruženja za zaštitu prava pacijenata “Pravo na zdravlje”, tvrdi da je “sam zakon stvorio crno tržište medicinskih usluga”. On kao epicentar korupcije označava Ministarstvo zdravlja i, kao posledicu, navodi da je, zbog nečije koristi, do 60.000 ljudi je izgubilo pravo na lečenje.

Ministar zdravlja operisan u Minhenu

Doktorka Jovanović apostrofira slučajeve zbog kojih su oni u nevladinoj organizaciji Doktori protiv korupcije Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji uputili apel da se, po ugledu na 24 sporne srpske privatizacije, uključe i u borbu protiv sistemske korupcije u zdravstvu, posebno: slučaj trgovine listama čekanja na Institutu za onkologiju Vojvodine iz 2009. godine (dr. Bojana Bokarov, koja je slučaj obelodanila, izgubila je posao); slučaj beogradske Hitne pomoći (krivično delo protiv zdravlja ljudi zbog trgovine zaposlenih i pogrebnih preduzeća, “uzbunjivač” dr. Borko Josifovski dobio otkaz!); trovanje vode arsenom u Vojvodini; slučaj nabavke štetnog kristalizirajućeg rastvora za dijalizu i ugrožavanju bubrežnih bolesnika u kraljevačkoj bolnici 2011. godine; slučaj (iz 2012. godine) sumnje na nebezbednu krv Nacionalne službe za transfuziju krvi – zbog neuspešne reorganizacije i zloupotrebe sredstava i slučaj zloupotrebe sredstava EIBM WHO i WB na Institutu za imunologiju i virusologiju Torlak sa obustavom proizvodnje (2009-11) vakcine protiv gripa i dječije paralize.

Mnogi još pamte marifetluke sa naručivanjem različitih vakcina, najčešće one protiv gripa. Već malo zaboravljeni ministar zdravlja Tomica Milosavljević (iz potpuno zaboravljene partije bivšeg ministra i guvernera, MD) napravio je bezbroj grehova za dugogodišnje vladavine zdravstvom Srbije. Uostalom, on je dobro znao kome je glavar i 2010. godine je discus hernije operisao u minhenskoj klinici Groshadern. Nekako istovremeno, Biljana Kovačević-Vučo, advokat i borac za ljudska prava, na njegovoj klinici u zemlji, nakon uspešnog presađivanja bubrega, umrla je od posledica sepse.

Beogradskim doktorima bivša ministarka lekarima u metropoli smetala je, kažu, najmanje iz dva razloga: što je iz provincije i što joj je presudna referenca bilo prijateljovanje sa Mirom Marković. Njen naslednik Zlatibor Lončar izgleda da je verniji svojoj radikalsko-naprednjačkoj partiji nego zdravstvu, etici i Hipokratu… Kad se o njegovom delanju budu svodili računi, ostaće samo da je, frišak u vlasti, javno prebrojavao dekubituse Titove udovice Jovanke Broz.

Glavni problem je u sistemu, organizaciji. Spletom raznih okolnosti, upoznao sam dvadesetak naj-lekara beogradskih. Pomenuću nekolicinu: Zdeslav Milinković, Radmila Bilbija, Dragan Stanojević, Nada Vasić, Dana Grujičić, Dragana Jovanović, Nada i Pavle Todorović, Ljiljana Talijan, Čedo Vučković, Smiljka Đurić, Ružica Nedeljkov-Jančić, Dušan Vučetić… Brojka, srećom, nije konačna, ali je li to dovoljno da zdravstvo ozdravi. Građani su davno već svikli da u bolnicama nema gaze, zavoja, injekcija, infuzija… O skupim operacijama, snimanjima i terapiji da se ne govori. Pare iz sveta brzo skrenu na nešto drugo, nešto i u privatne džepove, a gotovo neverovatno zvuči da 355 aparata za dijalizu (poklon italijanske Vlade), osim što nije valjano raspoređeno, doktorka Jovanović tvrdi da čak 135 nije ni raspakovano. Bele mantile, očito, valja “proprati”.

Mito najviše za ljekare

Da je tako svedoči i ne tako stara pojava šuge u KBC Srbij, tekođe teg na tasu najgoreg evropskog zdravstva zadnjih godina. Pomoćni radnik i 15 medicinskih sestara Klinike za gastroenterologiju zaraženo je “norveškom šugom”, koju im je preneo pacijent koji se lečio na odeljenju intenzivne nege. Rukovodstvo KBC-a (koji je na oficijelnom sajtu predstavljen kao vrhunska ustanova zdravstvene zaštite) tvrdi da pojava šuge nije ništa novo, da se s njom često susreću i da je to problem koji se rešava u hodu. Ipak, Draško Karađinović iz NVO Doktori protiv korupcije ističe da se šuga pojavila zbog nehigijene i da je to “skoro anegdota” u odnosu na pojavu klostridije koja hara po srpskim bolnicama. “Zbog te opasne bakterije pre nekoliko meseci je umrlo osam pacijenata u Užičkoj bolnici. U našim bolnicama situacija je katastrofalna”, kaže Karađinović.

Građani Srbije u najvećem broju slučajeva daju mito lekarima, policajcima i službenicima u državnoj administraciji. Prosečna suma koju građani najčešće daju radi dobijanja neke usluge ili radi izbegavanja problema sa nadležnima iznosi 178 evra. Ovo su tek neki od rezultata nedavnog istraživanja “Ispitivanje javnog mnenja o korupciji u Srbiji”, koje je obavio TNS Medijum Galup. Reformom i unapređenjem transfuziološke službe, sa ciljem jačanja dobrovoljnog davalaštva krvi, taj koncept je promenjen, odustalo se od proizvodnje derivata krvi i unapređenja već postojećeg programa frakcionisanja plazme, čime bi Institut za transfuziju krvi bio glavni centar za frakcionisanje plazme u regionu.

Na listi ‘zdravih zemalja’ Srbija se obrela na 74. mestu među 145 država sveta.

Nacionalni centar za frakcionisanje plazme je ugašen, tako je odlučilo Ministarstvo zdravlja. Doktorka Jovanović napominje da se za uvoz derivata krvi godišnje troši 17 miliona evra i da jednokratno ulaganje značajno manje od godišnje potrošnje, dovoljno da bi to Institut proizvodio, čak i izvozio. Nekoliko je projekata koji su obuhvatali rekonstrukciju i podršku uspostavljanju dugoročne proizvodnje vakcine protiv gripa I OPV u Institutu Torlak kako da privuče investicije i da se orijentiše ka tržištu. Uloženo je preko sedam miliona evra u Pogon za grip-vakcine (1,2 miliona evra iz kredita Svetske banke, dva miliona evra iz budžeta, 503.900 evra uložio Torlak, 1,12 miliona evra od Svetske zdravstvene organizacije), u Pogon za poliovakcine dva miliona evra iz kredita Evropske investicione banke i 1,617 miliona iz budžeta Srbije. I odmah su preinačena sredstva Evropske investicione banke za građevinske radove, umesto za opremu neophodnu za pogon za poliovakcine.

Na listi “zdravih zemalja” Srbija se obrela na 74. mestu među 145 država sveta i poražavajuće je da je ne samo lošija od svih bivših jugoslovenskih republika, već je i najnezdravija država u čitavom regionu. Najnoviju listu je, na osnovu podataka Ujedinjenih nacija, Svetske banke i Svetske zdravstvene organizacije, sačinila agencija Blumberg. Rangirani su faktori očekivanog trajanja života, najčešći uzroci smrti, procenat vakcionisanog stanovištva i onog koje puši, kao i broj ljudi sa povišenim holesterolom. Daleko bolje od Srbije plasirane su Slovenija, koja je zauzela 25. mesto, Bosna i Hercegovina (34), Hrvatska (36) i Makedonija (43).

Korupcija, krađe i vandalizam

Prošla su stara dobra vremena kada je važila ona narodna “da nisi mogao svašta reć’, al’ si zato mogao svugde leć'”. Danas je svima dozvoljeno da lupaju šta god požele (jedino da u glavonje ne diraš mnogo, i bez stila), ali zato nigde nisi serbez. Ulicama slobodno hodaju ubice i ludaci, upadaju u stanove, u školska dvorišta… Lična bezbednost građana u vrhu je liste prioriteta prilikom izbora mesta življenja i zato je Mercer, jedna od najvećih svetskih kompanija specijalizovanih za ljudske resurse, krajem februara ove godine objavio listu najnebezbednijih gradova za život u Evropi. Prema navodima N1 televizije (indeks nebezbednosti se računa prema odnosu s drugim državama, internoj stabilnosti, stopi kriminala, uređenom zakonodavstvu…) Beograd je zauzeo neslavno drugo mesto među najnebezbednijim gradovima Evrope.

Bukurešt je na desetom mestu (široko rasprostranjena korupcija i sitni kriminal), Zagreb se našao na devetom mestu, zbog korupcije, sledi Riga (osma), zbog razvijenog organizovanog kriminala i prostitucije, Rim, koji je u stanju pripravnosti zbog mogućnosti terorističkih napada. Šesti je Madrid, zbog mera štednje, koje su dovele do visoke stope nezaposlenosti, Budimpešta, zbog povećanja socijalnih nemira nakon izbegličke krize, Sofija, zbog društvenih nemira (Bugarska je najsiromašnija članica Evropske unije), Atina je treća, zbog priliva migranata i čestih demonstracije, koje su drastično smanjile bezbednost. Na ovoj listi, gde je bolje biti na začelju nego u vrhu, Beograd je, “zbog korupcije i podmićivanja, krađe i vandalizma”, odmah iza ukrajinskog Kijeva, koji drži čelo zbog stalnih nemira i odnosa Ukrajine sa Rusijom i nasilnih protesta, u kojima je ubijeno ili ranjeno na stotine ljudi.

Dug je spisak uličnih likvidacija tokom zadnjih 15 godina. Evo tek nekolicine tih protuva kojima pominjem samo nadimke: Beli, Giška, Knele, Majmun, Ćenta, Jusa, Ludi Đole, Badža, Tref, Kundak, Ćanda, Arkan, Manda, Gavra, Bosanac, Skole, Bata Trlaja… U centru Beograda 17. septembra 2009. godine grupa navijača Partizana pretukla je navijača francuskog Tuluza (Bris Taton), koji je 12 dana kasnije podlegao povredama. Ubijeni su mnogi politički neistomišljenici drugog i trećeg ešalona, brojni novinari, dva ministra policije i – ni manje, ni više nego – predsednik Vlade. Što se tiče istraga i osuda, sve bi mogla da uvije tvrdnja da se institucije rugaju pravdi.

Šačicu preostalih prozapadnjaka veoma interesuje skori (nakon američkih predsedničkih izbora) test za srpske glavare, koji će morati da se opredele u vezi Kosova i da li su i dalje za Rusiju, ili samo deklarativno za Evropsku uniju. Do tada će beogradskom nahijom (čitaj: Srbijom) i dalje upravljati malo (više) ruski ambasador i malo (manje) gospodin iz Evropske komisije Majkl Davenport. Kada je reč o Rusima i Evropi, u Srbiji je na sceni potpuno šizofrena situacija. O uljuđivanju zemlje i eventualnom priključenju Evropskoj uniji “brinu” Šešeljevi učenici, oni što su deceniju i po bili najglasniji protiv ulaska u Uniju, NATO… Uostalom, njih su na sadašnje pozicije svojim glasovima doveli zakleti antievropljani, njihovi glasači.

Kako ‘doniraju’ Rusija i Kina

Snishodljiva vlast Rusima je davno već dozvolila da se ponašaju gazdinski u Srbiji. Evo primera: sredinom septembra 2011. godine organizovan je Prvi beogradski bezbedonosni forum i upamćen je po slovu ondašnjeg ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina, koji je, nakon što je “popljuvao” učesnike ljut napustio Forum. “Zar u ovoj dvorani nema Srba!?”, uzvikivao je u nekoliko navrata Konuzin, derući se na panelu posvećenom globalnim bezbedonosnim promenama. Tada je NATO i KFOR optužio da krše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN-a, “jer hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike, a to niko od učesnika ne pominje…” Četvrt sata Rus ih je sve mazao drekom, a niko od mlakonja nije pokušao da ga opomene, urazumi, kaže drzniku da je u stranoj zemlji. Pominjao je Konuzin i ljude (?) koji su “spremni da prodaju privredna postrojenja bilo kome, a ne Rusima, iako su svesni da će tako postrojenja propasti”.

Javni dug Srbije na kraju juna ove godine iznosio je 24,18 milijardi evra, što je 71,9 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Ako se zagledamo u bližu prošlost, a ništa drukčija nije ni istorija srpsko-ruskih odnosa i “prijateljstva”, teško ćemo pronaći mrvu ruske pomoći. Onog drugog je bilo. Prema vladinoj Kancelariji za evropske integracije, donacije Srbije za period 2000-10. (u milionima evra) iznose: Evropska unija – 2.676,74, Nemačka – 713,60, SAD – 581,86, Italija – 272,73, Švedska – 214, 58, Norveška – 120,06, Japan – 97,00, RUSIJA – 0,00, KINA – takođe nula zarez nula. Neobično, “neprijatelji” nas pomažu, “prijatelji” ne pomažu.

Povodom ispada Konuzina, setio sam se irskog novinara Dejvida Kronina, koji je tokom posete Tonija Blera Evropskom parlamentu (marta 2010. godine) – zbog zločina počinjenih u Iraku, Avganistanu, Palestini, Libanu i Srbiji – pokušao da izvrši građansko hapšenje britanskog premijera. Stavljajući ruku na rame bivšeg premijera, Kronin je, skoro na sedmu godišnjicu napada na Irak, kazao: “Gospodine Bler, ovo je građansko hapšenje. Krivi ste za ratne zločine…”, uspeo je reći pre intervencije. Novinar nije uhapšen, a zgradu je sam napustio. Kod nas ovako nešto nije moguće, ali sanjam i to. Lično, rado bih proterao (sve) Ruse iz svoje zemljice.

Javni dug Srbije na kraju juna ove godine iznosio je 24,18 milijardi evra, što je 71,9 odsto bruto domaćeg proizvoda, objavilo je Ministarstvo finansija Srbije. Na kraju 2015. godine javni dug je iznosio 24,80 milijardi evra, odnosno 76 odsto BDP-a, a prethodne godine iznosio 22,76 milijardi evra, što je tada bilo 70,4 odsto BDP-a, dok je na kraju 2013. godine bio 20,14 milijardi evra, sa učešćem od 59,6 odsto u BDP-u. Pre šest godina, krajem 2000. godine, javni dug je bio 14,17 milijardi evra, ili 201,2 odsto BDP-a, a najniži iznos javnog duga bio je 2008. godine, kada je iznosio 8,78 milijardi evra, ili 28,3 odsto BDP-a.

Bankrot niko ne pominje

Iako je Zakon o budžetskom sistemu učešće javnog duga u BDP-u ograničio je na 45 odsto, niko, posebno političari, ne pominje bankrot. Profesor ekonomije Miodrag Zec tvrdi da zemlja klizi ka dužničkom ropstvu i da će to stanje potrajati “sve dok je kamata, odnosno cena zaduživanja, veća od stope rasta BDP-a” i da udeo javnog duga u BDP-u Srbije raste i pored smanjivanja penzija i plata u javnom sektoru. Zec kaže da je eskalacija javnog duga postala globalni fenomen, “da sve vlade sveta žele da troše odmah, a da dug vraćaju kasnije. Jedna garnitura pozajmljuje, druga vraća. Vlade se nerado odlučuju na podizanje stopa poreza, a ako već moraju, najčešće povećavaju porez na potrošnju, koji pogađa sve, naročito najsiromašnije, a izbegavaju podizanje poreza na imovinu i dohotke bogatih. Time se jaz nejednakosti i unutar zemlje i među zemljama neprestano proširuje. Bogate klase i nacije postaju sve bogatije, a siromašni slojevi i nacije sve siromašniji”.

Zec, u svom stilu, kaže da su nas đedovi, a naročito očevi, zaista zadužili, da nam je, pored duga, ostao “sistemski deficit”, koncept društva koje neprekidno kreira dug i preraspoređuje ga u budućnost. “Unuci su tu najviše hendikepirani i zato mladi razmišljaju o odlasku.” Direktor Centra za slobodno tržište, ekonomista Miroslav Prokopijević, ubeđen je da Srbija, zbog stanja javnih finansija, “klizi ka grčkom scenariju”, a političari i dalje obećavaju med i mleko. Ministar finansija Goran Knežević lupio je skoro na Biznis konferenciji u Parizu da “svi parametri govore u prilog tome da je Srbija na odličnom putu privrednog preporoda i da ispravno vodi ekonomsku politiku”, svi Vladini telali, na čelu sa premijerom, obećavaju bolje dane za građane, da će Vlada da “nastavi borbu” za bolji život svojih podanika.

Ostaje jedino problem da premijera još uporno hvale i obožavaju jedino Aleksandar Vulin i prvi policajac Nebojša Stefanović Resavac. (Zainteresovani mogu da posete sat javnog duga Srbije Instituta za industrijske odnose. U svakoj sekundi javni drug ove napredne zemlje uvećava se za 68 evra…) Selameta je napretek samo na televiziji, najboljem čuvaru svake vlasti, ali i na svim drugim zarobljenim srpskim medijima. Da je uvek bilo isto ili najmanje slično svedoči i jedan davnašnji zapis bosansko-hrvatsko-srpskog nobelovca Ive Andrića. “U Sarajevu. Ložač Ćamil Kurtović, nekad partizan, živi sa ženom Šahom i dve kćeri učenice u malom stanu i sanja o boljem i većem. Kaže novinaru: ‘Kad god hoćemo da čujemo kako nam je dobro, mi navijemo radio. ‘Nigdje nema selameta kao na radiju'”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uiredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera