Pozdrav sa OI: Srpska preporuka za izbjegavanje Kosovara

Piše: Božidar Andrejić

Da je kojom fantazijom Srbija na Olimpijske igre u Riju poslala i reprezentaciju severne pokrajine, Vojvodine, kao što nije onu s Kosova, već je otišla sama, pa da je koje od momčadi iz „tri srca junačka“ (a to su ko ne zna – Srem, Banat i Bačka) već u prvim danima  osvojilo zlatnu medalju, Srbija bi imala dve, a da sama nije osvojila nijednu. I dvostruko bi se radovala! Kad bi smela!

Deo ove šale već se pronosi Beogradom, a ovde je dorađena da makar malo ukrasi i razvedri uvod u nimalo vedru temu.

Jer, kad bi u stvarnosti bila i zamisliva ljudska radost zbog toga što je kosovska džudistkinja Majljinda Keljmendi već osvojila zlato, radovanje bi normativno bilo zabranjeno.

Pardon, preporučeno zabranjeno sportistima iz Srbije, pardon, preporučeno da sami odluče da li im je zabranjeno.

I da sami donesu tešku odluku između potencijalnog javnog odijuma zbog „izdaje“ i „priznavanja Kosova“ sportom i olimpijskog duha koji, valjda, podrazumeva mir i zajedništvo.

Seljimi: Nesportska i glupa odluka

Ovako nešto je svojim olimpijcima nametnula država, odnosno entitet kome se i zvanično i u javnosti iz godine u godinu sve više daju odlike živog bića (Srbija radi ovo, Srbija želi ono). Država koja licemerno i perverzno tvrdi da je Kosovo njeno, ali ne bi da se raduje medaljama osmoro njegovih olimpijaca. I koja čak traži da se srpski sportisti s njima ne druže, pa i udaljavaju ako se slučajno nađu blizu Kosovara (nije uvredljivo, jer i neki Albanci sa Kosova traže da se nacionalno tako zovu, da bi se razlikovali od braće u Albaniji).

Ova skandalozna odluka, s natruhama rasizma, koju je, recimo Petrit Seljimi, bivši ministar spoljnih poslova Kosova nazvao „nesportskom, nekulturnom, a pomalo i glupom“ i o čijoj gluposti govore i  mnogi „srpski“ analitičari obelodanjena je nešto pred početak Olimpijskih igara i još se dodatno „šilji“.

Trtljavo i sa izvesnom nelagodom prvi je o tome zube obelio tehnički (a i budući) ministar omladine i sporta, i sam sportista, Vanja Udovičić.

On je gostujući na državnoj televiziji o ovoj izrekao nekoliko indikativnih tačaka: „srpski sportisti će se takmičiti sa sportistima takozvanog Kosova, ako do toga uopšte dođe“, potom nabrojao gde bi „moglo da dođe“, da je to zato „kako srpski sportisti ne bi ugrožavali svoju poziciju“. I kao krunu svega – da „srpski sportisti napuste pobedničko postolje, ako se na njemu nađu zajedno sa nekim sportistom iz naše otcepljene južne pokrajine“.

Preporučivači su imali i utehu za javnost – srpska delegacija je imala „uveravanja, koja su se pokazala tačnim, da će sportisti sa tzv. Kosova biti na sasvim drugom kraju Olimpijskog sela“ i sledstveno tome među njima “neće biti susretanja, niti bilo kakvog intimiziranja”.

Jadi mladog Udovičića

U gostovanju pak na, privatnoj, ali takođe državnoj (da li i paradržavnoj!?) televiziji Pink, Udovičić je bio zapitano „dilematičniji“. Reče da kao sportista ni sam ne zna da li bi ugrozio nešto što je radio četiri godine, „ali i da ne možemo da priznamo Kosovo kroz sportske rezultate.“

„Šta ako se naš sportista nađe na postolju, ako napusti postolje, biće zašto je napustio postolje, što je Vlada svim sportskim organizacijama i savezima dala kao preporuku i to je jedinstven stav. Ako ostane da li to znači da on priznaje nezavisnost takozvane države Kosovo. Toliko je kompleksno pitanje. To je samo preporuka, ostavljamo sportisti da odluči. Iskreno, ja ne znam“, zdvojio se tada Udovičić.

Od zvaničnog političkog obola koji je dat ovoj temi, pomenućemo još i nezaobilaznog mandatara, i predsednika Nikolića koji zajedno gledani, dopunjavaju skarednu doslednost ove odluke. Prilikom najave „osvežene“ Vlade „periklovski“ nastrojen Aleksandar Vučić (usta mu se pozlatila!) je dvared bio u prilici da govori o zlatu.

Najpre kad je rekao da će novopredložena vlada uvesti Srbiju u „zlatno doba“. A potom, na pitanje novinara da prokomentariše „zlatnu Keljmendijevu“ on je implicite bio na liniji sopstvene preporuke time što je ciničnim tonom izrekao zajedljivu opasku kako su o tome CNN i BBC izvestili najvećom mogućom brzinom.

„Objavili su vest posle minut ili minut i po. Zapitao sam se kada su pre saznali“, odgovorio je Vučić, naravno, na pitanje novinara Informera, čijeg osnivača, a svog režećeg  „glasnogovornika“ premijer, naravno, izuzetno poštuje kao čestitog čoveka i novinara, bez obzira što je „proruski“, za razliku od njega proevropskog.

Predsednik Nikolić, pak, na istoj liniji, žalio se u Rio de Žaneiru u razgovoru sa predsednikom Međunarodnog olimpijskog komiteta Tomasom Bahom na to što je MOK bez konsultacije sa Srbijom, dopustio da Kosovo postane njegov član. Ali i upozoravao: „Upozorio sam predsednika MOK-a da će biti vrlo teško organizovati kvalifikaciona takmičenja, ukoliko bi na njima učestvovali predstavnici Srbije i tzv. Kosova“, saopštavaju iz njegove press-službe da je Nikolić rekao.

Preambula i kršenje Briselskog sporazuma

Razumljivo je da je bilo mnogo reakcija u javnosti, na mrežama i u medijima koja podržavaju ovu ambivalentnu, pa čak, iz ugla sportista – ucenjivačku preporuku. Dosta „društvenomrežnih“ komentara bilo je na liniji šale s početka teksta, ali pomnija analiza pokazaće čudnu podelu – jedni se, vidi se, zafrkavaju, dok su drugi (da li su to botovi?) sasvim ozbiljni u komentarima iz kojih odiše da je Kosovo doista  – ono što piše u preambuli Ustava Srbije.

„Druga Srbija“ uglavnom kritikuje preporuku, a njeni političari sa primetnim interesom da je iskoriste za svoju politiku. Tako Bojan Pajtić, lider DS-a recimo, (s pravom) kaže da je ta izjava „data da bi se podizale tenzije i politički profitiralo na mržnji.“

Dublje se u temu upustio Dušan Janjić, predsednik Aktivne Srbije i poznavalac međunacionalnih, napose kosovskih, prilika koji kaže da je „Vlada morala ovim povodom nešto da kaže“, ali i da ne može da zabrani MOK-u prijem Kosova. Evo i zašto, po Janjiću: „Beograd treba da prihvati novu realnost i da se ponaša u skladu s Briselskim sporazumom. Najnovijom preporukom je zapravo prekršen Briselski sporazum, jer se navođenje imena Kosova sa zvezdicom odnosi samo na regionalne skupove, a ne i na takmičenja poput Olimpijskih igara i Kosovu je omogućeno briselskim dogovorima da se učlanjuje u međunarodne organizacije, uključujući sportske saveze.“

Karakteristično je da je većina kritičara upotrebljavala  epitet „licemerje“, ali je recimo sociološkinja Vesna Pešić uz to, i uz pominjanje da „ni sportisti, ni balerine ne mogu da priznaju države“, na Peščaniku uskliknula: „Nisu priznali Kosovo Vučić i Dačić potpisivanjem Briselskog sporazuma i uspostavljanjem granica između dve zemlje, nego je sportistima sa zarađenom medaljom dodeljena dužnost da odbrane Kosovo napuštanjem postolja.“

Pokrajina suverene manipulacije

Ovde bi se moglo i stati da nije i nekih „krupnih caka“ o kojima valja misliti: nikakav Briselski sporazum ne može da zabrani pomenuto licemerje, ali ni činjenicu da je u bezbroj sektora problem „nezavisnosti“ Kosova i „srpskog suvereniteta“ nad njim zapravo idealan teren za političku manipulaciju.

Pritom se zdušno koriste namerne i nenamerne nejasnoće i dualizmi. Tobožnji suverenitet se godinama brani izmišljanjem brojnih, u suštini administrativno-birokratskih smicalica – duple tablice, lična dokumenta… Zapravo, on se sastoji u manipulaciji prividima što se stvaraju oko konkretnih akata priznavanja Kosova.

Paradoksalno, to sve poskupljuje i komplikuje život građana, a predstavljaju im se kao ono što im diže – nacionalni ponos. Doduše, istina je i da se mnoge od tih zavrzlama debelo doplaćuju iz republičkog budžeta. A da ne govorimo o tome što je „ambivalentnost severa“ još uvek „Meka“ za svakovrsnu „trange-frange“ privredu.

Idealnu potvrdu rečenog dao je onomad posle runde  briselskih tehničkih pregovora Marko Đurić, novopečeni potpredsednik SNS-a i direktor (dugo v.d.) Kancelarije za Kosovo.

Odgovarajući na pitanje o zastoju sa Zajednicom srpskih opština, on insistira na Parku prijateljstva na mostu u Kosovskoj Mitrovici koja je godinama zapravo samo skup žardinjera, a zove se Car Lazar, kao i na srpskom stavu da ulica do mosta bude zatvorena za vozila, a zove se Kralja Petra. (A ne Boro i Ramiz.)

Te kako i sa „preporukom za Rio“ – nije prvina da se suverenitet nad „južnom Pokrajinom“ dokazuje zaumnim  birokratizmima.

I, nimalo uzgred – velika je tema u Beogradu, među sve rodoljubivijim sportskim izveštačima i komentatorima pokrenuta posle poraza Novaka Đokovića i glasi: da li javni pritisak usled očekivanja medalja može da naudi sportistima? Svi tvrde da može, ali niko pritom to ne dovodi u vezu sa pritiskom za „izbegavanje Kosovara“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera