Srpski zbjeg u zasjedi protiv hrvatskog križa

Parastos žrtvama Oluje služen je u selu Busije, a najviše ljudi došlo je tamo iz sela Zbjeg (Rade Preli? / Tanjug)
Parastos žrtvama Oluje služen je u selu Busije, a najviše ljudi došlo je tamo iz sela Zbjeg (Rade Preli? / Tanjug)

Piše: Božidar Andrejić

S dobrim razlogom u ovom „olujnobraniteljskom“ povodu evo davnog, naravno „zabranjenog“ vica. Veli, otišao Srbin u Zagreb i na Jelačića placu počne da se dere – „Ja sam Srbin!“ Dođu, trojica i prebiju ga. A dođe u uzvratnu posjetu Hrvat u Beograd i nasred Terazija viče – „Ja sam Hrvat!“. Ništa. On opet, opet ništa. Na treći povik, jedan mu prolaznik kaže: „Pa, ko ti je kriv!“

Analizom stereotipa kojima ova šala obiluje, ne samo onog da nehajno-tolerantni Srbin opet „pobeđuje“ agresivne Hrvate – moglo bi se mnogo štošta objasniti i u najnovijoj reprizi avgustovsko-kolovoskih zaoštravanja odnosa između novodržavnih postSFRJotskih suseda u nekad bratskim republikama.

Benignost vica ne umanjuje činjenicu da posledice tih stereotipa, naročito kad se oni uzajamno napuhavaju i naduvavaju kao i proteklih dana, a njihove žrtve oboružaju kao pre dve i po decenije, znaju biti i krvavi, te kvasac za ciklično obnavljanje i stereotipa i posledica.

Eskalacija verbalnih međusobica na liniji „balkanska“ Srbija – „europska“ Hrvatska daje za pravo ovom autoru da pomisli baš na ovaj vic. I da za „svađu na note“, diplomatske, upotrebi reč „za…ancija“ mada sve ukupno – nije za…ancija. Ili, ako jeste, velika je i opasna, tugaljiva je i (o)tužna. (U ovom slučaju se čini da je pristojnije upotrebiti „bezobrazne“ reči nego citirati replike između verbalno pobesnelih strana.)

Ali, šta da se radi – za ovakav verbalno-situacioni uvod povod daju i kulminativne proslave i obeležavanja tog istog dana – koji je u Hrvatskoj Dan domovinske zahvalnosti braniteljima, a u Srbiji i Republici Srpskoj od lane, od dvadesetogodišnjice, proglašen Danom sećanja na žrtve operacije „Oluja“.

Kao na Gazimestanu, kao u Guči

Dan pre kninske fešte i „kirbaja“, u naselju Busije na obodu Zemuna „ljudi iz zbega napravili su masovnu (kao na Gazemestanu, daleko bilo) zasedu hrvatskom povampirenju prošlosti“ komemorišući sa žrtvama i prognanicima ove vojne operacije.

A, kao što pomenusmo, u Kninu je izražena oficijelna zahvalnost braniteljima za uspešno kompletiranje „suverenog teritorija“ Hrvatske koja sada, kao članica EU ima veće pravo da se „busa“ protiv onih iz Busija sa sve krunom od koncerta Thompsona koga porodično voli da sluša i predsjednica.

(Natpisnika ovih redova ne bi začudilo da je i predsednik Tomislav Nikolić u Rio de Žaneiru, gde je tada bio, prilikom dizanja srpske zastave u Olimpijskom selu, nešto „guknuo“ o „Oluji” protiv koje „ćemo“ se boriti osvajanjem 10 medalja. No za tako šta nije ni kasno, niti predsedniku nedostaje kapaciteta.)

Nije baš jasno odakle je Aleksandar Petrov, direktor novosadskog Centra za regionalizam u glavnim govorima u Busijama i Kninu otkrio crte pomirljivosti. Sve i da ima pravo, pa i uprkos činjenici da je srpski tehnički ministar spoljni Ivica Dačić odmah pisanom izjavom kao „pravi bezobrazluk“ nazvao ocenu hrvatske predsednice da je „Oluja” kao „etički čista pobjeda rasteretila Srbe velikosrpstva“ – tamo i ’vamo viđena ikonografija, simboli, odnosno znakovlje možebiti govore o situaciji više nego usijane reči koje su tokom jula, kao i vazda, letele pomeđu Beograda i Zagreba.

Zar pobedonosne govorancije (koje ne smeju biti likovanje kako reče odsutni hr-ex premijer Zoran Milanović) začinjene pijanstvima, pečenjem, paljenjem zastava, ustaškim pozdravima te ovrhunjene „ne pomenulo se“ koncertom, ne poručuju nešto suprotno od pomirljivosti? Više od toga, zar time što baš liče na pijane šatre uz trube u Guči ne zatomljuju, odnosno potpuno degradiraju onu „europsku“ nadmenost i nadmoćnost koja je Srbiji tek kao „europskom kandidatu“ spočitavana tokom julske razmene verbalne vatre?

Sa duge strane, beogradski skupovi poručuju nešto i izvan ikonografije. Propagandna politička namera, koja je, čini se, trebalo da dopuni govore i parastose sadržana je u dešifrovanju pomenute metafore o busiji i zbegu.

Na stranu, dakle, što busija znači zaseda, ovo naselje nakraj Zemuna izgleda nije slučajno odabrano za komemoraciju. Osim što je naseljeno sa više hiljada izbeglica, ono svoju urbanu „prigradizaciju“ duguje činjenici da je raslo paralelno sa vlašću Srpske radikalne stranke u Zemunu i sada se, eto, ideološki podudarilo sa moćnim SNS naslednicima radikala.

A, opet znakovito: publiku na komemoraciji uz, kako se priča, činovnike nekih ministarstava koji su privezeni autobusima, uglavnom su činile izbeglice iz Krajine, iz brojnih naselja, od kojih se najveće, slično Busijama – još od ranijih „istorijskih“ progona, zove baš simbolično – Zbjeg.

Vučićev ‘demant’ Kekina i izvinjenje Krajišnicima

Aleksandar Vučić koji je uz „sasluživanje“ dva Milorada, Dodika i Pupovca, posle parastosa (ništa bez toga, što bi rekao Mile Kekin „hladnopivac“- „crkveno se zvono čuje, najavljuje nove oluje“) jeste govorio mirno, a možda sa tonovima pomirljivosti. Demantovao je Kekina – neće, veli, biti novih oluja, izvinio se, ali Krajišnicima „zato što su postojali oni u Srbiji koji su u trenutku zločinačke akcije ‘Oluja’ okretali glavu od vas“. Poručio je – to je ta pomirljivost – da nam ne treba „teritorijalno, već ekonomski jača zemlja“ Srbija.

Odjeknula je i sledeća poruka, kao nastavak dijaloga „na note“ – „njihov krst će zauvek biti iskrivljen i kukast, naš nikada“. Nije, dakle, mandatar mogao da odoli omiljenoj navici potuljenog „spuštanja“ protivnicima, kojim, u istom trenu dok gladi, drugom rukom šamara.

A nije morao, s obzirom da se, takođe, po uhodanoj navici, tokom uvertire za avgustovske tuge, u okršaje sa Hrvatima, koji nisu bili ništa manje bezobrazni, upustilo toliko njegovih nižerangiranih partijskih i ministarskih saradnika (možda je vrhunac ono što je Nebojša Stefanović poručio Andreju Plenkoviću: „Neka on svom tati i mami kaže da ćute“).

Ironično, ali tačno: možda su onda ambasadori s pravom odbijali da prime međusobne diplomatske note što su im ih sugerisali njihovi politički šefovi.

Ovde zgodno dođe „upadica“ Žarka Koraća koji je povodom svog problema sa otvaranjem Đinđićeve spomen-sobe u selu kod Šamca, koje se – zamislite kontrasta – zove Tišina, doživeo neprijatnost sa Hrvatima povratnicima. On u jednoj emisiji reče da su i Crnogorci uputili notu Hrvatskoj povodom spomeničkog petrificiranja Mire Barešića, ali ona je bila diplomatski pristojna i nije sadržala bezobrazluke kakvim obiluju one druge međusobne.

‘Smijala se šerpa loncu’

A šta o svemu kažu druge analize i „produbljivanja“. U Beogradu je bilo vidljivo da je za ovu prilku, najvažnije naravoučenije vica s početka  – ono o dranju. U prevodu – to su bili verbalni dueli na talambasima medija. A pristojan svet ne oseća potrebu da – dreči. Ni inače, a još manje nacionalistički.

Ipak, većina medija i vajnih analitičara je razglašavala primitivnu netrpeljivost kojom su odisale poruke političkih bezobraznika što obnašaju državničke funkcije u novoj državčadi na Zapadnom Balkanu.

Manjebrojni razumniji glasovi čuli su se u još malobrojnijim razumnim medijima. I svi su se najpre složili, čak i sa onim bukačima, da se zaoštravanje ima tumačiti „predizbornom konfuzijom“ u Hrvatskoj, a postizbornom u Srbiji, te da se time odnosi ipak pogoršavaju, ne baš drastično, a najviše mogu da pogode – obične ljude.

Ako je sve to poruka biračima postavlja se pitanje – kakva su to društva u kojima se simpatije građana dobijaju širenjem duha nacionalizma i restauracijom kvislinštva, pa i fašizma?

O tome je bilo manje reči, mada je nepobitno – podesničenje oba društva odavno je već proces. U Srbiji su svojevremeno materijalno-borački, ali i idejno izjednačeni partizani i četnici, a „na rate“ se dovršava proces rehabilitacije Draže Mihailovića i započinje Milana Nedića. „Recentne“ diplomatske note onda liče na onu narodnu „smejala se šerpa loncu…“ I obrnuto!

U Hrvatskoj su partizani gotovo totalno minorizovani, pa samim tim i u Srba potencijalno jača i obnavlja se nacionalni, a umanjuje antifašistički poriv. S druge strane „predolujni“ potezi izvedeni su takoreći „rafalno“ – slučajevi Stepinac, Glavaš, te Barešić, što je naoko dalo i razloge i povode za razastiranje neobjašnjive teze o „gaženju Srbije“, ako se već mora priznati da hrvatska restauracija – vređa.

Ali zašto samo i baš Srbiju? Pogotovo što su na obe strane, bez obzira da li „na odloženo“ ili „rafalom“ – retrogradni procesi gotovo identični.

Postoje i uveravanja da će se sve to posle formiranja vlade i izbora kod suseda stišati, mada neće ostati bez posledica. A da sve ima političko propagandni kontekst, eto iz Beograda i „pipavog dokaza“. Pošto je na parastos u Crkvu svetog Marka došlo nekoliko hiljada ljudi, u šetnji do Novog Beograda bilo ih je upola manje, a na akademiji su se merili desetinama.

Ali nije to poenta, već što u salu Sava Centra uopšte nisu došli funkcioneri, čak ni najavljeni „ministar za antiustaštvo“ Aleksandar Vulin. Usled malobrojnosti publike!

Nadalje, još nema ni na vidiku onog razuma koji, uprošćeno rečeno i jedne i druge poziva na sećanja uz poštovanje i tužnih i slavodobitnih sećanja onih drugih. Akcije ovog tipa pokušane na obe strane, ovoga puta em su bile neznatne, em sa selektivnim  plasmanom i odjekom u javnosti. A tek da neko progovori o tabuu da su pred oružjem „Oluje“ Srbi masovno i nehumano bežali – ali na poziv lokalnih SAO-vlasti!

U drugi plan je zapao i mukotrpan rad na pripremama pomirenja koji se ne sastoji od pučkih tuluma, ni od govorancija i deklaracija, već od mukotrpnog komisijskog zajedničkog rada na konkretnim problemima – suđenja, povratak, imovina, stanovanje, popis žrtava.

Stidljivije od govorancija, iskrsli su porazni podaci o prvom i poslednjem od nabrojanih problema. Komisija za popis žrtava nije se ni sastajala u poslednjih godinu dana, a u Hrvatskoj je okončano samo jedno suđenje za ratni zločin.

Latentni otklon od Evrope

Konačno, optimisti zaključuju – ma Evropa će srediti i jedne i druge. Nije isključeno, ali uz svoje probleme kao i uz „overen“ stav o poistovećenju dva totalitarizma – fašističkog i komunističkog – teško je očekivati da EU preduzme nešto rezolutnije od onog poziva na sređivanje srpsko-hrvatske bilaterale.

U ovom domenu, pak, na srpskoj strani desilo se nešto što je možda i značajnije od svega dovde napisanog. Kad je spoljni hrvatski ministar Miro Kovač ispalio „europsku“ nadmoć nad Srbijom, jer eto Hrvatska je ta Evropa, njegov tehnički kolega u Srbiji je uzvratio – „ako je to Evropa, onda nam takva Evropa ne treba“. („Dačić šovinizmom kupuje mesto u vladi“, ocenjuje istoričar Nikola Samardžić.)

Tu poruku treba pamtiti kao nikad neprevaziđeni trend srpske novopolitike (stalni tihi otklon od EU). Kao što ne treba zaboraviti da je ta poruka odmah „razrađena“ na nivou „žestokih ministara“.

Vučić se, naime, zbog svega pismeno požalio Evropskoj komisiji, a ona nije još odgovorila. Ali kad je Mogerinkina portparolka Maja Kocijančič potvrdila prijem pošte i natuknula nešto usmereno ka obe strane, Vulin i comp. to su namah proglasili – nikakvim odgovorom Evrope.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO