Sa ove strane Drine: Sveti Toma latinski

Piše: Dragan Banjac

„Veliki je pritisak na države koje nisu priznale nezavisnost Kosova da to učine, treba izdržati sve to, boriti se svim snagama i nikada ta takozvana država Kosovo neće postati članica UN, dok postoji Srbija i njeni prijatelji u ovakvoj organizaciji Saveta bezbednosti UN″, rekao je nedavno srpski predsednik Tomislav Nikolić novinarima. Mi smo, veli vojvoda Nikolić, doneli odluku da ih ne zaustavljamo u regionalnim integracijama i to smo potpisali u Briselu i ništa dalje od toga″.

Visokoobrazovani vojvoda ubeđen je da pritisak na Srbiju ide iz nekoliko centara i ističe Ameriku, Tursku i članice Evropske unije (EU) – citira Njegoša („Jer su oni kao, na vrhu, a što bi rekao Njegoš – ko na brdu ak’ i malo stoji više vidi no onaj pod brdom″), zatim se prisetio „one latinske poslovice da miš kad se popne na brdo, ostaje miš″.

Beogradski psiholog koji ne želi da mu se otkrije identitet kaže da se srpski (i balkanski, bogami i svetski) političari tokom protekle dve decenije skoro utrkuju koji će da „odvali″ veću glupost i da većina najčešće (uvek nespretno!) koristi poslovice, stare citate i izreke mudrih ljudi i pesnika 

U jednom novogodišnjem intervjuu (u strogo kontrolisanom pisanom mediju) na nesreću svih građana Srbije aktuelni predsednik je rekao da čak razmišlja o izlasku „iz politike” jer mu se „skupilo”. Nunc aut numquam, Tomo. Spasi i nas i sebe, a mogao bi i „čedo” da povedeš.

Zavirivanjem u skorašnju istoriju srpskog biranja prvog glavara (6. maja 2012.) očitava se da je Tomislav Nikolić, za koga se tek godinu pre toga verovalo da je digao ruke od ustoličenja, u prvom krugu trke za osvajanje skamije na Andrićevom vencu bio za 0,26 odsto u minusu u odnosu na „veselog Borisa” (Tadić, sin Ljubomira), ali je u drugom krugu (pri izlaznosti ispod 50 odsto birača) uporni Nikolić (očekivano) (49,54:47,319) nadbio golmana paradera koji prima ‘pacerske’ golove.

Bilo je dovoljno ili, kako u Bajčetini pored Kragujevca kažu – taman!

Ali, bivši građevinski poslovođa koji je nakon upravljanja kragujevačkim komunalnim preduzećem, malo gradio prugu Beograd – Bar i za firmom „Žegrap” betonirao korito reke Trebišnjice…, iako su i to neki predviđali, nije se dozvao i u  „razumnim intervalima” umeo da nagvažda (njegovi bi radikali rekli lupeta) da je jedva ostajao živ, kako veli narodna.

Prvih dana marta 2014. godine srpska i okolna javnost dobro se zabavljala nad izjavom srpskog predsednika, jer je naklapao nešto vezano za društvene mreže  (nije, reče, u stanju da ostavi komentar na društvenim mrežama jer ne može da ih dobije telefonom…) i tako „oborio” sajt na kojem se duboka misao pojavila.

Lik iz Bajčetine

Nije mu prvi put. Polažući venac na Spomenik neznanom junaku 9. maja 2013. master Toma je u knjizi utisaka odao počast onima koji su „savladali beskrupuloznu vojsku Hitlerove Nemačke”, iako je spomenik, delo Ivana Meštrovića, postavljen 1938. godine. „Ako ste vi mogli da savladate… možemo i mi da obezbedimo bolji život onima za čiju slobodu ste dali život”.  Ide mu od ruke, nema šta.

„Vukovar je bio srpski grad i zato se u njega Hrvati nemaju zašto vraćati.” (Frankfurter Allgemeine Zeitung, 2012.)

„U Srebrenici se nije desio genocid… Nijedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja. (Corriere della Sera, 2012.)

„Hrvati znaju da je zločin počinjen u ‘Oluji’ strašan, da će ih gristi dok su živi, ali slave što niko nije kažnjen za to. To je narod na pogrešnom putu, narod koji bi sada možda streljao svoje pojedince koji mu kažu – stanite, ljudi, pa to je bio zločin.” (Kurir, 2012.)

„Haški procesi vode se u ime najviših humanitarnih vrednosti, a danas su one izražene u takozvanim ljudskim pravima.” (Govor u GS UN 2013.)

„Tada sam rekao da kao četnički vojvoda moram uvek ostati četnik i da ću, ako me neko nekad ponovo pozove, ponovo braniti Srbiju.” (Jutarnji list, 2012.)…

Slaviša Lekić (Borba, Status…), uz Velimira Petrova Ilića (Borba, Naša Borba, Blic) nesumnjivo najbolji srpski novinar nakon odlaska sa scene velikana – Juga Grizelja, Aleksandra Nenadovića, Jurija Gustinčiča, Miroslava Radojčića… dugo sakuplja građu o liku iz Bajčetine. Godinu dana pošto je Tomislav Nikolićuzjahao na presto(l), objavio je knjigu “Zamlaćivanje – politička ‘autobiografija’ Tomislava Nikolića” koja je najbolji svedok vrtoglavih zaokreta četničkog vojvode.

„Nisam završio fakultet jer nije valjao Zakon o univerzitetu”, „Život je kratak, a ja to znam najbolje, radio sam na groblju”; „Svake noći sanjam Veliku Srbiju”. Lekić mu od početka mandata na Tviteru broji dane. Na dan promocije knjige zapisao je: ,,Osvanuo je 365. dan a još se pitam: kako je Srbija izabrala ovakvu zamlatu!”

Kad bi samo mogao u SANU

Ispraćajući svog voljenog i poštovanog kuma Vojislava Šešelja u Hag 23. februara 2003. godine Tomislav Nikolić je u svojstvu zamjenika šefa radikala rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića – recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.” (Đinđić je ubijen 12. marta iste godine – prim. D.B.).

„To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi”; „Engleski govorim, ali nerado. Ne mogu da govorim engleskim kad ne mogu da sastavim misao”; „U SRS ću ostati do kraja bavljenja politikom…” (Čovek drži do reči kao rešeto vodu.)

Taman kad sam pretprošle godine u jednom komentaru pomislio da ovdašnjem predsedniku zakačim jednu narodnu (da je za mačka je velika goveđa glava), secnu me biser „halo fejsbuče” i, još više, bajata vest – Nikolić protektor EANU. Nije SANU, nego domaći prevod Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum et Artium Europaea – Salzburg) koja kani da Nikolića primi u krug protektora. Ugledna naučna ustanova osnovana je pre nekoliko vekova, pardon 1990, od strane bečkog nadbiskupa kardinala Franca Keniga, politikologa Nikolausa Lobkovica i hurirga Feliksa Ungera, a pre Nikolića u društvo protektora uknjiženi su austrijski i makedonski predsednici Hajnc Fišer i Đorđe Ivanov, Karlos Papuljas, Ivo Josipović…

Povodom dodele jedne nagrade Franji Tuđmanu u Rimu napisano je da je istu pre njega dobio i Vili Brant. Sve se, je l’ da, izmešalo. Ipak, naš kolo vodi, lupa li ga lupa. I niko da mu, onako crnogorski, kaže: „Miči se, čoče!”. A znam i zašto – slika je i prilika ovdašnje većine.

Na isteku 2015. govorio je za TV B92, nekad „najbolju curu” u kraju, dugo već medijsku razbludnicu. Mislilac je pojašnjavao zašto je bio uzdržan u reakcijama posle otvaranja pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom (EU). „Cele godine u razgovoru sa svim zvaničnicima iz EU, ali i sa predstavnicima država članica Unije, insistirao sam da Srbija bude nagrađena za sve muke, napor, reforme i da je najmanje što može da se uradi otvaranje ta dva poglavlja…”

Kaže da ne treba da se slavi, da je bio na slavlju koje je organizovala Vlada i da je smatrao „da treba da sve da upozorim, i pregovarače, i građane Srbije i sebe samog. Možete mnogo dobrog da uradite, a ako nešto isklizne sa Kosovom i Metohijom, a to je Slobodan Milošević najbolje osetio na sebi, onda vam je sve iskliznulo…”.

‘Isključen iz pregovora’

Protokolarni Nikolić se vajka da je „u velikoj meri isključen iz pregovora”. Ističe da ga izvesni Marko Đurić (iz njegovog kabineta katapultiran za direktora vladine Kancelarije za KiM i član Vlade u pregovorima) izveštava o tome, ali žali što više ne daje instrukcije i ne odlučuje. Nisam, veli, bio direktno uključen u pregovore, bilo je potrebno, kada sam bio izabran i kada smo ušli u pregovore, da se pokaže kako sam i ja iskreno za pregovore u Briselu i za razgovore sa Prištinom oko sređivanja odnosa… Ustav je razgraničio naše nadležnosti, mogu da predstavljam Srbiju, ali ne i da vodim spoljnu politiku….

Nakon što je pre nekoliko meseci Vladi prosledio još jednu platformu za „spas Kosova”, a odgovor izostao, Nikolić je rekao da je u pitanju „odnos prema papiru, koji nije obavezujući, a ne prema predsedniku Srbije”. Ali „da su, ipak, mogli da razgovaramo o tome”, ali pošto nisu, mislilac smatra da je Vlada preuzela pravo i obavezu da o tome sama odlučuje. U Sputnjiku je okrznuo i Crnu Goru izjavom da Crna Gora izborom da bude deo EU i NATO svesno poništava samostalnost i pristaje da bude nečija igračka ozbiljno.

Crnogorski predsednik Filip Vujanović rekao mu je da se tom izjavom meša u crnogorsku državnu politiku, ali Vujanović je zaboravio da kaže kako Nikolić to nije mislio ozbiljno, ali – godi srpskom uhu. Crnogorski svemoćnik Milo Đukanović je, ostavljajući prostora za spekulacije u prvoj reakciji kazao da nije iščitao čitav intervju srpskog predsednika (smatrajući ga, možda, i nebitnim) a prethodno je izjavio da je iznenađen izjavom i („ako je to tačno”) da je u pitanju „neki novi ton sa jedne visoke državne adrese iz Beograda prema Podgorici”.

Bogu božije, a caru carevo

Valjalo bi podsetiti na još jedan Nikolićev gaf iz januara 2014. godine. Dan po Božiću on je u zgradi Predsedništva (prostorija Generalnog sekretarijata) priredio tradicionalni obred koji se vekovima praktikuje uoči i na dan ovog vlagdana u kućama. Nikolić ne samo da je zakasnio najmanje dan nego je na skupoceni tepih prosuo slamu, pozvao sveštenike, urednike medija… Sveštenici su se pomolili za sve koji rade u zgradi, posebno poželeli da Bog „izlije milost i da snagu predsedniku radi donošenja mudrih i hrabrih odluka u ovom delikatnom vremenu” i da zaposlene u toj zgradi (sic!) „zaštiti od gladi, bolesti, zemljotresa i drugih nepogoda”.

Nikolić me podseća na Fridriha Velikog, trećeg pruskog kralja (1712-1786) koji je Volteru govorio da su on i njegov narod uspostavili idealan sporazum: Narod može da govori šta hoće, a ja da radim šta hoću, dodajući da je to prema onoj – Bogu božije, a caru carevo.

Jeste čovek predsednik, ali ovlaš račun mu pravi problem: ako izađe polovina birača i polovina mu da glas, jasno je da Nikolić vlada uz poverenje tek četvrtine punoletnih građana, a da ga tri frtalja ‘ni za ič’ ne zarezuje. Stoga ponavljam istaru latinsku: Nunc aut nomquam, Tomo. Obavezno i „čedo” povedi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera