Šta će ‘Zlobodanu’ još jedan spomenik u Srbiji

Piše: Božidar Andrejić

Ništa valjda nije slučajno, pa se tako namestilo još u pripremi ove priče da se već u prvih desetak njenih redova sretnu jedan Gradimir Aleksić, saopštenje Liberalno demokratske partije i “presuditelj” o svemu, “drugovenčani” premijer Srbije Aleksandar Vučić. Američki potpredsjednik Džozef Bajden je tu bio samo uzgredni povod.

“Da li je Bajden došao u Beograd da odobri projekat Zlobodanovog spomenika?”, zapitao se povodom najnovije kampanje za “rehabilitaciju Slobodana Miloševića” na svom Fejsbuk profilu Aleksić, novinar, fotograf, roker i multidisciplinarni javni aktivista, koji je, posle “šetnji” zbog izborne krađe 1996/97. godine, pobegao iz srpskog ludila, ne očekujući da ono nestane. I, umesto na Zapad, zaputio se na Istok, te u Singapuru dogurao do toga da osnuje svoj fakultet za multimedije. A sad nas “samo gleda” otuda i povremeno šalje “injekcije” poput  gorepomenute, protiv istog ludila.

Liberali Čedomira Jovanovića istog su dana saopštili da taj dan, “u kojem se, sa jedne strane, najviši državni funkcioneri sreću sa Džozefom Bajdenom, potpredsednikom SAD-a, dok, sa druge strane, članovi novoizabrane vlade rehabilituju Miloševića, govori o nekonzistentnosti državne politike, koja će, bez ozbiljne promene sistema vrednosti i drugačijeg odnosa prema prošlosti, mandat sledeće vlade i još nekoliko godina pred nama potrošiti na tapkanje u mestu.”

Zbog čega će se – može se dodati – još hiljade “aleksića” zaputiti u egzil, iz ludila što ga je jedan mladi reditelj dijagnostifikovao kao “otvoremi prelom logike”.

Kako je Vučić ‘ribao’ Dačića i Vulina

E, ali tog je dana i premijer, saznalo se, na sednici izribao svog dopredsednika, ministra spoljnog Ivicu Dačića i Aleksandra Vulina, čelnika kabineta za socijalu (borce i ustašluk). A ne saznalo se da li i potpredsednicu Zoranu Mihajlović, koja je u rehabilitacionoj tarapani javno stala na suprotnu stranu od ove dvojice.

Vulin i Dačić su posle malo pribremzali, a ovaj prvi i potvrdio da je bio grđen, ali u maniru – mi u Vladi razgovaramo, pa i sada, imamo različite stavove, jer smo iz raznih partija, i premijer je zaključio, i to je stav Vlade. Teško će se saznati šta je zaključio premijer. Ali, usred verbalne “žurke”, upitan o tome, reče da ‘ič ne mari devedesete, zagledan u budućnost.

Ali, sigurno je tonski bio oštriji nego što Vulin umekšava, a u duhu saopštenja LDP-a samo interpretirao “Čorbinu” pesmu “Nemoj, srećo, nemoj danas”. Jer, svaka dublja analiza pokazala bi da je njegov stvarni stav nije trebalo baš danas, drugi put i to može. Kad zatreba. A ovima je zatrebalo.

U Srbiji danas, u kojoj je “sve ovo i dalje politika Slobodana Miloševića”, kako (ubi)tačno reče glumac Nikola Đuričko u jednom taze intervjuu sa Sarajevo Film Festivala, i u kojoj mu je istog dana “kontrirao” predsednik države Tomislav Nikolić, kazavši u jednom tabloidu “spomenik Miloševiću bi nas ujedinio, ali mene niko ništa ne pita”; dakle, u takvoj zemlji malo je potrebno da iznebuha bukne (propagandnopromotivni) rat rečima poput ovog.

Sitnodušni manipulatori, u liku zamoćalih političara, lako će iskoristi i najmanji povod, a često ga i sami stvoriti, za neodmerene izlive o svemu i svačemu, pa, vidimo, i za glorifikaciju objektivno najmračnijih vremena i snaga koje su u njima “mračile”. Bez šireg prepričavanja, tako je bilo i ovoga puta – jedan Englez, novinar Endi Vilkokson, na portalu nekog, kako se misli,”ekstremnog magazina”, objavio je da na 1.303. od 2.950 strana haške presude Radovanu Karadžiću piše “da nije bilo dovoljno dokaza da se Slobodan Milošević složio s planom trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorija bosanskih Srba”.

Za ovo su se odmah “zalepili” mnogi u Beogradu. Sa Miloševiću protivne strane odmah je rečeno da se pokojni lider Socijalističke partije Srbije ne može rehabilitovati “preko Haga”, a naročito ne za sve čime je unesrećio Srbiju – ratovi, izolacija, hiperinflacija, hiljade mrtvih i prognanih, preseljenja, prazne radnje, benzin na flaše u dugim redovima…

Upecali su se i proevropski nastrojeni pravnici, odmah objasnivši da je “pravno nepojmljivo” i “nespojivo” uzgrednu konstataciju u presudi jednom, uzimati kao osnov za moguću presudu drugom okrivljeniku.

Na grobu za rođendan

Interesantniji su bili oni s druge stran. Uz pomenuti dvojac, tu su, primera radi, odmah skočili počasni predsednik SPS-a Milutin Mrkonjić, pa Emir Kusturica…

Od nabrajanja podugačkog spiska “Slobo, slobodo” branitelja, međutim, važnije je što su reagovanja dobila vid kampanje koja raste i planski i sama od sebe. Vilkokson im pruži prst, a oni istresoše “punu šaku kampanje.”

Doteralo je sve to do objavljivanja inicijative, pre Vučićevog “ribanja”, da će socijalisti 20. avgusta, o “rođendanu” Miloševićevom, pokrenuti peticionašku inicijativu da mu se podigne spomenik i dodeli ulica. A Mrkonjić je potvrdio da će izaći za rođendan na prijateljev grob. Zakonomerno, njegova prijateljica, supruga onog koga je Mrka “počasno nasledio”, podsetila je iz Moskve javnost da oni koji bi sad spomenik, ni na sa'ranu nisu došli.

Za uvod u zaključak ovih redova, među brojnim eskalacijama podsetićemo samo na jednu od Vulinovih, kojima je znakovito replicirano. On je, i ne samo on, nakon što su drugi podsetili demokrate da se sad ne iščuđavaju, jer je njihov lider Boris Tadić potpisao s Dačićem “istorijsko pomirenje”, “spustio” Bojanu Pajtiću odgovornost za petooktobarsko rušilaštvo po Beogradu, kad je paljena Skupština, iz nje kradene slike (valjda udvorištvo Vučiću, koji je onomad u ekspozeovskom danu takođe “mahao” tim slikama), linčovani i prebijani novinari…

Izgleda da je baš na ovakve epizode u uža(g)renom ratu izjavama reagovala potpredsednica Vlade, donedavno i Srpske napredne stranke Zorana Mihajlović, ne hladeći svoju animoznost prema SPS-u i drugim sopstvenim koalicionašima. Ona je, valjda, istvitovala da je i sama 5. oktobra 2000. godine bila pred Skupštinom i vikala “Gotov je”, buneći se protiv nacionalista koji su tada vladali Srbijom.

Njen partijski kontraš-drug, poslanik, novinar i “dobar Vučićev prijatelj” iz ne baš proevropske SNS-struje, Vladimir Đukanović oplajvazio ju je zbog toga, začudivši se pritom kako je mogla, kad su tada na vlasti bili isti ovi koji su sada koalicija, a ona ih zove nacionalisti. (Kao da nisu!)

I – tu smo… Da posle svega rečenog iskažemo nešto mnogo više od hipoteze, pa makar “plagirali” Đurička: spomenik Miloševiću odavno je podignut i ima ga i u restlovima, i u celovitim replikama u svakom kutku Srbije. A ona ide udesno kolikogod to bilo, naoko i teoretski nespojivo sa “socijalistima” u vlasti.

Dugo se množe “naučni” i politički zahtevi za prevrednovanje Miloševićeve uloge. Nekad izrazito kritični autori, protokom vremena i “udubljivanjem” u dokumenta (a jednom smo zvanično obavešteni da je važna dokumenta “uz’o Milorad Vučelić”) dolaze do novih pogleda, poput Slobodana Antonića u knjizi Još nije gotovo.

Veliki broj siromašnih poklonika i simpatizera Miloševića, koji govore da im “nikad nije bilo bolje nego tada”, delom korumpiranih i džabaluk otkupom stanova, ako je i dalje ostao siromašan, to pripisuje postpetooktobarskim vlastima. Uz jaku kampanju sadašnjih da je to zaista tako.

Današnja razmahana svemoć paraelita na vlasti proističe, među nizom razloga, iz glavnog – odsustva lustracije posle petooktobarskih promena. Moćni i u sprezi sa Miloševićevim režimom dodatno zamoćali pojedinici i grupe samo su prelili te sprege u nove prilike.

‘Podešnjeli’ dijelovi društva

Istorijsko pomirenje sa Dačićem, koje je Tadić psihologistički opisao kao “izjednačavanje bola”, socijalista za Slobom, a demokrata za Zoranom Đinđićem, pa i prethodna kohabitacija sa desnom Demokratskom strankom Srbije, potpomognutim SPS-om, bile su institucionalno pogodno tlo i za narastanje desnice, neumrle u delovima društva koji i ne moraju da znaju šta je desnica. I istovremeno smanjile rezistentnost ne samo Demokratske stranke, nego i drugih političkih faktora prema “vrlinama” smenjenog režima. Umesto strukturnog zaokreta, bila je lakša restauracija “blagodeti”, posebno modela njegove samovoljne vladavine.

U tom smislu, i natuknice iz opisane polemike samo su “svetleća reklama” nad (buvljačkom) radnjom što se zove “Srbija danas”. Privid ideoloških razlika koju polemika pruža – pogledati samo segment Mihajlović – Đukanović – samo je dokaz da tu nikakve ideologije nema, osim jedne – borba za očuvanje stečene vlasti, a podsetimo, u kojoj je SPS bezmalo “neprekidno” od milih im devedesetih. Pa i sada, kratkoročniji razlog čitave furtutme, gledano iz ugla SPS-a, možda je početak kampanje za predsedničke izbore ili diferenciranije ponašanje u odnosu na partnere, kad su već ponovo pripušteni vlasti. Predsednika Nikolića, pak, takođe se određuje prema “partneru”, ali pokušava da ga populistički nađe i u “podesnelim” delovima društva.

Vladajućima zasad odgovara taj ideološki galimatijas koji vidimo i sami SNS razdvaja na nacionaliste i evropejce, ali ih spaja u – vlasti. Dok je to korisno za zadržavanje većine i očuvanje na vrhu, može biti kobno za zemlju. To uviđa i Vučić, iako često radi suprotno od uvida. Pokazao je to u, (ne) začudo, ljubaznoj inauguracionoj polemici u Skupštini sa Čedomirom Jovanovićem. Povodom krupnog pitanja (priznanja) Kosova, uz stav da Vlada to ne samo ne može, nego i neće, Vučić se odaje: “Mi tu imamo mnogo problema i sa ove moje patriotske strane, gde lažemo jedni druge da nam je to najcenjenija reč, a kada ih pitate kada ste poslednji put bili u Glogovcu, ne znaju ni gde je Glogovac…”

U to njegovo “nacionalno” sigurno se uklapa i delo čoveka na čijem je odru držao govor, i ono je široko otvoreno i za ono “socijalističko”. Otud uverenje da je rasplet “slučaja Milošević” u Vladi bio u maniru – pa niste morali baš pred Bajdenom.

Gradimir Aleksić je odlučio da beži iz zemlje kad je pitao devetogodišnju kćer šta joj je najlepše bilo u tom devetogodišnjem životu, a ona mu odgovorila: “Kad smo se ono na demonstracijama tukli sa policijom.” Srbija latentno nudi šanse da joj ovde ponovo bude “tako lepo”. Srećom je odrasla. Daleko odavde.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera