Šta bi za političare danas rekao Kiko Sarajlić?

Piše: Dragan Banjac

Šta bi danas na razna lupetanja rekao poeta Izet – Kiko Sarajlić?

Pre nego iz sećanja vratim jedan naš davnašnji već razgovor u opkoljenom Sarajevu, da kažem da sam nedavno naleteo na agencijsku vest koja mi je zazvučala u rasponu tužno-žalosno-smešno. Lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma u Leskovcu je predložio da Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića, nastale preimenovanjem bivše Komunističke partije Srbije, bude kandidat te koalicije na predstojećim predsedničkim izborima naredne godine. Marković je to izrekao (i “ostao živ”) gostujuući na sednici Glavnog odbora SPS-a, održane povodom 26. (!) godišnjice “formiranja” stranke, i zatražio od članova Glavnog odbora da glasaju za njegov predlog.

Radi se o jednoj od 260 stranaka i strančica (podatak je skoro pouzdan) osnovanih nakon uspostave višestranačja početkom devedesetih godina prošlog veka i vidim da tako značajna antidemokratska i ancivilizacijska partija, odgovorna za raspad Jugoslavije, apsolutizam, mržnju, ratove i ubistva (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo), ne slavi samo jubileje s nulom i peticom, nego godinu i “na šesticu”, iako u svim ocenjivačkim sistemima ne zaslužuje više od nule.

Jagodinski šerif, svojevremeno veoma blizak ratnom zločincu Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovom delu, rekao je da je Glavni odbor njegove strančice “jednoglasno” (neka neko stisne i bude protiv) prihvatio njegov predlog i isto predlaže socijalistima, jer je ubeđen da će “dati rezultat”. “To ćemo da vidimo”, odgovorio mu je koalicioni komandir Dačić, bez zahvale.

Aktivnosti na mostovima

Miloševićev politički proizvod je, govoreći o najvećim dostignućima u prethodnih 26 godina, istakao Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244 Ujedinjenih nacija i ponovio da se “opravdanost bombardovanja Srbije 1999. godine treba ispitati”. (Svaka čast!)

Potom je Dačić, još uvek ministar inostranih poslova Srbije, imao dva gafa. Najpre je pomenuo da je novi ministar spoljnih poslova Velike Britanije Boris Džonson učestvovao u svim aktivnostima u Srbiji 1999. godine sa srpskim narodom “na mostovima”, želeći valjda da naglasi da bez cirkusa na mostovima, u kojem su, osim domaćih estradnih političara i isto takvih javnih ličnosti, učestvovali i nekakvi ruski kozaci, koji su se pojavljivali pijani i u čudnim uniformama, i sa domaćinima ljubili u usta, bombardovanje – koje je svom narodu naručio upravo Dačićev tadašnji partijski šef MIlošević, nikad ne bi prestalo.

Miloševićevac je izgovorio i u Leskovcu, kao nebrojeno puta za poslednjih 26 godina, da se on i stranka i dalje drže kursa koji im je u amanet ostavio balkanski kasapin Milošević. Ovog puta mu je za lupetanje poslužila najnovija situacija u Turskoj, o kojoj vajni ministar spoljnih poslova, s obzirom na poziciju, i nije baš obavešten. Nakon što je obznanio da Srbija “ima neslaganja sa Turskom”, ali da osuđuje pokušaj puča u toj zemlji, koji je usporedio sa 5. oktobrom 2000. godine u Srbiji.

“Dobro znate šta naša partija misli o tim pučevima, o nasilnom dolasku na vlast. To ništa nije donelo srpskom narodu, pa neće ni turskom, a siguran sam da taj puč ima dosta primesa sa strane i možda mu samo fale neka oruđa i neke slike, ili ono što se kod nas dešavalo, pesnica, Otpor, pištaljke… Sada je potpuno jasno da je obaranje ruskog aviona izveo pilot koji je pripadao pučistima, a danas, kada je Turska obnovila veze sa Rusijom, to očigledno nekome nije odgovaralo.”

Ivica Dačić (1. januara 1966. godine, Prizren) već je obavljao dužnosti premijera, ministra unutrašnjih poslova i aktuelni je ministar inostranih poslova (mandatar Aleksandar Vučić, čak i uz pomoć Rusa i Amerikanaca, još od 24. aprila ne uspeva da sastavi novi kabinet) i ukoliko naredne godine Dačić u skamiji ceremonijal-majstora zameni kazandžiju, vojvodu Tomislava Nikolića, možda i on otvori narednu kosidbu na Rajcu.

Što Dačić i njegova klika (SPS) nisu politički zamrli zaslužna su dva čoveka – Zoran Đinđić i Boris Tadić, prvi deset odsto, a Veseli Boris ostatak. Prvi je mogao da ih, u paketu sa radikalima Vojislava Šešelja, levicom (JUL) Mire Marković, partijom Vojislava Koštunice i gatačkom bradatom partijom (SPO) Vuka Draškovića ukine, a nije. Ostaje Tadić i Demokratska stranka, koji je slobistu za svog zemana na velika vrata vratio u politički život Srbije.

Kako je Tadić ‘okupao’ Dačića

Čovek koji za dva mandata nije ništa dobro učinio za vladavine Srbijom (a bio je i predsednik i premijer i ministar spoljnih poslova, šef državne hazne, Generalštaba, čak i patrijarh Srpske pravoslavne crkve), pljunuo je narodu u lice i, uz konstataciju “Obe stranke se suočavaju sa činjenicom da neki naši lideri nisu više među nama, obe stranke imaju svoja iskušenja, imaju svoj bol, imaju svoju nesreću u sebi, ali imaju spremnost da pronađu pravo rešenje koje obezbeđuje sreću za razvoj čitavog društva”, okupao SPS i Ivicu, koji će mu nekoliko godina kasnije naški zahvaliti – okretanjem leđa.

Da, Tadić je ipak nešto uradio: napravio je teren i za povratak Šešeljevih najboljih đaka Nikolića i Vučića, koji će definitivno upropastiti zemlju kojom trenutno upravljaju.

Šta bi rekao Sarajlić – svima je znano. Jednog ratnog popodneva idemo “sigurnijim” ulicama i za petnaestak minuta šetnje bivšom Miskinovom ka Čaršiji pozdravi ga na desetine prolaznika. Ti si, Kiko, veliki, kao Dostojevski ili Andrić, rekoh mu, čekajući da “žestoko uzvrati”.

Mogao bih ti, kaže, na to sprdanje uzvratiti istom mjerom, recimo da će tvoje sarajevske reportaže dosegnuti one koje je Hemingvej slao dok je trajao Španski građanski rat, ali neću.

Na insistiranje da prihvati da je autoritet, ili makar čovek od formata, Kiko će ozbiljno: “A šta je (i ko) za tebe autoriret i, kako to reče, veliki čovjek?”

Kiko je, nema sumnje, imao dobar kantar i nije zakidao. Pokušavam da, osim Tita, ponudim još neku facu, nabrajam: Čerčil, De Gol, Ruzvelt, Brant, a on me opominje da nađem “živog i aktivnog”.

‘Nudim Trabanta za Fiću, šifra…’

Ćutao sam.

“Otkud god kreneš, svud otanjilo, sve talašika. Da ostavimo naše stranačke lidere i novokomponovane vođe i uzmemo, recimo, Evropu. Osim francuskog predsjednika Fransoa Miterana, ne vidim ni osrednjeg autoriteta na čelu bilo koje države. U(s)poredi Mejdžora sa Margaret Tačer ili ne-daj-bože sa Čerčilom, posljednje njemačke predvodnike sa Vili Brantom… U Italiji je, koliko znam, posljednji velikan bio Sandro Pertini… A naši, ova trojica… Bolje da zamuknem, ne vjerujem da će jednog dana i ulicu imati…”

I pesnik je potom zaćutao.

Upućeni kažu da Dačić, ipak, nema velike šanse da zameni vojvodu Nikolića, jer novi srpski apsolutista (A.V.) na tome mestu vidi sadašnju potpredsednicu Vlade Zoranu Mihajlović, jer kad može Hrvatsku da predvodi dama… Ali, ovo je zemlja gde narod živi na nebu i sve je moguće.

Kako god, biće u stilu onog davnašnjeg oglasa, kada je neki Sarajlija nudio Trabanta za Fiću, pod šifrom… Ne bih je odavao, zna to narod.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera