Otimanje (o) Đinđića

Piše: Božidar Andrejić

Nije prvi put: najava Aleksandra Vučića u jednom od nastavaka neprekidne serije intervjua i konferencija za javnost da će podići i 2018. otkriti spomenik Zoranu Đinđiću, kad već „njegovi“ nisu, još jednom je otvorila niz otužnih pitanja. Pa su se i ovoga puta ona zakovitlala u nekoliko izukrštanih pravaca. 

Osim toga, sa viškom revnosti Skupština Beograda je dan uoči gradske slave Spasovdana, 8. juna navrat-nanos, iliti po hitnom postupku, uzela da ozvaniči ovu „monumentsku“ inicijativu.

Zašto nije već do sada podignut znamen „prvom demokratski izabranom premijeru“ i da li je to dovoljan nadomestak za sve što je njegovom likvidacijom za Srbiju, izgleda zadugo, ako ne i nepovratno, izgubljeno?

Kakva je to borba za nasleđe i šta ko i s kojim ciljem pod nasleđem podrazumeva? Ne predstavlja li i to samo surogat za umirivanje savesti „saboraca“ i naglo iskrslih „poštovalaca“, kad već srpsko društvo nema snage da se izbori za suštinsko reformsko i preobraziteljsko nasleđe čiji je Đinđić ostavioc?

Nije li sve u vezi s ovom temom samo rat praznih ljuštura koje spolja liče na simbole, mada iznutra ni to nisu?

I konačno, šta znači Vučićevo pakosno začikavanje jadnih i ojađenih demokrata da će on, godinu posle poslednje proglašene godine za godinu početka srpskog boljitka i procvata (pod njim) uraditi ono što nisu oni jer su bili zabavljeni foteljama i pljačkom društva?

Neće li to da bude još jedno snažno protežiranje svih onih„naslednika“ kojih je sve više i sve mlađih što od vremena do vremena intimistički brane „Zorana“ kao da su s njim „ovce čuvali“?

Baš u maniru s kojim se u slučaju nedavnog otkrivanja spomenika „otetom“ Borislavu Pekiću sam Vučić blasfemično velikom piscu obraćao sa Bora, kao da su pajtosi iz zajedničkog divljanja navijača u premijerovoj nestašnoj mladosti.

Mafijaš ili ‘srpski Kenedi’

Ali, što bi rekli osrednji novinari, da krenemo redom.

Zoran Đinđić kao lider, političar i premijer za života nije bio omiljen u širim slojevima srpskog glasaštva i apstinenluka. Oreol izdajnika, nemačkog špijuna, odnosno „nemačkog čoveka“ prišivan mu je sa raznih strana i, paradoksalno, najviše baš iz redova onih koji su političkim obratom koju godinu po atentatu od sintagme „nemački čovek i prijatelj“ napravili najpozitivniju lidersku osobinu.

Uz sve to, žestoka medijska kampanja kao artiljerijska priprema za ubistvo, u dobrom delu sumnjive i nakaradne javnosti proizvela je stav da je samo „streljanje Đinđića“ gotovo normalan epilog za „mafijaša i kriminalca“ kako je govorio Šešelj. Ili, kako je potencijlni ushit netom pre 12. marta 2003. izražavao njegov dovojvoda Tomislav Nikolić: Da „ovih dana“ ko sretne Đinđića, treba da ga podseti da je i Tito pred smrt bio bez noge.

Međutim, smrt premijera kao da je promenila stav o njemu, pa je svest o velikom gubitku vrlo brzo proizvela i potrebu da se taj gubitak bar simbolično nadoknadi „prigodnim“ obeležjima.

Pokrenute su akcije sećanja, fondacije… Pokušaj da se po „srpskom Kenediju“ nazove Beogradski aerodrom kasnije je osujećen, a retrogradne snage izvodile su političke hepeninge protiv tog talasa spomeničkog pijeteta. Između ostalog, i akcijom tadašnjih radikala, čiji je vrh sa Vučićem na čelu prelepljivao table s natpisima Bulevar Zorana Đinđića nalepnicama da to ima biti bulevar Ratka Mladića. A žitelj tog Bulevara, rečeni Nikolić, govorio da će se iseliti iz stana u toj aveniji što nosi to mrsko ime. A ne herojsko, Mladićevo!

Ni hiljade spomenika ne mogu pomoći

Upravo ovo podsećanje bilo je i ovih dana tema u političko-partijskim prepucavanjima. Ali opširnijem osvrtu na taj segment, mesto je u zaključcima ovih redova.

Sam istorijat (ne)podizanja spomenika, takođe je dobio važno i predimenzionirano mesto u sadašnjim licitacijama „imenom i delom Z. Đ“. Iz „prepiske“ žustrim kominikeima iz redova DS-a i SNS-a te pravdanja za neučinjeno moglo se saznati da je „predmet spomenik“ formulisan i primljen na nadležnim šalterima i da je ušao u proceduru.

Ona nije završena, kao uostalom ni mnoge obuhvatnije, te će je silom birokratske logike dovršavati „ovi drugi“ koji su, inače, skoni kićenju tuđim perjem i lažima da su oni i pokretači i realizatori te inicijative.

Tim su se povodom mnogi prisetili plana da u samom centru Beograda uz bok Narodnom pozorištu koje je dizao knjaz Mihajlo, još jedan srpski likvidirani modernista, nikne jedan kompleks – kulturni centar sa sve spomenikom Đinđiću.

Iako je potpuno jasno da ni hiljade spomenika ne mogu pomoći stvarnom očuvanju Đinđiđevoh nasleđa, kao što ni stotine novopodignutih crkava moralno ne osnažuju društvo, štaviše podgrevaju i hramograditeljski kriminal, još gore je što su neki delovi najnovije „monumentalne polemike“ zapali i u klasično tabloidno političaranje.

Tako se, recimo, ovih dana moglo pročitati da je Zoran Živković, lider Nove stranke rekao da su inicijativu za pomenuti spomenik u centru Beograda 2009. stopirali Boris Tadić i tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas. Bojan Pajtić je kazao da o tome nema informaciju, ali da novinari treba da „pređu na drugi šalter“ i da „ipak morate pitati njih dvojicu“.

Tadić  je odgovorio u maniru onog što se hvalio da je na Rodosu mnogo daleko skakao, pa mu je istorija morala odgovoriti „ovde je Rodos, tu skači“. Obelodanio je, naime, da „nikada nije čuo za takav predlog“. A da je, kad je on bio predsednik DS-a, podignut spomenik Đinđiću u Prokuplju (to je taj Rodos) i širom Srbije su ulice i bulevari imenovani po njemu.

Deesovski „janičari“, odnosno preletači u SNS, poput Gorana Vesića – a ni „idol“ Nebojša Krstić, primerice nije daleko od njega – pak, pridružuju se Vučićevom začikavanju i pečatima licemerja overavaju stav „e, mi ćemo, kad već oni nisu“,  ne mareći pritom da su do juče i sami bili ti „oni“.

Ali, ko još to pamti u vremenima kad se genijalnom Pekiću tepa „moj Boro“. Te i žutokljunci u vreme atentata, a sada lideri DS-a s napoleonovskim imidžom, tepaju „moj Zoran“ i pred glasom razuma tim svojatanjima unapred devalviraju i ono dobro što o đinđićevštini izgovore.

Kome od dvojice „Vučićevih Đinđića“ spomenik

U ovakvom ambijentu gotovo da i nije moguće očekivati ozbiljnije društvene uvide i pomake u realno Đinđićevo političko i modernističko nasleđe, odnosno amanet. Jer, ko bi se, uopšte, recimo udubljivao u jedno ovakvo lucidno zapažanje Latinke Perović u aktuelnoj hit-knjizi „Dominantna i neželjena elita“: „Zoran Đinđić nije bio sklon jednostavnim objašnjenima iako njegovi tekstovi pokazuju da je svoje zaključke saopštavao oprezno, vodeći računa o granici njihove prihvatljivosti.“

Aleksandar Vučić, naprotiv, ne razmišlja o granicama prihvatljivosti sopstvenih ponuda i rešenja. Ali je zato vešt u zabacivanju udica tokom „direktnog prenosa sopstvenog neumornog rada, odnosno “najava podviga“, kako se može nazvati njegova vladavina.

Nije stoga najveći problem u njegovom „presvlačenju“ u evropejca, već u namernoj nekonzistentnosti i dualnosti lansiranja međusobno oprečnih pa i isključivih ideja. On će, setimo se, otići u regionalno pomirljivu posetu Mostaru, ali će u povratku svrnuti do Dodika na klapu priča zavodljivih nacionalnom uhu.

On će biti izložen grdnji za nečuveni skandal fantomskog rušenja pod fantomkama u beogradskoj Savamali, ali će, istovremeno uzvratiti idejom o spomeniku Đinđiću. I pritom će uz terciranje svojih seiza na partijskim i ministarskim položajima pevati ode Karadžiću i Mladiću i jadnom Miloševiću.
I žaliti što su ih na pravdi Boga hapsili i proganjali neki drugi kriminalci pod fantomkama, a koje su na te herojske Srbe slali Đinđić i njegovi naslednici. A tu će tezu, naravno, kao šlag na stvaranje ambijenta, iz zatvora intervjuom potvrditi i Legija.

Sluđivanje javnosti nastavlja se u čudovišnom maniru – uz podršku i „dokaze“ osuđenih ubica Đinđić je istovremeno i kriminalac i dostojan spomenika. Pa kom se Đinđiću onda spomenik podiže?

Za nastavak Vučićeve politike dobro je da paralelno postoje obojica. Ako zagusti, možda se i drugačije odluči. Samo da se još bolje zaposedne i uzurpira vlast. Osvetli li se to „izjednačavanje fantomki“ iz simboliče ravni, na ekranu real-politike videće se jasno da to znači da je i evropejstvo istovemeno i moguće i nije.

‘Ulica Zvezdana Jovanovića’

Zato nije pametno Vučića napadati „brljotinu po brljotinu“, uvek će smisliti neku novu – neizostavno se mora poći od pitanja koliko i u kojoj meri svakodnevno uništava i omalovažava institucije.

A o krađi i otimanju inicijativa, poput ove o spomeniku, apsurdno je i govoriti, već je preuzeta ona proevropska, do mere da Dragoljub Mićunović jednom reče da „politiku 5. oktobra uspešno vode naši protivnici“ (da li uspešno?), juče je SNS „otela“ opoziciji i ideju o istraživanju izbornih krađa jer je prva predložila da se u Skupštini formira Anketni odbor da ispita kako je jedna „stranka ispod cenzusa nasilu ugurana u skupštinu“, prekjuče su organi Skupštine Vojvodine izabrani i glasovima Šešeljevih radikala…

Zapravo, nova-stara srpska vlast inicijative ne preuzima i ne otima da bi ih ostvarivala, već da ih saobražava sopstvenim potrebama, presaldumljuje, kvari, uprošćava u svrhu uspostavljanja svevlasti.

I još ovo, uz Đinđićevu ostavštinu i društveni ambijent – kao da se ostvaruje jedan desetak godina star cinizam: doći će vreme da se Ulica admirala Geprata iz koje je pucano na njega (ako nije bilo „trećeg metka“) nazove ulicom – Zvezdana Jovanovića Zmije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera