Trijumf srpske pravde i hrvatskog evropejstva

Piše: Rade Radovanović

Ne bez ironije i trijumfalizma koji postoji u novijim hrvatsko-srpskim odnosima, Kolinda Grabar-Kitarović poručila je u Sarajevu, nakon sastanka lidera jugoistočne Evrope, da država čija je ona predsednica ne blokira Srbiju na putu ka članstvu u Evropskoj uniji, već, naprosto, samo insistira da Beograd ispuni kopenhaške, madridske i ostale kriterijume. Šarmantno se osmehujući brojnim TV-kamerama Grabar-Kitarović, čini se ne bez cinizma, naglašava kako je upravo Hrvatskoj u interesu da Srbija što pre uđe u članstvo Evropske unije.

“Pozvala sam Nikolića”, kaže ona, “da Srbija i Hrvatska sednu za sto i dogovorom reše pitanja o Poglavlju 23 i da definišemo prelazne i druge mere i obaveze koje je Srbija preuzela.”

I srpski predsednik Tomislav Nikolić, državnički mudar u svom stilu, prvo ističe da je „Hrvatska iskoristila priliku da zaustavlja Srbiju u pregovorima sa EU-om zahtevima za koje može da kaže da su opravdani, ali to nije uspela u potpunosti da dokaže ni Evropi”. Potom, potvrđujući stavove koleginice Grabar-Kitarović, i sam zaključi da će se „rešenja za hrvatske uslove u vezi sa početkom pregovora Srbije i EU potražiti u direktnim pregovorima dve susedne države“.

Hrvatska blokada 

Zahtevi kojima je Hrvatska strana blokirala Srbiji otvaranje Poglavlja 23 u procesu pregovora o pristupanju EU-u su sledeći: potpuna saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, poštovanje manjinskih prava, konkretno prava hrvatske manjine u Srbiji i, takozvana, regionalna jurisdikcija, odnosno, stav Zagreba da Srbija ne može biti nadležna za sve ratne zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije, uključujući i one koji su se desili u Hrvatskoj.

Na pomenute hrvatske zahteve srpski zvaničnici, naizgled, lako odgovaraju.

Što se “potpune saradnje sa Hagom” tiče, Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade, kaže da je Srbija ispunila sve svoje obaveze, ističući da je “kao nijedna zemlja u regionu isporučila 45 osoba, uključujući i bivše predsednike, članove Vlade, načelnike Generalštaba, kao i najviše predstavnike civilnih i vojnih obaveštajnih službi”.

Kada je reč o zahtevima u vezi sa pravima manjina, Ljajić napominje da su “mnoge međunarodne organizacije, kao što su UN, EU, OEBS, Savet Evrope, State Department, konstatovale da je Srbija napravila impozantne rezultate” te da je postavila visoke standarde zaštite ljudskih, a posebno manjinskih prava.

Po svemu sudeći, od svih iznetih najznačajnijim se čini hrvatski zahtev za ukidanjem nadležnosti Srbije za procesuiranje ratnih zločina izvršenih na teritoriji cele bivše Jugoslavije. Ali, tvrdeći da se ta “srpska jurisdikcija” zasniva na principima međunarodnog prava o univerzalnoj nadležnosti koje poznaje i sama Hrvatska, pojedini srpski pravni stručnjaci i ovaj zahtev otpisuju kao potpuno neosnovan. Kako bi bilo lepo da su upravu!

Srpska pravda

Kada bi srpsko pravosuđe dosledno primenjivalo princip da goni i procesuira sve dostupne počinioce ratnih zločina – Srbija bi bila svetski priznata i poznata kao zemlja vladavine prava. Nažalost, kao što sam pisao, ona je mnogo poznatija kao sigurna zemlja za ratne zločince srpske nacionalnosti svih fela. Delimično se u to mogla uveriti i Hrvatska tokom saradnje koju je, neko vreme, forsirao i pomagao Haški tribunal. Od svih slučajeva koje je, u okviru te saradnje, hrvatsko pravosuđe ustupilo srpskom nijedan nije završio izvršnim presudama. Naprosto, presude osnovnih i viših sudova, poput onih u slučaju Ovčara, Tenja i Lovas, Apelacioni sud Srbije je poništavao ili činio besmislenim vraćanjem predmeta na ponovna suđenja.

U srpskim zatvorima kaznu ne izdržava nijedan ratni zločinac, ali srpska država, ni u pripremama za otpočinjanje pregovora sa EU-om o Poglavlju 23, ne misli da odustane od principa i prava da optužuje i sudi svima i svakome za stvarne ili navodne počinjene ratne zločine.

Kažem “navodne” jer su “srpsku jurisdikciju” bili u prilici da iskuse na svojoj koži i Ilija Jurišić, bivši policijski službenik iz Tuzle, i Ejup Ganić, bivši član Ratnog predsedništva BiH, te Jovan Divjak, general armije BiH – svi državljani Bosne i Hercegovine.

Ganića i Divjaka su, na osnovu Interpolovih poternica, uhapsile i mesecima, sve do oslobađajućih presuda, držale u pritvoru britanske, odnosno, austrijske vlasti. Ilija Jurišić je na suđenju u Beogradu, zbog navodnog zločina u maju 1992. prilikom povlačenja kolone JNA iz tuzlanskog garnizona, čak, bio osuđen na dvanaest godina zatvora.

Pravosnažno je oslobođen tek u ponovljenom sudskom postupku.

Stvarni razlozi

Vratimo se aktuelnim srpsko-hrvatskim odnosima koji su, objektivno posmatrano, već duže vreme na veoma niskom nivou.

Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova u tehničkoj vladi, pita se zašto Hrvatska insistira na formiranju nekakvih timova za bilateralne pregovore kada takve zajedničke komisije postoje već nekoliko godina, ali baš ništa ne rade jer, tvrdi on, “Hrvatska godinama opstruira te pregovore, pokušavajući da ih digne na politički nivo”.

Aleksandar Popov, direktor Novosadskog centra za regionalizam, kaže da je tačno da pomenute komisije postoje te da je trebalo da se bave pitanjem nestalih, granica, sukcesijom… Tačno je i da one ne rade, ali Popov za to ne okrivljuje samo hrvatsku stranu.

“Iako se znalo da će Hrvatska brže ući u Evropsku uniju i na taj način ojačati svoj ucenjivački potencijal”, kaže on, “srpska strana nije pokazala dovoljno inicijative da se te komisije sastanu, čak ni u vreme kada smo imali daleko bolje odnose sa Hrvatskom”.

U postojećoj situaciji nestabilna Hrvatska vlada za koju je veliko pitanje da li će opstati, blokadom Poglavlja 23, bar za domaće potrebe, demonstrira svoju snagu “članice EU-a”. Čini se, ne zadugo.

Zajednički motiv

Ovih dana srpski mediji sa dozom trijumfalizma saopštavaju i prenose vesti iz Brisela da je Hrvatska dala saglasnost za otvaranje Poglavlja 23 te da pregovori sa EU-om mogu da počnu.

Hina, pak, prenoseći stavove hrvatskih zvaničnika javlja da “to još ne znači da je doneta odluka o otvaranju poglavlja”.  Navodno je Hrvatska povukla svoje zahteve pod uslovom da EU u svojoj pregovaračkoj poziciji za Poglavlje 23 reši pitanja za koje je ona rekla da su sporna.

Iz Evropske komisije saopštavaju da pregovarački uslovi za Srbiju ostaju isti, odnosno, da se od nje neće tražiti to što je Hrvatska zahtevala. 

Čini se da Miloševićevim i Tuđmanovim ideološkim i političkim naslednicima u Beogradu i Zagrebu nedostaje neki veći, zajednički motiv za saradnju. Pomenuti im predsednici, i tokom rata, taj motiv su lako nalazili u javnim i tajnim pregovorima – o međusobnoj podeli Bosne i Hercegovine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera