Kad Thompson zapjeva ‘kod konja’

Thompson je najpoznatiji po svojoj ratnoj pesmi 'Bojna Čavoglave' u kojoj prijeti Srbima da će ih hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije (Duško Jaramaz / Pixsell)
Thompson je najpoznatiji po svojoj ratnoj pesmi 'Bojna Čavoglave' u kojoj prijeti Srbima da će ih hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije (Duško Jaramaz / Pixsell)

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

“Uvjeren sam da i u Srbiji postoji neki pandan Thompsonu. Mogli bi se organizirati istovremeni koncerti u Beogradu “kod konja” i u Zagrebu “kod bana” (konj također prisutan). Nešto kao studentska razmjena. Bratstvo i jedinstvo na način 21. stoljeća. A na kraju koncerata oduševljena publika iznosi izvođače na rukama. Ili nogama, tko zna?”

Ovo je komentar nekog duhovitog “fejsbukaša” Marjana Skorića iz grupe “Koncert Thompsona u Beogradu” koja je ovih dana napravljena kao feedback vesti da hrvatska predsednica [Kolinda Grabar-Kitarović] rado sluša ovog pevača, manje poznatog po melodijama, a više po stylingu i poetici koja koketira sa ustaštvom. Najpoznatiji je po svojoj ratnoj pesmi Bojna Čavoglave u kojoj preti Srbima da će ih hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije. Kad-tad.

I onda se na tu okolnost, da Thompson više od dve decenije nakon rata stiže u Beograd, pravila zezancija u godinama intenzivnih pokušaja stvaranja eksjugoslovenske idile.

FB grupa u kojoj se navodi da se 3. jula održava koncert Marka Perkovića Thompsona na Trgu Republike u Beogradu, sastajalištu znanom pod imenom “kod konja (iako je u pitanju spomenik srpskom knezu Mihailu Obrenoviću koji jaše konja) okupila je za nekoliko dana oko 8.000 ljudi.

Njih 4.300 potvrdilo je da sigurno dolazi na koncert, a 3.600 da su zainteresovani. Pretpostavlja se, ipak, da u ovu “fejsbuk novinarsku patku” niko nije poverovao, čak ni oni koji veruju da ako “zalečeni” ratni huškači mogu miriti region i Thompson može zapevati na glavnom beogradskom trgu. Uostalom, navijački hrvatske nogometne reprezentacije pre neki dan slavili su uz Užičko kolo pobedu na Evropskom fudbalskom prvenstvu. I tako ušli u seriju vesti “verovali ili ne”.

Ništa ne može da iznenadi, osim kiše

Ta regionalna sprdnja sa Thompsonom “kod konja” pokazala je da na prostoru razbucane Jugoslavije uglavnom ništa ne može da nas iznenadi, osim kiše. Najbolje nam ide šala na svoj račun koja je malo zakasnela, bar 20 i kusur godina.

Thompsonovu pojavu perfektno je opisao hrvatski kolumnista Boris Dežulović, koji ga je sreo neke pijane noći u Splitu, početkom rata u Hrvatskoj, kada je Thompson, momak sa nadimkom dobijenom po puškomitraljezu iz Drugog svetskog rata nudio na preslušavanje svoju kasetu sa “patriotskim” pesmama po lokalnim birtijima. Hteli su čak “Feralovci” da ga popnu na stage koncerta Dina Dvornika, ni ne verujući da od tog lika išta pametno može da ispadne, a kamoli zvezda na čijim koncertima pevaju sa uzdignutim rukama i viđeniji hrvatski političari. A njegove nastupe povremeno organizuje i država.

I bez lažnog koncerta Thompsona, nastupi pojedinih balkanskih zvezda u Beogradu, daleko manje provokativnih od njega, izazivali su u srpskoj javnosti talase zgražavanja, pretnji, poluvanrednih situacija. Od Dina Merlina do Prljavog kazališta, kopalo se po njihovom repertoaru i ponašanju iz vremena kada se više pucalo nego što se pevalo. I to, naravno, nije sprečavalo Dina ili Kazalište da pune dvorane jugonostalgičnim fanovima.

Thompson je, međutim, tipičan produkt rata, potpuno suprotna pojava jugonostalgiji koja je doprinela da čak i Bora Čorba bude veselo dočekan u Sloveniji, među “bečkim konjušarima” iz jedne svoje pesme.

Perković je neki mladić iz Čavoglava koji je u nedostatku sluha simpatizere pridobio na mračnom stylingu, paradi kiča i prizemnog patriotizma, te je njegov nastup u Beogradu realan koliko i mogućnost da Baja Mali Knindža u svoju “tour” listu uvrsti i Sarajevo. Taj Baja je srpski pandan Thompsonu, ali je njegov uticaj danas minoran, iako je u vreme rata svojim instant rodoljubivim pesmama, u kojim je sve prštalo od “balija”, “ustaša” i “pravoslavlja”, bio zvezda gde god se pucalo, pa i po državnim televizijama.

Da je bilo više Caneta…

Dakle, Thompson je lik koji nema apsolutno ni jednog jedinog fana u Srbiji, pa je zato FB grupa o njegovom koncertu postala virtuelni happening gde su se posetioci iz svih SFRJ republika zapravo pitali: “A šta nam je sve ovo trebalo?”, iako su Fejsbuk prepiranja obično usmerena na pitanje: “Ko je prvi počeo?”.

Priča o Thompsonu u Beogradu zapravo je storija o potpunom odsustvu elementa iznenađenja u balkanskoj krčmi gde isti oni koji su ratovali, sada pokušavaju da se mire.

Jedan detalj iz istorije jugoslovenskog ratovanja kaže da su veče pred početak rata u Bosni, u Sarajevu pred pedesetak ljudi svirali Partibrejkersi. Cane i drugovi su tokom rata snimali pacifističke pesme, tipa “Mir, brate, mir”, te su i bili među prvima koji su prešli tu barijeru novih granica kada su okršaji prestali.

I onda su Caneta novinari u nekom zagrebačkom klubu pitali: “Kako se oseća u Hrvatskoj posle toliko godina i gde su odseli?”

On je u svom stilu odgovorio: “Odseli smo u Jasenovcu!”

Ratu u Jugoslaviji, ako je već morao da se desi, falilo je više Caneta nego Thompsona i Baji Malih Knindži, autentičnih predstavnika novog balkanskog kiča sa elementima patriotizma. Zato, verovatno, niko i nije osnovao FB grupu “Partibrejkersi u Zagrebu”, pošto je to normalno. Normalni su svuda dobrodošli, i sve u vezi njih je normalno. Nenormalni, pak, imaju mnogo veći publicitet, valjda zato što su nenormalni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO