Feudalni vladari se bogate, nezaposleni žive u bijedi

Piše: Goran Stanković

Srbija se može pohvaliti da se broj nezaposlenih gotovo izjednačio sa brojem zaposlenih – u javnom sektoru.

Broj nezaposlenih koji su prijavljeni na birou, iznosi oko 750.000 (tome treba pridodati jedan broj građana koji se nisu prijavili na biro), a skoro je identičan broj zaposlenih koji radi u javnom sektoru.

Nezaposleni su trenutno u vrlo nazavidnom položaju, dok se zaposleni u javnom sektoru grčevito drže za svoja radna mesta. Da u Srbiji, kao i, uostalom, na celom Balkanu, nema porodičnog pomaganja i suživota, situacija bi bila daleko dramatičnija.

Naravno, nezaposlenost nije samo problem Srbije, već celog savremenog sveta i to mnogo godina unazad.

Privredne aktivnosti u celom svetu u određenim periodima stagniraju i tada dolazi do drastičnog porasta nezaposlenosti. Tada se stručnjaci i javnost hvataju u koštac sa trenutnim problemima u privredi i pokušavaju da reše ovaj problem. 

Suštinski, osnova problema je industrijski napredak i hiperprodukcija roba i usluga (na globalnom nivou), a ne nedovoljan rad ili mala proizvodnja, kako to na prvi pogled izgleda običnom radniku.

Nova klasa

Dakle, nezaposlenost kao produkt tehnološkog napretka će uvek morati da postoji. Razvijenije zemlje zapadne Evrope, a pogotovu skandinavske, su odavno uočile da se svim građanima kroz socijanu pomoć mora pružiti mogućnost egzistencije.

Srbija kao država koja već 25 godina pokušava da pređe u novi vid ekonomskog uređenja, nije shvatila da nezaposleni građani koji pokušavaju da nađu posao, nikako ne zaslužuju da budu u ovakvoj socijalnoj bedi, u kojoj se danas nalaze.

Mi smo trenutno daleko od nekih ekonomski razvijenijih zemalja sveta, ali i u ovakvoj situaciji novca za osnovnu socijalnu pomoć postoji sasvim dovoljno. Naravno, onda bi određeni broj ljudi ostao bez privilegija, koje im omogućuje vlast i Srbiji. Takvi privilegovani biznismeni su, kao što je već svima poznato, dobijali nerezonske subvencije, podizali kredite koje ne vraćaju ili bili menadžeri u propalim državnim preduzećima.

U mnogim državama sveta, građani koji nemaju stabilno zaposlenje se nazivaju prekarni radnici. To je relativno nov termin, a označava nekog ko je stalno na početku, nema izvesnu budućnost i radi povremene poslove. Međutim, ova pojava se treba prihvatiti kao neminovnost savremenog sveta i okrenuti se novoj društvenoj raspodeli bogatstva.

Mnoge svetske države su prepoznale problem prekarnih radnika i potom se potrudile da im obezbede egzistencijani minimum, jer je to njihova država, baš onoliko koliko i nekog ko ima posao u državnoj administraciji i tako deluje kao više stabilan član zajednice.

Pored pomenutog prekarijata, savremena ekonomija je takođe kreirala niz monotonih i psihički teških poslova, koji ipak obezbeđuju sigurnu platu. Tako se stvorila nova klasa ljudi, koja je prepoznatljiva po nekom hobiju, sportu ili nekoj drugoj vanposlovnoj aktivnosti, a koja im pruža ispunjenost i zadovoljstvo. Ove dve društvene grupe imaju donekle slične probleme i podjednako žele bolji i sadržajniji posao.

Očigledno je da savremeni čovek mora da potraži nova shvatanja i način razmišljana a koja će biti u saglasnosti sa onim što nam je napredak doneo.

Kapitalizam sa karakteristikama socijalizma

Srbija, kao i mnoge zemlje bivšeg istočnog bloka, svoju ekonomsku i socijalnu politiku zasniva na dosta liberalnoj ekonomiji, pomešanoj sa bivšim socijalističkim garniturama, koje žive kao feudalni vladari.

Na političkoj sceni Srbije su veoma aktuelni razni radnički sindikati, koji, po mom mišljenju, rade jedan, više samoreklamirajući posao, nego što zaista pomažu radnicima.

Naime, oni energično zastupaju prava radnika, traže razne olakšice, veće plate itd. Tako je zakonom ustanovljen minimalni lični dohodak sa plaćenim doprinosima, a mnogi radnici bi radili i za duplo manju platu, ali nemaju gde. Sa druge strane, poslodavcima je često potrebna radna snaga, koju ne mogu da plate po propisanom minimumu, već mnogo manje, jer su takvi tržišni uslovi.

Mnogi od nezaposlenih radnika koji već godinama nemaju nikakav prihod, sigurno mnogo ne razmišljaju o tome koliki je minimalni zagarantovani lični dohodak, znajući da je nula dinara mnogo manje od zagarantovog minimalnog dohotka koji je država propisala. Takođe, političari i sindikalni radnici često spominju zakon koji govori o „pravu na rad“. Kako se ostvaruje pravo na rad, kada čovek uopšte nema posao?

Naši političari bi trebalo da znaju da kapitalizam u Srbiji ne počinje od sadašnjeg doba, i da nije nužno da sve učimo ispočetka.

Kapitalizam kakvog ga poznajemo danas, odavno je poprimio mnoge karakteristike socijalizma i obrnuto.

Zato bi naši politički rukovodici trebalo da se okrenu oko sebe i vide svoje sugrađane, koji su se našli u teškom ekonomskom položaju, više sticajem okolnosti nego svojom zaslugom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera