Crnogorska politika kao kilo travničkog sira

Kada sve članice NATO-A ratificiraju protokol, Crna Gora treba prihvatiti Vašingtonski sporazum i postati 29. članica (EPA)

Piše: Andrej Nikolaidis

Nije to bilo davno, u septembru prošle godine. Skupština Crne Gore raspravljala je o Prijedlogu rezolucije o podršci integraciji u NATO. Koalicija Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića i Socijaldemokratske partije Ranka Krivokapića je već bila dostigla stepen raspadanja, u kojem je stvar zaista mučno gledati, a ni ne miriše dobro. Izgledala je, i tuknula, kao kilo travničkog sira nakon dva mjeseca na suncu i kiši. Ali, i dalje je postojala. I bila za rezoluciju i ulazak u Crne Gore NATO.

Uz podršku partija manjinskih naroda i glasove opozicione Pozitivne Crne Gore, u Skupštini je postojala pristojna većina za ležerno izglasavanje predloženog dokumenta. A znate kako je u politici: tu može i što ne može, a kamoli ono što komotno može. Proruska/prosrpska opozicija se, dakako, protivila i rezoluciji, i članstvu Crne Gore u NATO-u.

Nekadašnji lider opozicije Miodrag Lekić tada je govorio da “skupštinska Deklaracija o ‘napredovanju Crne Gore u NATO’, i to u momentu vrhunca ekonomskog, političko-institucionalnog, korupcionaškog haosa u zemlji, nije ništa drugo nego nova predstava za javnost”. On je tvrdio da je “Deklaracija o NATO-u nova igranka na brodu koji tone… Više je nego jasno da pozivnice za ulazak Crne Gore u NATO nema, i bez izgleda da u doglednom vremenu stigne”. Poručio je kako njegova partija Demos “u tome neće učestvovati, jasno se distancirajući od ove nove Potemkin operacije aktuelne vlasti i svih onih koji će eventualno biti spremni da budu ‘konstruktivni’ akteri u njoj”.

Uspjela ‘Potemkin operacija’

Sve je bilo upravo suprotno od onoga što je govorio Lekić. Crna Gora je dobila pozivnicu za ulazak u NATO, onu za koju je Lekiću bilo “više nego jasno” da je neće biti. “Potemkin operacija aktuelne vlasti” je uspjela, a Lekić i njegov Demos ne samo da se nisu distancirali od onih koji su bili “konstruktivni akteri u njoj”, nego sa njima čini novu/staru vladajuću većinu. U međuvremenu je, naime, Lekićev Demos ušao u Đukanovićevu Vladu, u kojoj su još i SDP i Pozitivna Crna Gora, kao i partije manjinskih naroda: dakle svi oni koji su izveli “Potemkin operaciju”.

Brod, ukratko, ne samo da nije potonuo, nego se i Lekić ukrcao na njega. Lekić je profesor istorije, pa je, recimo, razumljivo da ono što je bilo vidi jasnije od onoga što će biti. A bilo je, i biće, da prostite, ovo: zapadne ambasade su prekomponovale političku scenu Crne Gore, a njen konačni oblik uspostaviće nakon parlamentarnih izbora u oktobru. Kada su Rusi, preko Demokratskog fronta (čiji je Lekić nekada bio lider, potom se – i za Crnu Goru, i za sebe – mudro i korisno distancirao od njih), pokrenuli specijalni rat, koji je za cilj imao sprječavanje ulaska Crne Gore u NATO, Zapad je reagovao tako što je sve partije koje su za NATO uvezao u Vladu sa Đukanovićem na čelu. Njima je dodao i Lekićev Demos, koji se – zbog toga što je golem komad njihovog biračkog tijela anti-NATO nastrojen – ne usuđuje saopštiti jasan stav o tome, ali je u formaciji zauzeo mjesto koje dovoljno jasno govori svakome ko je politički pismen.

Formalni (ujedno i stvarni, no nipošto jedini) razlog ulaska pro-NATO opozicije u Vladu je kontrola izbornog procesa i sprječavanje izbornih zloupotreba od vladajućeg DPS-a, dokumentovane u aferi “Snimak”. Na taj način su stvorene pretpostavke za neku vrstu kontrolisane tranzicije vlasti i slabljenje monopola DPS-a (takozvanu demokratizaciju zemlje), istovremeno i udareni temelji moguće nove post-oktobarske vlade i skupštinske većine, koja će izglasati ulazak zemlje u NATO.

Sam Đukanović je, gostujući u Živoj istini, emisiji Darka Šukovića, poručio kako sadašnje učešće opozicionih partija u vladi “vidi” i u budućnosti – i nakon oktobarskih izbora. Dio opozicije (URA Žarka Rakčevića i Lekićev Demos) potpisali su da nakon izbora neće u vladu s Đukanovićem. Kao što je da neće sa Tomislavom Karamarkom potpisao i kod javnog bilježnika svojevremeno ovjerio i Most. SDP, međutim, to nije učinio.

Ozbiljna najava bez fildžana

Pošto je jasno da Đukanović nije gledao u fildžan, pa opoziciji saopštio “vidim vam učešće u vlasti”, njegova je najava ozbiljna. Zašto? Kada sve članice NATO-a ratifikuju protokol, Crna Gora treba da prihvati Vašingtonski sporazum i postane 29. članica. To može biti učinjeno na dva načina. Jedan je referendum. Drugi je da to izglasa Skupština. Ona to može učiniti prostom, ali je, dakako, poželjno – značajnom većinom glasova poslanika. Čak i ako bi opozicija nakon oktobarskih izbora mogla sa Demokratskim frontom sastaviti vladu bez DPS-a, praktično je nemoguće da bi se Front složio da ta vlada dovrši posao zaključenja Vašingtonskog sporazuma u Skupštini.

Posve je jasno da bi Front učešće u vladi uslovio raspisivanjem referenduma. To, opet praktično, znači da je Front van svih opcija za sastav nove vlade: osim ako neko u širokoj vlasti Crne Gore nema namjeru da napravi zaokret i odustane od ideje da Skupština, a ne građani na skupom referendumu, koji bi u nebo podigao tenzije u zemlji, izglasa ulazak u NATO. Dakako, izbori su uvijek neizvjesni – naročito referendumi. Čak i u parlamentarnim demokratijama građani se na izborima nešto pitaju. Kontrolisati političke partije, takozvane predstavnike naroda, mnogo je lakše nego kontrolisati čitavo biračko tijelo.

Proces ratifikacije, osim toga, može potrajati: neka od članica može otezati potpisivanje. To Rusima i Frontu daje još vremena za manje ili više razorne diverzije. Je li onda moguć sljedeći scenario: da postojeća Vlada Crne Gore i njena skupštinska većina izglasa ulazak u NATO i prije nego što stvar ratifikuju sve članice, i prije crnogorskih parlamentarnih izbora u oktobru? To je, svakako, mimo dosadašnje prakse pristupanja novih članica NATO-a. Ali, da li i nemoguće? To šta je ustavno, zakonito i, konačno, moguće ionako je vrlo labavo definisano – naročito u malim zemljama, koje postanu poligon važnih i opasnih igara velikih.

Članstvo zemlje u NATO-u je pitanje svih pitanja crnogorske političke scene. Svaki trag javne i, još više, one istinske, dakle zakulisane politike, vodi ka Briselu, Washingtonu i Moskvi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO