Kandidati za predsjednika, ili spisak za ponižavanje

Piše: Božidar Andrejić

Još se ne beše osušilo mastilo na potpisima Republičke izborne komisije Srbije o konačnoj valjanosti izbora, ni korekturni lak kojim su, valjda, prepravljani pojedini rezultati, a počele su kandidature za novo glasanje. Nisu, štaviše, još ni izašle sve od rekordnih stotinu najavljenih stranica premijerskog ekspozea ispod njegove (pozlatila mu se!) ruke, – a ručno ga piše, nisu se mnogo obogatile medijske špekulacije o sastavu novog kabineta… A eto, već je poznato čak desetak imena kandidata na predsedničkim izborima u Srbiji kojima je vreme tek za godinu dana.

Počela je i kampanja, pa i prva prepucavanja, u okolini baš predsedničkog vrha. I uopšte, to je došlo dotle da je kao ozbiljan i pristojan čovek, ombudsman Saša Janković, iz pojedinih krugova javno izvikani kandidat morao da se ogradi od „kandidature“ za nešto što u najmanju ruku nije bar vremenski blisko ovom srpskom političkom trenutku.

“Ne želim ni jednim gestom, da li dobronamernim ili nedobronamernim, kako s koje strane, proglašavanjem mene kandidatom u nepostojećoj izbornoj trci, da doprinesem relativizaciji mandata i autoriteta funkcije predsednika. Isto tako ne želim da se time derogira ni takođe važna državna funkcija zaštitnika građana”, glasila je Jankovićeva izjava o tome.

Početak agitacija kad im vreme nije, međutim, idealno se uklapa u najnoviju eru srpskog društvenopolitičkog trenutka – permanentne predizborne kampanje uz svakovrsno oficijelno podsticanje turbulencija i neizvesnosti. Što za posledicu zasad, vidimo, ima i permanentno „odgađanje života“ u koji neumrla nada investira i pune džakove većinskih glasova.

Ali, trenutno je konjukturnije nešto drugo: ispovrtanje predsedničkih kandidatura iz većeg dela srpske partijske i parastranačke lepeze, ipak je usko povezano i sa formiranjem vlade. I to ne samo iz stranaka predizborne koalicije, već i onih koje se Vučiću na razne načine toplo preporučuju. A videli smo, onomad u Kremlju, o tome sugestije ima i Vladimir Vladimirovič.

Dugačak spisak, plus tri tačke…

Neizvesno je sabirati, da između pisanja i objavljivanja ovih redova ne bane koji novi kandidat, brži od interneta, ali spisak sa jake tri tačke na kraju bio bi sledeći: prvi se kandidovao sadašnji stanar dvora na Andrićevom vencu Tomislav Nikolić, tu je i četnički vojvoda i lider radikala Vojislav Šešelj, potom prvi SPS-ovac Dačič.

Nedvosmislen je bio večiti i klizni ministar Rasim Ljajić, poznatiji od svojih stranaka pa ih ovde ne imenujemo, pa onda dr. Dušan Janjić, čija se, među mnogim osnivanima, sadašnja stranka zove Aktivna Srbija.

Nipošto na kursu „potrage za damom kandidatom“, već sa stranačko-ideološkim argumentima „prijavila se“ i lider(s)ica DSS Sanda Rašković Ivić. Njen predizborni koalicioni partner Boško Obradović je još pre izjavio da će se u koaliciji „dogovoriti“ o zajedičkom kandidatu. No budući da će u skupštini njegove Dveri politički nastupati separatno od DSS, nije isključeno da se za mesto u zgradi Novog dvora zasebno kandiduje i neki „dverjanin“.

Kad pitaju čelnike DS koga će oni, neodređenost odgovora se zasniva na nekoliko činjenica. Prvo, još se nisu dogovorili ni šta će sa sobom i sopstvenim čelom na već zakazanim unutarstranačkim izborima. Opoziciona javnost potom računa da bi njihov kandidat morao da bude neko drugi, novi, ako ne i zajednički za grupaciju u kojoj se demokrate još smatraju stožerom.

Za svrstavanje u famoznu „jednu kolonu“  iza zajedničkog kandidata postoje šanse, ali i iskustvo rasfronclavanja te kolone na aprilskim izborima. Optira se i sa Borisom Tadićem, a kanda bi on ’teo kad već Srbljadi „treći put i Bog pomaže“. Pitanje je i da li toj koloni može da se pripiše i pokret „Dosta je bilo“, čiji lider Radulović sebe vidi kao „budućeg premijera“ i predsedništvo ga ne zanima. A „ne se znae, još sas Vučića igra“ ni da li Čeda Jovanović spada u opoziciju ili će nekako ući u provladin tabor.

Na talasu hiljada pozdrava čestitosti na društvenim mrežama, dr. Vladimir Pavićević, najagiliniji doskorašnji poslanik u Skupštini, a sa liste Nove stranke Zorana Živkovića, u pojedinim listovima su objavljeni lični stavovi da bi pravi kandidat bio baš on.

Pavićević inače kao 35. na listi DS nije prošao među 16 poslanika i podneo je ostavku na mesto potpredsednika Nove jer kao šef izbornog štaba nije uspeo da ubedi apstinente i druge birače da glasaju tako da „preguraju“ taj 35. poslanički mandat koji je sam sebi Pavićević odredio.

Više javnost, a manje pomenute stranke isticale su kandidaturu pomenutog Saše Jankovića kao idealnog predsednika, što liči na tačnu procenu. Ali, kao što je i sam zapazio to njegovo preuranjeno „guranje u kandidaturu“ derogira njegovu važnu i dobro obavljanu funkciju. A osim toga, strankama vlasti daje argumentaciju da bagatelišu instituciju koju predstavlja, optužujući ga u više navrata da ima političke ambicije kad kritikuje bezakonje. Čak su mu spinovali i optužbe za ubistvo!

U stilu „nije da neće da se kandiduje“ ovih dana se izjašnjavo i Bojan Đurić, nekadašnji visoki funkcioner LDP i veoma agilni poslanik ove stranke koji se posle njenog izbornog debakla pre četiri godine povukao iz politke iz sličnih razloga kao gorepomenuuti Pavićević. Novinari su ga „čačkali“ da li će formirati novu partiju kad je već odlučio da se reaktivira u politici, a on ne negirajući ni to, izjašnjava se bliže odluci da se „zapredsedniči“  ako ga izglasaju, uopšte.

I, naravno, ne Džej, već Saša Mirković, živopisni tranzicioni feudalac iz Istočne Srbije, a tvrdi iz Zaječara, disident od Vučića, koji se kandidovao rečima da on jedini može da pobedi Nikolića i to „bez džakova“. To je, inače, u njegovom slučaju podla aluzija na džakove sa dokazima tobožnje izborne krađe koje su Vučić i Nikolić 2012. iznosili pred kamere, a kad su pobedili na njih zaboravili.

Caka je u tome što su oni njihovo poreklo adresirali na Pančevo i okolinu. A pileća pamet srpske javnosti je previdela da je i sam Mirković u Zaječaru nosao takve džakove, pa ova aluzija nekako podseća i na njegovu sličnu pamet…

Nikolić je prvi ‘kukuriknuo’

Istini za volju u ovom prejudiciranju, mora se reći „prvi je kukuriknuo“ sam Nikolić u retkoj prilici kad je učestvovao u kampanji stranke što ju je osnovao.  On je, posle završ(e)nog predizbornog mitinga u rodnom Kragujevcu u kome gradonačelnikuje sin mu, rekao da će se kandidovati još jednom. A da bi bilo dobro da ga i stranka u tome podrži, ali je bilo vidljivo da nastavak misli izgleda – a ako neće i ne moraju, neću da ih molim.

Ova se izjava sada uzima u javnosti kao još jedan dokaz raskola između Nikolića i Vučića posebno povodom predsedničkih izbora. U tom se duhu razrasla visokopodignuta polemika između jednog proruskog, a liči i na provuučićevskog analitičara i Nikolićeve savetnice za medije Stanislave Pak.

Afera je iskrsla na obelodanjivanju psovačkog opštenja mobilnim koje je analitičar ocenio kao da ga „vlast tišti“, a Pakova kao napad na em ženu, em predsednika, em državu. Pa se Nikolić pridružio pritiscima čuvenom izjavom da „njegovi saradnici još i dobro prolaze“ koliko je on izložen napadima medija i „dušmana“. Zanimljiva epizoda u trajućoj polemici je autorski tekst Stanislave Pak u Politici u kojem ona tvrdi da javna omalovažavanja vrednog i uglednog predsednika organizuje neko kome nije stalo da ga u kandidaturi podrži Vlada.

Pazite, ne stranka, ne SNS, već Vlada! Koju, ionako, i kad su stručni, po pravilu čine ministri na koje njihov šef može da se izviče kad hoće, a da oni ni na koji način ne stanu u odbranu svog integriteta. Ako već sve ne minimiziraju vickastim dosetkama poput Dačića.

U tom kontekstu izgleda da su u pravu mnogi što smatraju da će deo „prijavljenih kandidata“ zapravo imati ulogu da bilo odmah na početku, ili u drugom krugu „posluže Vučiću“ ako odluči da ne podrži Nikolića, Ili ako se ovaj odluči da se odmetne ili pocepa stranku. Ta kandidatska rezerva, dakle, imaće godinu dana da se pred šefom dokazuje.

Za primer toga uzima se upravo Ljajić koji tvrdi da kandidaturom želi da se samopotvrdi kao političar, ali ne iskljčuje se mogućnost da bude rezervni igrač u premijerovoj igri. Slične se pretpostavke iznose i za Dačićevo umiljavanje doskorašnjem partneru, s tim što za razliku od Ljajićeve SDPS koja je unutar koalicije, Dačićeva SPS sličnu ulogu može da ima u spoljnom krugu budućih partnera za razne vratolomije s parlamentarnom većinom.
Šešelj će ionako,i bez koalicioniranja sam po sebi da oduzima glasove svom bivšem „dovojvodi“.

I ako se misli da Vučić nije imao još jedan kontrapotez, to nije tačno: najava da će jednom nedeljno primati građane od 5 do 8 ujutro, samo zaboravnima ne liči na davnu instituciju Titovog „Maršalata“, odnosno Tadićeve Narodne kancelarije. Pritužbe građana, jel’te, nekako oduvek spadaju u domen šefa države. I kad ne postoji institucija ombudsmana. Eto, sad Srbiji premijera i u te dve uloge koje „gađaju“ obe institucije koje ombudsman ne bi da derogira.

Nešto kao 1999.

No, kalkulacije ko će koga i koliko podržati u krajnjem slučaju svode se na političku matematiku i nisu najvažnije u talasanju koje na ovom planu Srbiji predstoji. Nije teško zamisliti da će pozamašan spisak kandidatura, zapravo, biti samo još jedan popis za manipulaciju, napade i omalovažavanje. Pri čemu će, bojimo se, bolje prolaziti oni koji su u spoljnom krugu, jer će biti samo napadani i omalovažavani, dok će oni koaliciono potentni biti još i manipulisani.

U neku ruku, Srbija dolazi u fazu kada svaka saradnja, a ne samo paktiranje sa sve uzurpiranijom vlašću postaje i svojevrsna raacionalizacija socijalne patologije čiji se znaci javljaju na sve više tačaka. I naizgled nepovezani događaji kao što su fantomska rušenja u beogradskoj Savamali, smrt na VMA čuvara koji je te noći terorisan, olake optužbe vlasnika da su kriminalci… svedoče o oficijelno prouzrokovanoj naopakoj društvenoj klimi, a mirenje s njom postaje saučešće u ludilu.

Negde posle NATO bombardovanja na vratima potpisnika ovih redova pojavio se mladi čovek u sivom mantilu, opasan  jakim kaišem, sa negovanom bradicom i nekakvim papirom u ruci kojim je dokazivao da u ime neke vlasti treba da rekvirira potpisnikov auto ispred kuće. Delovao je ubedljivo u atmosferi kakva je tada u Srbiji bila zamisliva u glavama koje umeju da razmišljaju.

Malenkost potpisnika u šoku, i ranije proganjanog i izbacivanog iz redakcija, potražila je spas u glasnoj galami da kakva je to država kad počinje da oduzima i imovinu („neprijatelja i izdajnika“). Galama je prepala „inspektora“ koji je počeo da beži. Posle smo saznali da je mladić pobegao iz duševne bolnice i smestio se kod rođaka u komšiluku.

Tada 1999. i 2000. je i iskusnom i relativno obrazovanom čoveku ovakav nastup nekog inspektora izgledao moguć.
Sadašnji trenutak Srbije veoma liči na taj.

Vratimo se temi: nije problem u kandidatima, nego što je klima takva da i taj Mirković iz Zaječara, sa i bez „džaka“ može da pobedi.
Kao što Vučić i pre predsedničkih izbora može da promeni Ustav, i da se predsednik bira u parlamentu. Da ni sebe samog ne isključi iz kandidature…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera