Kosovo se seli iz preambule u dušu

SPC se oglašava povodom svakog krupnog političkog događaja, piše autor (Tanjug)

Piše: Božidar Andrejić

Patrijarh srpski, gospodin Irinej u samo nekoličak dana sredinom maja imađaše dva neuobičajena verbalna činodejstvija. Najpre je u Prizrenu na osveštanju obnovljene zgrade Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija spomenuo „novi smeštaj za Kosovo“.

A potom je preko tabloida Kurir kao posrednika, ako je verovati istom tabloidu, pragmatično prihvatio ponudu, ako je ponude stvarno bilo, jednog od donova njujorške mafije Džona Gotija Džuniora, da ako ne priloži nešto za obnovu, ono bar pomogne u pronalaženju vinovnika požara nedavno „izgorevše“ crkve Svetog Save na Menhetnu.

Drugi slučaj s prvim ima veze samo po pragmatičnosti o kojoj je nadalje ovde glagoljenje. Pa da vidimo zato šta je sa prvim koji bolje opisuje tu „korisnu svrsishodnost“ koja dominira ovdašnjim politikama, pa joj ni crkvena ne odoleva.

Izgubljena misteriozna rečenica

„Kosovo će, ako ga budemo nosili u duši, ostati naše“ – rečenica je patrijarhova koja među tri prva reda vesti o pomenutom događaju privlači najviše pažnje. A pozivao je on Srbe na Kosovu i Metohiji da ostanu u pokrajini, a raseljene da se vrate, spominjao se i svojijeh davnašnjih školskih dana upravo u toj Bogosloviji, pohvalio ktitore i priložnike, podsetio ko je još od velikih ljudi „gulio skamije“ u istoj verskoj školi… i sve što još ovakve prigode zahtevaju.

Ali, nekako pažljivom uhu najviše pozora privlači baš „ona misao“. Utoliko pre što – eto još jedne neobičnosti – smeštaj Kosova u duše, što možda i nije tako nova teza za pastire duša, pominje se samo na jednom severnokosovskom sajtu kao i u prvoj vesti srpskog javnog TV-servisa. Očito sa istog sajta preuzete vesti.

Ali, ove rečenice potom nije bilo ni u ponovljenim vestima na istim „vrućim medijima“, a nije se sutradan pojavila ni u izveštajima relevantne štampe sa prizrenskog osveštanja, pa je, naravno nema ni na sajtu SPC-a, kao što je nije bilo ni u citatima izveštaja koji su je stavili u svoj „špic“.

Bez primisli da u svemu tome ima više neke uredničko-cenzorske pažnje, nego uobičajene novinarske brzine i šlampavosti, baš ta misterioznost u tekstualnim otelovljenjima ove misli zahteva posebnu pažnju.

Uobičajene su svečarsko-prigodne igrarije pojmovima duše, svetinja, tradicije i tako toga u ovakvim prilikama. Ali, ova sintagma, čini se, nosi više poruka, među kojima bi se nama najviše dopala ona da je svetinje, pa i kosovsku, uvek bolje nositi u duši, nego za njih i teritorije na kojima su, ratovati. Ili ih, kao što je vavek bilo – rušiti jer su tuđe. I u čemu ni revanšizam spram „tuđina“ nipošto ne sme biti dovoljno opravdanje.

Blagoslov za briselske pregovore?

Međutim, ovakav blagonaklon pogled na ovu izjavu koja sugeriše čak u krajnjoj konsekvenci smirivanje i popuštanje tenzija, ume u srpskim političkim prilikama da često bude omeđen baš tim prejakim vezama crkvenih i svetovnih vlasti. Crkve i politike.

U ovom konkretnom slučaju ovakva bi se izjava mogla čitati da je „u duhu briselskih pregovora“ pa i svojevrstan blagoslov za njih.  Ili u najmanju ruku „puštena buva“, odnosno spin koji treba istovremeno i da proveri reakcije (kojih ne beše) i da na duže gaca briselskim stazama.

No, uzmu li se u obzir brojne prethodne i neke mnogo radikalnije izjave vrha SPC-a i samog patrijarha, svaki izričit zaključak je neizvesan. Pre bi se reklo da – posebno u stavovima o Kosovu, a u ovakvom kakav je citiran, svakako – „politika SPC“ liči na zvaničnu državnu u kojoj često reči idu drumom, a misli i dela šumom. Mada, generalno u sledećem pravcu: da se, pojedostavljeno rečeno, neprijatne stvari u vezi sa Kosovom i procesom pregovaranja puste da se dešavaju same od sebe, a takozvane „prijatne“ ističu, uz malo šminkanja neprijatnih da liče na one druge.

Čak baš ovaj slučaj nosi mnogo od one metodologije koju i vrh nove srpske vlasti često primenjuje – kad govori o kruškama, uvek, kao uzgred pomene i neke jabuke ili drugo voće.

Možda je i ovo smeštanje Kosova, te „južne srpske Pokrajine“ u duše nalik baš tome. I nalik situaciji da ono već deceniju „čami u preambuli“ srpskog Ustava, mada u virtuelnoj politici na bazi te čamotinje, verovali ili ne postoji i Skupština Kosova. Koja, recimo, ima i-mejlovske prerogative povremenih davanja saopštenja poput „znamenite“  Vlade  „Republike Srpske Krajine“ u egzilu, koju ne znamo priznaju li i stanodavci prostora iz koga deluje, ako ga uopšte ima.

I za razumevanje i ovde razmatranog stava, međutim, mora da se ima u vidu i generalna pozicija najveće crkve u Srbiji, za koju mnogi s pravom smatraju da je previše vezana za politiku i da često izlazi sa stavovima koji  nisu ništa drugo no mešanje u „unutrašnje“ poslove države od koje je načelno odvojena.

Različita p(r)opustljivost države u raznim  vremenima i režimima davala je tazličite intenzitete ovih veza, od odvojenosti do – sraslosti. A vlasti posle 2000. gotovo uvek su bile bliže ovoj drugoj zoni. Možda baš ponajviše zbog Kosova.

To bi u neku ruku bilo razumljivo zbog činjenice da je zainetersovanost SPC-a za njega povećano što zbog (ne)uknjižene imovine, što zbog velike kosovske nacionalno-crkvene baštine i vrednih spomenika kulture.

Podaleko i od vjere i od duša

Ali to, ipak, ne daje osnova za pozitivan odgovor na pitanja – ako crkva uopšte treba, a ne treba, da se bavi politikom, zašto to mora da bude baš pragmatična realpolitika? I možda još važnije, zašto se po pravilu ne libi da legitimiše vlasti ili im se dodvorava?

Domen vere i duše nekako izgleda najmanje spojiv sa prljavštinama „veštine mogućeg“. Ili možda jeste i to u onoj meri u kojoj crkva kao institucija zapravo jeste često podaleko i od vere i od duša i sopstvenih moralnih načela i Božjih zapovesti koje bar načelno propoveda.

Zato će se desiti da se oglasi povodom svakog krupnog političkog događaja, ali nigde se neće videti neko njeno saopštenje, recimo, povodom divljanja huligana koji se, kad nisu u grupi, po pravilu krste čak i dok sede u autobusima kad oni prolaze pored hramova. Ili kad grupa njih upadne u sportsku salu u Nišu i nekolikim devojčicama, rukometašicama, polomi ruke.

Ali je zato vrh vrhova Crkve svojevremno obnarodovao da su za poplave u Srbiji „odgovorne“ gej parade i „bradata žena“ sa Eurosonga.

Na kraju valja reći da se unutar mlađeg i liberalnijeg krila SPC-a javljaju, pa čak i programski formulišu ideje koje, pojednostavljeno rečeno, treba da crkvu kao zajednicu verujućih, sveštenstva i velikodostojnika više upodobe potrebama bitno izmenjenog društva, nego samoj sebi i politici.

Dotle, građanima i verujućim i neverujućim ostaje da (o)smisle kako će da rašire svoje duše da u sebe prime sve veće i brojnije krhotine raspadnute prošlosti, urušenih država i, još „dodatno“, blagodeti tranzicije kojih je sve više na krajputašima beskrajnog puta u EU.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera