Izbori u Srbiji: Ujedinjenje ili prosta većina

Piše: Božidar Andrejić

Nisu povremeni incidenti, već su istraživanja mnjenja izazvala dodatno uzbuđenje u (vazda) predizbornoj Srbiji početkom aprila, u kome će 24. dana, na istorijske Cveti, nedelju pred Uskrs, kako sada proriču te sondaže, na birališta izaći samo dva odsto preko polovine upisanih birača. Što je dovoljno za njihovu legitimnost.

Mirštili su se i pojedini umereniji analitičari na nalaze koji su Vučićev SNS darivali sa čak 53 odsto, a nesuđene najjače opozicione igrače iz Pajtićevog DS držali oko duplo manje od nimalo baksuznih 13 odsto Dačićevog SPS, kao drugorangiranog u tim prognozama.
U političkoj javnosti u kojoj je godinama paradoks jedno od glavnih pravila, na ove objave, razumljivo, ljutkali su se i ljutili oni lošije kotirani, ali i koalicija oko sada vladajućih što imaju nedvosmislenu nameru i priliku da to i ostanu.

Nevjerovatno blizu mogućeg

Dvadeset i pet dana pred izbore, međutim, desilo se nešto što je i po uverenju natpisnika ovih redova na rubu neverovatnog. Ali, ugled njegovog glavnog protagoniste koji je u svim dosadašnjim izbornim ciklusima gotovo „nepogrešivo pogađao“ učinio je to „neverovatno“ ako ne mogućim, bar politički veoma relevantnim.

Urađeno je, dakle, i istraživanje začinjeno umešnošću sociologa i istraživača Srećka Mihajlovića, možda bliže anketnom, nego kalibrirano sociološkom, kakva su, uostalom, i druga merenja, iako se krase epitetima dubinskih.

Ono je  potom objavljeno uz Mihajlovićeve komentare i namah je ljutnju onih što su uvereni da su „bar treći“ podiglo na viši stepen ilustrovan rečima Bojana Pajtića da „to nema veze sa životom“. Ali je i nezadovoljstvo „nedvosmisleno očekivanih pobednika“ podiglo ka nivou besa, pa ga je neko s vrha SNS-liste proglasio „propagandnim ratom“.

Razlozi tome sadržani su u potvrdi da Vučićeva koalicija može da računa na 52,4 odsto opredeljenih birača, Dačić sa Marković Palmom i Zelenima na 12,3, ali da je Demokratska stranka tek „borac za cenzus. Ispred nje se kao pobednici cenzusa nalaze „šešeljevci“ , koalicija Sande Rašković Ivić i Boška Obradovića DSS – Dveri, te tri musketara koji na bilbordima svoju listu pretenciozno personalizovano reklamiraju malo imenima, malo prezimenima: „Čeda, Boris, Čanak“ sa „patriotskim“ plavim i crvenim slovima na beloj podlozi.

Po istim nalazima uz demokrate na okolocenzusnoj klackalici su i „Dosta je bilo“, bivšeg kratkotrajnog Vučićevog ministra privrede Saše Radulovića. Još veće iznenađenje je što po ovoj sondaži „beli listići ponovo jašu“,  jer je procenat onih koji će izaći, a precrtati listić ili na njemu nacrtati „čiča Glišu“ ili neki bezobrazluk procenjen na čak 6,2 odsto. Što još jednom govori o moći apstinenata i nedostatku novih lica na listama partija. A sve ostale stranke – tad se nije znalo da će ih se prijaviti čak 29 – dele, odnosno dodaju pobedniku i srazmerno ostalim „preskakačima cenzusa“ ukupno 3,6 odsto.

Iako, su ovo, i već pomenuto CeSidovo istraživanje gotovo podudarna, i njihovi nalazi podložni promenama u daljem toku kampanje, upućena javnost ne veruje da one mogu biti veće od iznenađenja da je Demokratska stranka u oba izmerena kako je izmerena. Ovi procenti  govore o važom faktu – iz njih se nazire parlamentarna slika Srbije, ali čini se da ta matematika zasad više skriva ciljeve i planove „matematičara“, naročito onih glavnih.

Koza čuva kupus, a vukovi ovce

Za rešavanje pomenute skrivalice, najpre je potrebno odgovoriti na pitanje kakva je dosad bila kampanja, te da li je izuzetno prljava, kakva se procenjivalo da će biti?

Izrazito prljava svakako nije, ali ima dovoljno elemenata prevarnosti, lukavosti, potuljenosti pa i podlosti uz najave i nekih novih skrivenih zamki koje postavlja „vlast u tehničkom mandatu“ koje deluju kao državno razumne, ali se mogu očitati pa i pokazati kao dominantno partijske.

U red takvih svrstava se inicijativa tehničkog ministra policije Nebojše Stefanovića, inače potpedsednika SNS, koja je odmah izazvala oštra protivljenja, da se na biračka mesta postave specijalni timovi policije, pa i u civilu, da sprečavaju izbornu krađu. Asocijaciju na „kozu koja čuva kupus“, inače čestu u razmeni vatre u kampanji, DSS – liderka Rašković Ivić izrekla je sintagmom o „vukovima koji treba da čuvaju ovce“. Tako je možda i nehotično precizirala status srpskih glasača koji svakako nisu vukovi, jer da su to, ne bi bili glasači već – građani birači.

Uobičajene prljavštine u kampanji svode se s jedne, one opozicione strane na provokativne verbalne ukrase poznatih teza: reforme su nužne, ali vlast ne ume da ih sprovodi, ne iznose se detaljni programi za popravljanje „budućnosti naše dece“, ali se obećavaju poreske olakšice, vraćanje penzija, novo zapošljavanje… pa sve do besplatnog bežičnog interneta uz opaske da to ne može da donese umišljeni Šešeljev đak i potencijalni autokratski svedržitelj sa svojom vladom.

S druge strane Vučić, vešto koristi ulogu tehničkog premijera: odvojio je fizički premijerske „dužnosti“ od učešća na partijskim skupovima, ali poruke i sa jednih i sa drugih masovnih događanja upliće u jasnu predizbornu igru. Preliv im je pun emotivnog naboja: kritike s duge strane su izraz „mržnje“ svih onih koji su se ujedinili i mogu se ujediniti „za pet minuta“ ako treba u toj mržnji i strasnoj želji za vlašću i foteljama.

Sadašnja vlast, naglašava,  ne mari za fotelje, već za popravljanje svih onih lepih brojki u statistikama, koje podržavaju i MMF i svetska banka i koje brojke samo što nisu popravile i težak život građana. Usuđuje se čak i da, grdeći desnicu koja mu krnji sopstvenu „desnost“,  uz packu proevropskoj opoziciji da „nećemo natrag u pljačkašku privatizaciju“ doda „ i izolaciju“. Pritom sebe ne vidi ni u privatizaciji koja seže unazad do devedesetih, ni u izolaciji iz tih devedesetih kojima je i sam kumovao.

Oni koji žele da mogu sve

Ipak, najvažnije dugoročne poruke kampanje provladine koalicije mogu se iščitati iz pominjanog razloga za bes povodom „ratnopropagandnog“ objavljivanja visokog rejtinga SNS koalicije. Nakon što je onomad stari kandidat za novog premijera na jednom skupu gotovo zavapio„oni će pobediti, ako ne glasate za mene“, posle najnovijih 53-procentnih predviđanja, ova koalicija strahuje da to ne uljuljka njihove birače. Pa da poveruju da je pobeda već sigurna i ne izađu na glasanje.

Komentatori, međutim, zapažaju da će se to teško desiti, te je vapaj sračunat na nešto drugo: želi se više od tog procenta koji garantuje prostu većinu, sve do zamišljenog i priželjkivanog – do dvotrećinske koja dreši ruke za moćne poteze, pa i lagodnu promenu Ustava… Bez toga, tako bar oni računaju, moraće se možda opet u savez sa Dačićem, ispitivanje čije lojalnosti jeste takođe bio jedan od ciljeva vanrednih izbora.

Ova nakana i strategija se, pak, uveliko tiče ne samo unutrašnjih procesa u Srbiji – da ne zaboravimo, uz „zaposedanje Vojvodine“ što je cilj ispred cilja provere Dačića – već i regionalne politike i određivanja prema situaciji u njemu. Poslednja događanja uveliko idu naruku toj strategiji oličenoj  i u sloganu SNS-liste „Srbija pobeđuje“ koji glasi „Ujedinjeni možemo sve“.

Kao i onomad u prepucavanju s bosanskim liderima, i ovoga puta eskalacija nesporazuma sa Hrvatskom i reagovanje srpskog lidera na te pobude, uz papagajski hor saradnika, pokazuju možda i da oni koji žele da mogu sve, mogu i da ne misle da se „ujedinjenje“ odnosi samo na partije sa liste koje čine koaliciju. Kao i da „mogućnost svega“ odobrava i lideru da bude sve. I svja.

Ujedinjenje u društvu u kome proleteri nisu uspeli da se ujedine sa drugarima iz „svih zemalja“, ali gde reminiscencije na družbu „ujedinjenje ili smrt“ i dalje bacaju senku i na savremene procese, jasno aludira i na nacionalno ujedinjenje. Vučić  u novom sporu sa Hrvatima kaže – svi u regionu žele da čuvaju svoje pozicije tako što će biti protiv nekog. Taj neko, to je jasno, je Srbija.

Mi nismo, kazuje on dalje, ni protiv koga, jesmo za saradnju, ali čuvaćemo suverenitet. I nećemo biti ničija vreća za udaranje, nećemo dozvoliti da Srbiju bilo ko ponižava. Oštro, ali bez usiljenosti moglo bi se zaključiti da Vučić opasnom Šešeljevom desnom budalesanju o starom  programu ujedinjenja „svih svpskih zemalja“ parira defanzivnim „očuvanjem suvereniteta“ i kad on nije doveden u pitanje.

U predizbornoj situaciji, tako šta se lako može tumačiti kao unutrašnja stvar i okupljanje sigurnih birača, ali iz ugla stvaranja i negovanja društvene klime, takve poruke mogle bi biti duboko protivrečne deklaracijama o „pomirljivosti i saradljivosti“ u regionu. Jer, ne zaboravimo, one treba da budu lepak za potencijalne birače desnice da priđu ovom „ujedinjenju za sve“.

U tom smislu, pominjani Mihajlović je u komentarima istraživanja  saopštio jednu sjajnu istinu – da ko ne razume vernike i navijače, ne može razumeti ni ponašanje birača uoči izbora i na samim izborima.

Osim, dodajmo, da oni kojima se Vučić obraća neizmerno vole pobednike, ujedinitelje i branitelje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera