SAD više ne može naređivati Saudijskoj Arabiji

Piše: Boško Jakšić

Američki predsednik Barack Obama stiže u sredu u Rijad u složenu diplomatsku misiju tokom koje će pokušati da sa liderima Zaliva ublaži razlike oko viđenja rešenja konflikta u regionu i da ih ponovo uveri da nemaju razloga da toliko strahuju od nuklearnog sporazuma sa Iranom.

Obama će se sastati sa saudijskim kraljem Salmanom bin Abdulazizom i prisustvovaće sednici Saveta za saradnju zemalja Zaliva (GCC), dok će sekretar za odbranu Ash Carter odvojeno razgovarati sa liderima šest zalivskih monarhija.

Obama je do skora bio jedini američki predsednik koji je stekao naklonost Arapa i muslimana u njihovim teškim vremenima. Počelo je govorima u dva najvažnija islamska centra: Kairu i Istanbulu. Tokom govora na kairskom univerzitetu 2009. predočio je svoju viziju islama i mira, vraćao se na rana sećanja iz Džakarte, na svoje afričko i muslimansko poreklo. Osvojio je srca 300 miliona Arapa.

Konzervativni vladari Zaliva danas su uvereni da je odustao od svoje doktrine, da ih je “izdao” u Siriji. Iako je Obamino odbijanje da direktno vojno interveniše na obaranju režima Bashara al-Assada jedna od njegovih najmudrijih odluka kojom je opravdao Nobelovu nagradu za mir, kraljevi, šeici i emiri Zaliva veruju u suprotno.

Kada je posle toga šef Bele kuće sklopio nuklearni sporazum sa Iranom, odnosi tradicionalnih saveznika pali su na najniži nivo poslednjih decenija.

Šta misli o svojim partnerima – od izraelskog premijera do saudijskog kralja – Obama je jasno rekao u nedavnom intervjuu za magazin Atlantic kada se videlo da su ljutina, frustracija, nezadovoljstvo i lični animoziteti zamenili entuzijazam koji je pokazivao kada se useljavao u Belu kuću.

Pukotine u ‘specijalnim odnosima’ počele su da se naziru u prvim danima Arapskog proleća.

Otkrio je da nije zadovoljan politikom zemalja koje decenijama slove kao bastion američkih interesa na Bliskom istoku. Obama je konzervativne monarhe uopšteno nazvao “slobodnim strelcima” a njihov stav prema regionalnim konfliktima opisao kao “neodgovoran”.

Obamina bliskoistočna doktrina je u direktnoj suprotnosti sa “Salmanovom doktrinom” i strateškom vizijom saudijskog kralja kako da obnovi mir i stablnost u regionu.

Vojna ekspanzija

Agresivna “Salmanova doktrina” temelji se na utisku da su Amerikanci, zbog “Obamine doktrine, politikom neintervencije omogućili haos na Bliskom istoku i da su izvlačenjem iz regiona otvorili smrtonosni vakuum. Došlo je vreme da Saudijci preuzmu inicijativu.

Tokom poslednjih pet godina saudijska vojna ekspanzija je upečatljiva. Kraljevina je potrebe odbrane odredila više od 150 milijardi dolara, a još 100 milijardi biće potrošeno do 2020. Ofanzivna politika startovala je vojnom intervencijom u Bahreinu 2011. da bi bila nastavljena akcijama saudijskih aviona u Jemenu, u borbama protiv proiranskih pobunjenika.

Kraljevina je svoje ambicije potvrdila formiranjem koalicije od 34 islamske zemlje – uključujući Paksitan, Egipat i Tursku – za borbu protiv terorizma. Više od 150.000 vojnika nedavno je uvežbavalo operacije u blizini saudijskog grada Hafr al-Batin. Cilj su Islamska država i Ak-Kaida, ali i moguće akcije protiv šiitskih milicija po Iraku i Siriji.

Pukotine u “specijalnim odnosima” počele su da se naziru u prvim danima Arapskog proleća. Lideri Zaliva veoma su loše tumačili spremnost Washingtona da se odrekne usluga egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka. Potom nisu krili razočarenje što se Obama nije odlučio na direktnu vojnu intervenciju kako bi bio oboren režim sirijskog predsednika Bashara al-Assada.

Šef Bele kuće izbegao je omiljeno američko oslanjanje na vojnu silu. Odbio je da interveniše u Siriji kada su mu predstavljeni sumnjivi dokazi da je Assadova armija upotrebila hemijsko oružje, što je on ranije nazvao svojom “crvenom linijom”. Za bombardovanje Libije kasnije je rekao da je bilo pogrešno. Razmirice kakve se na pamte decenijama eskalirale su posle jula 2015. kada su SAD i velike sile potpisale nuklearni sporazum sa Iranom, šiitskim arherivalom sunitskih monarhija Zaliva.

Saudijski kralj uveren je da Obamino ustezanje od intervencionizma predstavlja ne samo slabost, već i okretanje od Arapa. Ključni dokazi su “kapitulacija” pred regionalnim interesima Irana i rat protiv Islamske države, iako ona ne predstavlja egzistencijalnu pretnju SAD-u. Dvor u Rijadu istovremeno veruje da je najvažnije da Assad bude skinut sa vlasti u Damasku, da se mora stati na put ambicijama Teherana, da šiitske grupe po Iraku, Siriji, Libanu i Jemenu moraju da budu uništene kao “terorističke”.

Iran u središtu problema

U središtu doktrinarnih razlika je uverenje Saudijaca da je Iran u središtu svih problema koji pritiskaju Bliski istok. Kralj Salman ne veruje kada Obama kaže da Saudijska Arabija treba da “deli” region sa Iranom. “Čuvar dve svete džamije”, što je kraljeva zvanična titula, nije spreman da dopusti da šiitski Iran poremeti 14 vekova dugu dominaciju sunita.

Jačanje međunarodne pozicije Irana posle decenija međunarodnih sankcija i izolacije nikako se ne dopada Saudijcima koji uporno upozoravaju na podršku Teherana raznim šiitskim grupama po regionu – što ugrožava ambicije Rijada da se uspostavi kao vodeća sunitska snaga među muslimanima.

Amerikanci očekuju i da zemlje Zaliva doprinesu obnovi delova Iraka uništenog u borbama sa Islamskom državom, ali pitanje je koliko će članice GCC-a na to biti spremne suočene sa ozbiljnim padom prihoda od nafte i novim sukobom sa Iranom koji je direktno uticao na neuspeh sastanka zemalja izvoznica nafte unutar i van OPEC-a.

SAD više nije u poziciji da direktno nameće svoje stavove saudijskom vladaru, ali Obama nesumnjivo želi da sačuva strateški dragocenog saveznika.

Na sastanku, koji je u nedelju održan u Dohi proizvođači nafte, uključujući i Rusiju, pokušali su da ostvare dogovor da zamrznu nivoe proizvodnje kako bi odgovorili na niske cene i prezasićeno tržište. Teheran je odbio da se priključi – sve dok sopstvenu proizvodnju ne podigne na nivo pre zavođenja međunarodnih sankcija – što nagoveštava da će se borba za udeo na svetskom tržištu zaoštriti i da bi cena nafte ponovo mogla da krene nadole.

Sumnjičavost Zaliva da “iranska pretnja” nije otklonjena, Amerikanci pokušavaju da otklone najavama isporuka novog savremenog naoružanja, jačanja balističke zaštite ali i snaženja sposobnosti Zaliva da se sam suočava sa asimetričnim pretnjama.

Sjedinjene Američke Države, koje imaju pomorske i vazduhoplovne baze u Emiratima, Bahreinu i Kataru, ne kriju značaj koji pridaju arapskim partnerima u Zalivu. “U savezništvima i partnerstvima pojavljuju se razlike i nesporazumi, ali dominacija zajedničkog interesa u savezništvu SAD-a i Zaliva biće važnija od bilo kog neslaganja”, izjavio je uoči Obamine posete bivši sekretar za odbranu Chuck Hagel u intervjuu za panarapski dnevnik Asharq al-Awsat koji izlazi u Londonu. “Američko-saudijski odnosi su ključni za budućnost Bliskog istoka”.

Obama će svakako ponoviti da je američka intervencija u Iraku bila pogrešna i da je ne samo omogućila prodor iranskog uticaja, već je i direktno uticala na nastanak Islamske države. Da li će to tradicionalno podozrivim domaćinima biti dovoljno?
SAD više nije u poziciji da direktno nameće svoje stavove saudijskom vladaru, ali Obama nesumnjivo želi da sačuva strateški dragocenog saveznika.

Obama sa čvrstim stavom

Obama u Rijad stiže bez namere da menja svoju politiku, što znači da sa sobom donosi uverenje da ekstremizam nije ni država, ni religija već opšti fenomen, ideološki virus koji se proširio po muslimanskim društvima, uključujući i ona na Zapadu. Saudijska Arabija je, po uverenju američkog predsednika, tome dala značajan doprinos.

U Kući Sauda radije bi da zaborave na vremena početkom 1980-ih kada je radikalni sunitski islamizam počeo da se useljava u politiku regiona kao odgovor na Islamsku revoluciju u Iranu 1979. Bilo je to vreme kada su uleme po Saudijskoj Arabiji prvi put po džamijama počele da propovedaju o politici, kada su, uz obilatu američku pomoć, mudžahedini kretali u svoj prvi “sveti rat” protiv sovjetskih “nevernika” po Avganistanu.

Tema je, međutim, aktuelizovana upravo uoči Obamine posete. Saudijska vlada preti da će prodati milijarde dolara američkih obveznica i papira u vrednosti koje poseduje u SAD ukoliko Kongres izglasa zakon po kome se utvrđuje odgovornost Kraljevine za teroristički napad na Ameriku 11. septembra 2001. Senatski pravni komitet je početkom godine već prihvatio nacrt zakona po kome se stranim vladama oduzima imunitet u slučajevima vezanim za “terorističke napade koji ubijaju Amerikance na američkoj teritoriji”.

Saudijski šef diplomatije Adel al-Jubeir pominje sumu o prodaji vrednosti od 750 milijardi dolara kako bi se izbegla eventualna opasnost da ih američki sudovi zamrznu, a The New York Times piše da o pretnji ozbiljno raspravljaju funkcioneri State Departmenta i Pentagona.

Sve ove bitne teme uvrštene su u tri sesije GCC-a. Prva je posvećena naporima za stabilnost regiona, uključujući krizu u Siriji i situaciju u Iraku, Jemenu i Libiji. Druga će se baviti međunarodnim naporima u borbi protiv terorizma, uništavanja Islamske države u Siriji i Iraku i načinima efikasnije odbrane od pretnji koje dolaze iz sajber prostora. Treća za temu ima Iran: Koliko je Teheran posvećen ispunjavanju obaveza iz nuklearnog sporazuma, da li sponzoriše terorizam, kakve mogu da budu posledice lansiranja balističkih raketa.

Između strateških interesa na Bliskom istoku, Irana i Zaliva, Obama mora da vodi računa i o rastućim kritikama kod kuće da traži bliskost sa režimom koji je kolevka islamskog radikalizma i otvoreno krši sva savremena dostignuća ljudskih prava. U tom kontekstu svakako će morati da kaže šta misli o nedavnim izjavama republikanskog predsedničkog kandidata Donalda Trumpa koji je oštro kritikovao američku “zaštitničku” politiku prema jednom od najkonzervativnijih režima sveta.

Obama je u neugodnoj situaciji. S jedne strane je njegova želja da nastavi normalizaciju sa Iranom započetu nuklearnim sporazumom. S druge strane je žestoko protivljenje Arapa i Zaliva, ali i Izraela, koje je režim u Teheranu spojio u sasvim neočekivanom savezništvu.
Američki predsednik moraće da traži kompromis. Očekivana adresa je – Sirija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera