Željezara Smederevo: Profitiraju samo menadžment i banke

Piše: Goran Stanković

Vlada Srbije će ponovo prodati  Železaru Smederevo za 46 miliona evra, kineskoj kompaniji Hestil, i tako zaustaviti višedecenijsko usisavanje novca građana Srbije, koji već godinama unazad ionako teško žive.

Ako ovaj posao bude obavljen bez čuvenih strateških partnerstava (u kojima Srbija nekako na kraju preuzme dugove na sebe ) i tajnih ugovora (koji su postali svojevrsni brend srpske vlasti), onda bi to bio dobar potez, koji bi oslobodio državu velikog troška.

Kada se trezveno presaberemo, već decenijama unazad od naše čeličane zapravo samo dobro žive menadžmenti ovog preduzeća i banke koje se bave kreditiranjem država, s obzirom da su enormni dugovi ovakvih preduzeća postajali budžetski deficit, koji se namirivao dodatnim zaduživanjem.

Podsetimo se da je još 2003. prilikom preuzimanja železare od strane U.S.Stila već tada ostavljen dug Srbiji od oko 1,3 milijardi evra, zatim je dug porastao za još 400 milona evra, u periodu kada je Srbija sama upravljala kompanijom. Kada uzmemo u obzir da se sada kompanija prodaje za 46 milona evra, dolazimo do zaključka da je prethodni dug skoro 37 puta veći od sume za koju se sada prodaje kompanija. Mislim da bi svako poželeo da bude neki menadžer u ovakvoj kompaniji. Možemo samo zamisliti kako na ovo gledaju vlasnici malih i srednjih preduzeća, koji su eventualno zaduženi nekim kreditom, a koji im visi nad glavom.

Rasipanje predstavnika vlasti

Evidentno je da svaki narod kroz političke izbore daje svom rukovodstvu mandat, i da ono kasnije u njihovo ime donosi važne odluke.

Kada novac jednom bude naplaćen od građana i slije se u budžet, on se u mislima običnih ljudi nekako otuđi i od njih samih, pa oni kasnije nemaju osećaj da ih neko potkrada kroz ovakvo sumanuto rasipanje predstavnika vlasti. Ne verujem da bi građani Srbije bili tako široke ruke kada bi im se iz novčanika na njihove oči, malo po malo, vadio novac za ovakve „projekte“.

Godinama unazad je ovakvo pomaganje propalih državnih preduzeća opravdavano rezonom, da ceo grad ili oblast, živi od nekog preduzeća. Međutim, oni žive od svih građana Srbije, a ne od kompanije.

U momentu kada je Srbija dotirala železaru sa 8,5 milona evra mesečno, od tog novca je bilo moguće dati svakom stanovniku Smedereva (Smederevo ima oko 68.000 stanovnika) po oko 130 evra, uključujući decu i penzionere.

Ali ni bivši socijalistički rukovodioci nisu bili imuni na dobar finasijski i politički status, koji im je bio omogućen kada upravljaju ovakvim posrnulim gigantima.Godinama kasnije, nije se mnogo promenilo. Prošle godine Srbija je upravljanje čeličanom poverila holandskoj kompaniji HPK, koja je obećala da će oporaviti finasije.

Ovi menadžeri su imali prosečne plate veće od 10.000 američkih dolara, što za obične građane izgleda mnogo. Ali to uopšte nisu velike plate, za menadžere koji donose posao. Međutim  HPK je garantovao profitabilno poslovanje, koje se nije desilo, pa su menadžeri morali neko vreme da provedu u Srbiji kao dobro plaćeni menadžeri koji nemaju uspeha.

Sada se po rečima predstavnika vlasti, pregovori bliže kraju i posle saglasnosti Evropske komisije, Srbija bi trebalo da zaključi ovaj posao. Evropska komisija ne dopušta dotiranje čeličana koje ne posluju profitabilno. Kako srpski predstavnici vlasti izjavljuju, saglasnost Evropske komisije zapravo nije formalno potrebna, ali Srbija ipak traiu saglasnost. Stiče se utisak da EU nije tako dosledna u sprovođenju nekih pravnih procedura, već da se mnoge stvari dogovaraju, onako kako im to u određenom trenutku odgovara. Predstavnici Evropske komisije žele da spreče zapljuskivanje Evrope kineskim čelikom, koji je jevtiniji, pa su i iz tog razloga zahtevali da čelik iz naše čeličane bude isključivo iz Srbije.

Nekoliko decenija ranije Evropa je to upravo radila Kini, ali sada su pravila drugačija.

Finansijski problemi

Činjenica je da su sve evropske čeličane u finansijskim problemima i da teško opstaju. Italija je takođe dosta pomagala svoju najveću čeličanu, a engleska vlada je vršila neke ustupke oko cene energenata koje trošila njihova čeličana. Jasno se vidi da u svim državama političari slično rezonuju, i vode računa o hiljadama zaposlenih koji bi mogli da ostanu bez posla.

To je do neke granice razumno razmišljanje i sigurno je da se nekad moraju praviti kompromisi. Ali često ovakva briga zna da ode u drugu krajnost, u kojoj najveću štetu trpe ostali građani koji to finansiraju. Kada govorimo o krajnostima, valja napomenuti da je u momentu dolaska U.S.Stila u Srbiju, dug železare koji je ostao na teret Srbije bio oko 260.000 evra po radnom mestu.

Kako se u Srbiji jako dugo prolongira zatvaranje propalih preduzeća, najveća nepravda se čini svim ostalim nezaposlenim radnicima koji su voljni da rade. Mislim da je bilo poštenije da sav ovaj novac koji se troši na ovakav način bude raspodeljen u okviru neke univerzalne socijalne pomoći ili smanjenja dažbina preduzećima koja trenutno rade, kako bi mogla da zaposle nove ljude i tako sebi olakšaju život.

Železare i aviokompanije u mnogim zemljama nose neki oreol nacionalnog interesa i ponosa, pa su menadžeri to vešto koristili da nastave život na visokoj nozi.

Da je naša železara neko vreme bila konzervirana do boljih vremena, ne bi se desilo ništa strašno, osim što bi njihovi direktori morali da uhlebljenje traže u realnoj privredi.

Videćemo kako će se završiti aktuelni pregovori i da li će se Srbija stvarno dobro snaći u prodaji problematičnog preduzeća.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera