Kako je Vučić čitao Šešeljevo pismo uz Slobin odar

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Srpski premijer Aleksandar Vučić je u subotu, 5. marta, napunio 46. godina. Ne zna se gde je proslavio rođendan, ali se zna šta je radio 11. marta pre deset godina – tugovao je zbog smrti Slobodana Miloševića. Nekoliko dana kasnije držao je počasnu stražu kraj njegovog odra. Tih martovskih dana Vučić je pročitao oproštajnu poruku predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja bivšem predsedniku Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.

“Kao grom iz vedra neba pogodila me je vest da su te haški zlotvori na onako monstruozan način ubili”, pisalo je u Šešeljevom oproštajnom pismu Miloševiću koje je čitao Vučić. “Svi danas znamo ko te je ubio. To su oni koji nisu mogli da podnesu tvoju briljantnu odbranu pred njihovim inkvizitorskim sudom, oni koji su nam zemlju bombardovali i razarali, oni koji danas hoće da unište Srbiju. Morali su, jer im je od optužnice pred antisrpskim Tribunalom u Hagu protiv tebe ostalo samo mrtvo slovo na papiru”, pisalo je.

Na kraju je Šešelj, preko Vučića, pokojnom Miloševiću obećao da će se “protiv haških kriminalaca boriti sa istom žestinom sa kojom je to i on činio, braneći istinu i srpsku otadžbinu… Ne postoji niko tužniji od mene što nisam u mogućnosti da budem u Beogradu i Požarevcu i Tebe, veliki prijatelju, ispratim i pozdravim poslednji put”, poručio je Šešelj iz Haga, a pročitao Vučić pred masom ožalošćenog naroda ispred beogradske Savezne skupštine.

‘Martovske ide’

Opet, 12. marta pre 13 godina, današnji srpski premijer bio je ravnodušan, mada neki, poput njegovog nezvaničnog biografa novinara Predraga Popovića, tvrde da je bio u najmanju ruku (politički) zadovoljan. Tog dana u dvorištu zgrade Vlade Srbije ubijen je Zoran Đinđić, prvi premijer postmiloševićevske Srbije. Sudbina je udesila da rođendan Vučića i smrt Miloševića i Đinđića, koji su u većem delu karijere bili ljuti politički protivnici, ali i najmarkantnije figure srpske politike u poslednje dve decenije, bude istog meseca.

Mart je veoma sudbonosan za noviju političku istoriju Srbije. Srpske “martovske ide” počele su 9. marta 1991. godine, kada su u Beogradu održane prve velike demonstracije protiv Miloševića. Sećam se tog dana, jer sam prvi put u životu osetio penderk preko leđa.

Bilo je sunčano, ali prohladno. Vuk Drašković, lider opozicije, čija je stranka danas na izbornoj listi Vučićeve Srpske napredne stranke, držao je zapaljiv govor sa balkona Narodnog pozorišta, a srpskom društvu je tinjalo ono što se kasnije izrodilo u ratove. Nekakva iracionalna mržnja, koja je, istina, bila odgovor na mržnju koja je dopirala sa svih strana bivše Jugoslavije.

I sâm povod tih demonstracija bio je “u sklopu” predstojećeg rata – opozicija i stotine hiljada građana bili su na ulicama zato što je u glavnom dnevniku državne televizije neki komentator nazvao Draškovića i njegov Srpski pokret obnove “saradnicima ustaša”. Učesnik devetomartovskih demonstracija Jovan Otašević danas mi pokazuje jednu sliku staru 25 godina.

“Samo sam ja živ sa te fotke. I od onih ostalih učesnika demonstracija, pola je na grobljima, a pola ubijeno od života. Dan-danas ih viđam po pijacama, prodaju katance. Ostali smo sa slomljenim dušama, sa ranjenim uništenim porodicama i nezadovoljni što tog dana nije ostvareno ono što je trebalo da se ostvari”, seća se Joca.

Jedino 5. oktobar nije bio u martu

Deveti mart bi, kaže mi, trebalo da se obeležava kao opomena svim režimima. “Tog dana je narod sam odlučio da uzme stvar u svoje ruke i da ne trpi poniženja. Režim je prvi put pokazao pravo lice. Nisu shvatili da su potrebne promene. A nas je pojeo mrak. Ali, i oni koju su naredili da se tada bije narod lično su doživeli tragične sudbine, sahranjivani su u dvorištu, bez prisustva porodice, mnogi završili u Hagu. Mi koji smo bili na ulicama Beograda 9. marta krvavo smo to platili, jer je tog dana donesena presuda koju su samo odložili. Sve su nas kasnije ili poubijali, ili uništili. Ali, oni su svoju sudbinu samo odložili, jer da su otišli tog dana, njihova sudbina bi bila mnogo blaža. Sad bi se Sloba igrao sa unučićima”, kaže Joca.

Đinđić je 9. marta 1991. godine bio jedan od mladih lidera opozicije, a Milošević je postajao neko koga će udvorički pesnici opisivati kao “dečaka sa zlatom lipe u kosi”. Vučić u to vreme još nije počeo da se bavi politikom, bio je primeran student Pravnog fakulteta, ambiciozni nacionalista, nesvestan da će 26 godina kasnije biti popularniji od Miloševića, a poštovalac Đinđića.

Onda je 1999. godine, 24. marta, NATO počeo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Taj martovski datum bio je ključan da godinu i po dana kasnije padne Milošević. Igrom slučaja, 5. oktobar je jedan od retkih istorijskih datuma moderne Srbije koji se nije desio u martu.

Da nije bilo bombardovanja, koje je počelo u martu, verovatno nikada Milošević ne bi izgubio vlast, jer je ta kolektivna srpska drama, koja je trajala 78 dana i završila se neslavno, mnoge okrenula protiv njega. Posle pada sa vlasti, isporučen je u Hag, gde je 11. marta 2006. godine preminuo. Uhapšen je u dedinjskoj vili u noći između 31. marta i 1. aprila 2001. godine, kada je tadašnji srpski premijer Đinđić odlučio da nema povratka nazad te da Milošević mora da odgovara. Tog jutra, kada su Miloševića sprovodili u Centralni zatvor, odakle će tri meseca kasnije biti isporučen u Holandiju, slavili smo rođenje jedne ćerke. Tu generaciju, rođenu 2001. godine, zvali su “Đinđićeva deca”.

Nacija u šoku

Saradnja Đinđića sa Haškim tribunalom bio je jedan od razloga zašto su ga 12. marta 2003. godine ubili. I tada je bio sunčan dan, sećam se da nam je u redakciju, nešto iza podneva, stigla vest od koleginice koja je bila na konferenciji za štampu u zgradi Vlade u Nemanjinoj, kako se nešto dešava napolju. Nacija je bila u šoku kada je dva sata kasnije objavljena vest da je Zoran Đinđić mrtav.

Atentat na srpskog premijera današnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, tada lider radikala, okarakterisao je rečima: “Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju.”

Dvanaest godina kasnije, Aleksandar Vučić je, polažući venac na mesto Đinđićevog ubistva, rekao: “Pristojna, normalna i uređena država, u kojoj različita mišljenja izazivaju polemiku, a ne smrt, bila je ideal i Đinđića, pa je vreme da se oda počast i svim istorijskim ličnostima bez obzira da li su bili istomišljenici.”

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera