Šešelj oslobođen, pravda utamničena

Piše: Boško Jakšić

Trinaest godina je haškom sudu bilo potrebno da presudi radikalnom srpskom nacionalisti Vojislavu Šešelju, a kada ga je oslobodio odgovornosti po svih devet tačaka optužnice, doneo je odluku koja je očekivano polarizovala čitav region po kome je četnički vojvoda promovisao svoju ideju velike Srbije.

Šešeljeva Radikalna stranka i nacionalistička Srbija slave “heroja” koji je obećao da će poraziti međunarodni tribunal kome se dobrovoljno predao pošto je prethodno najavio „krvavo proleće u Srbiji“, koje se i ostvarilo marta 2003. kada je ubijen prvi srpski demokratski premijer Zoran Đinđić. Rusi likuju. Potpredsednik ruske vlade Dmitrij Rogozin odmah je lideru Srpske radikalne stranke čestitao oslobađajuću presudu.

Ostali su duboko zabrinuti šta se to događa sa pravdom kada je oslobođen čovek čija je nacionalistička ideologija ugrađena u temelje ratova po bivšoj Jugoslaviji. “Druga Srbija” podseća da je Šešelj bio i ostao paradigma politike koje se stidi svaki razuman i pristojan čovek u Srbiji, da je imao ogroman doprinos u regrutovanju dobrovoljačkih paravojnih četničkih formacija, planiranju prisilnog osvajanja teritorija u Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji i BiH, prisilnom zatvaranju nesrba u logore gde su mučeni i ubijani.

Region je masovno zgrožen i šokiran presudom koja rehabilituje najgori srpski nacionalizam iz vremena Slobodana Miloševića. U tom kontekstu, presuda nesumnjivo zabada nož u leđa procesima regionalnog pomirenja – što je haški tribunal morao da zna.

Od početka procesa govorilo se da će sud u Hagu imati problem da dokaže ličnu Šešeljevu odgovornost za zločine počinjene nad Hrvatima i Muslimanima u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH u periodu 1991-93. Optužnica je bila konfuzna, iako je mnogima bilo jasno da je vojvoda podsticao na rat. “Tamo sam pobio sva lažna svedočenja i raskrinkao sva falsifikovana dokumenta”, izjavio je Šešelj posle izricanja presude kojoj nije prisustvovao.

Verbalnom deliktu se ne sudi. Ispostavlja se da nema presude rečima. To je kao kada bi ideologe nacizma oslobodili odgovornosti, jer nema dokaza da su lično učestvovali u istrebljenju Jevreja.

Poraz pravde

Posmatrano sa tog stanovišta, presuda jeste Šešeljeva pobeda, ali je ona istovremeno poraz svetske pravde. Bez obzira na činjenicu da je haški optuženik Šešelj godinama držan bez optužnice i da proces nije bio pokretan u skladu sa međunarodnim pravom.

Sud koji je Šešelj često vređao na najvulgarniji način oslobodio je promotera progona nacionalnih manjina iz Srbije, BiH i Hrvatske, protagonistu politike koja je dovela do toga da Srbi i Hrvatskoj izgube krov nad glavom, da budu upropaštene stotine hiljada ljudskih života u BiH i Srbiji. Rekao bih da je sve ovo sramno.

Zašto je Hag oslobodio Šešelja koji je veličao svoju “besmrtnu ideologiju”, priželjkujući da podeli sudbinu svog nekadašnjeg prijatelja i velikodušnog finansijera, Saddama Husseina? Možda zato što je pokušao da kompenzuje greške sopstvene procedure? Ili zato što je politizovan sud procenio da posle 40 godina izrečenih lideru bosanskih Srba Rradovanu Karadžiću treba pokazati da tribunal nije “antisrpska” institucija, kao što veruje značajan broj Srba koji ne mogu da se pomire da se u Hagu pre svega sudilo poraženoj strani u ratovima – Srbima?

Haški tribunal se obrukao. Oslobodio je čoveka koji je tokom svoje uvodne reči na procesu uzeo na sebe težak zadatak da sudskom veću objasni da na teritoriji bivše SFRJ živi nekoliko vrsta Srba: Srbi pravoslavci, Srbi katolici, Srbi protestanti, Srbi muhamedanci, Srbi Mojsijeve vere, čak i Srbi ateisti. Tu novu Veliku Srbiju Šešelj je iz nekog razloga video bez Slovenaca i bez Albanaca – koje je valjda trebalo proterati preko Prokletija.

Posle godina nedopustivog podizanja optužnice, profesora dr. Šešelja su pustili na kućno lečenje u Beogradu novembra 2014, što je pokrenulo nastanak teorije zavere po kojoj su se u Hagu uplašili da im vojvoda ne umre u zatvoru i tako se pridruži podužem spisku preminulih zatvorenika Srba koji predvodi Slobodan Milošević. Mnogi Srbi su i danas uvereni da “nije slučajno” da samo jedan od haških pokojnika nije bio Srbin.

Teorija se naslanjala na uverenje da je Tribunal “antisrpski”. To tog zaključka dolazili su poredeći brojke uhapšenih i osuđenih Srba sa Hrvatima, Bošnjacima i Kosovarima.

Poražena strana

Brojke su im išle na ruku. Jedino su zaboravili da je Srbija u Hagu poražena strana.

Kada je Šešelj pušten, sledila je nova, gotovo opšteprihvaćena teorija belosvetske zavere koja je govorila da je haški sud četničkog vojvodu Šešelja pustio zapravo da – sruši vladu Aleksandra Vučića. Neki beogradski mediji pod kontrolom premijera danima su objašnjavali da iza odluke Raspravnog veća haškog tribunala stoje Amerikanci koji su nezadovoljni bliskošću koju zvanični Beograd pokazuje prema Vladimiru Putinu. Šešelju je teorija dodelila mesto izvođača pobune – što je sve bilo na granici apsurda imajući u vidu da su Šešelj i njegovi radikali otvoreno protiv približavanja Srbije Evropskoj uniji, a za čvrst zagrljaj sa Majčicom Rusijom.

Šešelj se u Beogradu gotovo čudesno izlečio od “teške (haške) bolesti” i ubrzo nastavio sa svojim radioaktivnim aktivnostima kako bi povratio barem deo radikalske političke moći koja je zagubljena tokom njegovog tamnovanja u Hagu. Oslanjajući se na visoku inteligenciju, četničku retoriku, marketinški talenat, zadivljujuću memoriju, drskost, bahatost i primitivnost, znao je da ne odustajanjem od ideje Velike Srbije alarmira čitav region. Ritualno je palio zastave NATO, EU ili Hrvatske i pretio da će politički sahraniti svoje nekadašnje radikalske đake koje je proglasio za “eurounijate”.

Pri tom se posebno obrušavao na srpskog predsednika Tomislava Nikolića, kuma kome je svojevremeno dodelio čin četničkog vojvode, dok je pažljivo zaobilazio drugog kuma, premijera Vučića, koji je pre evropske transformacije, boreći se „za pravo na drugačije mišljenje“, natpise u beogradskom bulevaru ubijenog demokratskog premijera Zorana Đinđića prelepljivao imenom generala Ratka Mladića. Svojevrsni pakt o nenapadanju sa Vučićem, najuticajnijim političkim liderom Srbije, omogućio je da Šešelj postane uzoran građanin Vučićevog poretka.

Kada je Žalbeno veće Haškog tribunala usvojilo žalbu tužilaštva na Šešeljevo privremeno puštanje na slobodu, naredivši njegov povratak u pritvor, došlo je do talasa nezadovoljstva kod srpskih političara “patriotske provinijencije”. Danima su se utrkivali kako da pronađu bolje poređenje za kvalifikovanje takve „nemoralne odluke“ Haga.

Iako bi u nekoj drugoj državi Šešelj imao problema sa organima gonjenja zbog stvari mnogo banalnijih od onih kojima se bavio Hag, vlasti ga nisu hapsile. “Prošlo je vreme kada su ljudi kao vreće sa poštom trpani i slani u Hag bez poštovanja bilo kakve zakonske regulative”, izjavljivao je srpski ministar pravde zaboravljajući da Šešelja niko nije hapsio niti ga je trpao u džak sa poštom, niti slao u Hag.

Burne reakcije

Odsustvo reakcije Vlade na Šešeljeve ispade dovelo je do burnih reakcija u regionu, gde je ostalo živo sećanje na zločinačku ratnu aktivnost radikala i njihovog lidera. Dok su u Hagu poverovali da će se lider radikala posvetiti hemoterapiji, on je intenzivirao svoju političku aktivnost. Organizovao je mitinge, uključio se u javnu ceremoniju dovršavanja decenijskog procesa rehabilitacije četničkog komandanta iz Drugog svetskog rata Draže Mihailovića. Nova, opasna promocija nacionalizma dovela je do porasta popularnosti radikala koji su, prema poslednjim istraživanjima uoči vanrednih izbora u Srbiji 24. aprila na dobrom putu da se vrate u Parlament.

Dok se čeka šta će na ovu presudu reći Žalbeno veće, moguće je konstatovati da je Šešelj oslobođen po tačkama optužnice Haškog suda, ali nikada ne može biti, kao ni jedna druga presuda ovog suda koja je izazvala kontroverze, aboliran za svoju ratnu politiku.

Kada je 2008. od radikala napravljena danas vladajuća Srpska napredna stranka, njen prvi predsednik, vojvoda Tomislav Nikolić, sadašnji predsednik Srbije, rekao je da SNS ne odustaje od ideje velike Srbije, ali da za nju tada nije bilo vreme. Bojim se da to vreme dolazi, a odgovornost za to ima i organ Ujedinjenih nacija poznatiji pod imenom Haški tribunal.

Možda je haška presuda poklon premijeru Vučiću kako bi smanjio unutrašnje tenzije, ali sudije su svojom odlukom nesumnjivo pomogle da se ultranacionalista Šešelj, “kao slobodan čovek” – kako je rekao predsedavajući sudija – na velika vrata vrati u srpsku i politiku regiona. Sve ovo je veliki poraz tužilaca UN.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera