Regionalne tačke i zarezi Aleksandra Vučića

Piše: Božidar Andrejić

Vučić je, dan pred presudu Šešelju i sedmicu posle osude Karadžića rekao: „Stavljam tačku na prepucavanja sa bošnjačkim liderima iz BiH“. Lako je njemu da „stavi tačku“ na tu temu kad mu je iz Haga kao na tacni nuđena prvoklasna poslastica za prežvakavanje kroz poruke na predizbornim skupovima, a uz endemsko širenje po „regionu“.

Međutim, onaj koji je poverovao da će te tačke i biti, ljuto se vara.

To je premijer Srbije pokazao već sutradan, kad je za 1. april najavio zvaničan svoj komentar situacije u regionu nakon presuda obojici. Nedoslednost je bila u tome što je dan pre ocenio da „presuda Šešelju neće imati posledice po Srbiju“ , budući manje značajna od one prve.

I po tome, a i po dosadašnjim iskustvima, u čemu je teško očekivati bilo kakav nagli obrat, sijaset „zapečaćujućih“ tačaka Aleksandra Vučića očas se pretvoti u zarez ili trotačku iza koje sledi ponavljanje istog ili sličnog. Uz neotklonjivu naviku da uz svaku izjavu o „babama“ iskaže i neku insinuaciju o „žabama“.

A ako, pak, sve ne izađe iz njegovih usta, izlazi iz njegove najbliže partijske ili koalicione okoline, koja će svaku njegovu interpunkcijsku tačku pretvoriti u tačku dnevnog reda za sluđivanje razboritih ili dodatno indoktriniranje odanih, čija suma još uvek sitno oscilira oko čak 50 odsto opredeljenih glasačkih fikseva.

Uz blagoslove patrijarha i Dodika

Kako izgleda trenutni (do obećane „tačke“) presek efekata verbalne razmene vatre između Bakira Izetbegovića i Aleksandra Vučića po izricanju presude Radovanu Karadžiću, uz napomenu da je s istočne strane Drine bilo i poslužilaca oruđa koji su pucali dok je nišandžija odmarao?

Iz nasumičnih i često potpuno međusobno isključujućih izjava srpskog premijera dadne se naslutiti nekakav proizvod koji će mnogi biti skloni da nazovu i politikom. Uz blagoslove srpskog patrijarha i, razume se, Milorada Dodika, te nešto utišanijeg predsednika Nikolića poduprta je najpre, bolje reći potšprajcovana, opstojnost Republike Srpske pred potencijalnim munjama koje bi, strahovalo se, osvetlile njene „genocidne temelje“, gde bi presuda Karadžiću bila aditiv cementu onih koji takve konstrukte projektuju ili prave.

Potencijalni, a s ove strane gledano – latentni – projektanti oličeni u bh. Bošnjacima opomenuti su sa nešto (razmenjenih) verbalnih šamara, a sve to uoči najavljenog pokušaja uspostavljanja nove (ne)ravnoteže, ili čak sticanja znatne prednosti kakva se valjda očekuje od istog dana saopštene najave Vučićeve posete Mostaru i susreta sa velikodostojnicima bh. Hrvata.

Za javnu upotrebu ove potonje vesti neophodna je i nimalo formalna, naprotiv, veoma politička napomena: prosečan glasač Vučićeve partije, pa i heterogene koalicije, veoma malo zna o federalnom ustrojstvu Bosne i Hercegovine i ova poseta se među njima lako može svesti na još jedan „lafovski gest“, pa upravo tako i protumačiti. Po matrici – šta se oni tamo u Sarajevu bune kad, evo, naš voljeni mirotvorac najlak otiđe i u Mostar.

Zbog toga, ovakva procena prepucavanja gotovo da i ne zahteva podsećanje na reči-municiju koje su pritom potrošene, ali je neophodno ukazati na manjkavost razrade teze „ko je prvi počeo“ koja se u jednom trenutku pojavila u beogradskim osvrtima. Osim što je intrigantna, ali površna, ona je, čini se, bila i pogrešna kad se svela na tvrdnje da su prvi  bili „oni iz Sarajeva“.

Kolektivna krivica i strah od kolektivne kritike

Naime, prvi komentari presude, da podsetimo, izrečeni su na komemoraciji povodom NATO bombardovanja, na tragičnom Varvarinskom mostu. I istini za volju, u odnosu na Dodika koji je i tu sasluživao, i u izjavi bio plameniji, možda zato što nema niz pomoćnika u tome poput Vučića, ovaj drugi jeste bio prilično miran, kao što je u svakom intervjuu u prvih dvadeset minuta. Baš tako je izgledalo i Izetbegovićevo obraćanje javnosti tog dana u 17 sati.

Ali, istovremeno, bilo je jasno da su komentari sa Morave bili preventivno usmereni upravo ka pretpostavljenoj mogućnosti da će „neko“ povezati presudu sa nastankom i opstojnošću Srpske. To je bilo vidljivo „iz aviona“, tako da je odbrana od napada koji još nije bio počeo oličena u sintagmi da se neće dozvoliti nikome da  Srbiji i Srbima prilepljuje „kolektivnu krivicu“ pretvorila u nešto sasvim drugo. U olako pretpostavljanje „kolektivnog kritičkog naboja“ i napada sa druge/drugih strana.

Tako je i bilo, pa se nad pitanjem ko je prvi počeo kao važnija pojavila regionalna adaptacija one stare poslovice – „ko je šupalj, taj zveči“ – budući da na ovim prostorima lideri često zveče i kad nisu baš šuplji. Drugačije, i mnogo važnije: sa stanovišta prave stabilnosti i poželjnog pomirenja u regionu, u njemu postoji višak sličnosti, odnosno „istosti lidera“. Njihove domete je, pak, u poslednjoj napisanoj, a prvoj memoarskoj, knjizi pod naslovom „Kako smo dospeli dovde“, dr. Nebojša Popov sjajno ocrtao kao „šmirante provincijalnih vodvilja bez primetne svesti o sopstvenoj odgovornosti za razaranje i propast zemlje i ljudi.“

(Za to je taze primer dao predsednik Nikolić koji je pitijsko-kineskom, valjda, mudrolijom vest o presudi Šešelju, koja se talasa regionom dok nastaju ovi redovi, doslovce ovako ocenio: „Mera Srbina je da li je osuđen ili oslobođen u Hagu.“ Oni što su na sopstvenoj koži svojevremeno osetili kriterijume pobrojanog „radikalskog trojstva“ za merenje izdajništva, lako zaključuju – samo osuđeni su heroji. I pravi Srbi.)

Biti ‘i jedno i suprotno’

U javnosti postoje dve vrste uprošćavanja problema koje nagoveštavaju ne samo ove, već niz ovakvih „predizbornih“ poruka što ih šalje vrhovna vlast u Beogradu. A inače se takva pojednostavljenja čine i kad se analiziraju politička kretanja i u ostaloj državčadi sa ex-yu prostora. Pravi se, s jedne strane, razlika između poteza koji se vuku u predizbornim kampanjama prema onima posle izbora.

S druge strane, čak i evropski analitičari razlikuju ono što je rečeno za „domaću javnost“, a šta je  namenjeno inostranstvu. U slučaju „vučićevske“ vlasti još je uobičajena teza da ga evropski i svetski moćnici (on kaže partneri, pa i strateški) neće dirati dok god „ispunjava zadatke“.

Osim, što, ako su na delu, sve ove teze ozvaničavaju licemerje, pa i priznaju da neko može odjednom, ili čak istovremeno da bude „i jedno i suprotno“ one su manjkave i iz tipično novonastalih srpskih razloga.

Sa dolaskom SNS na vlast, Srbija je u stalnoj predizbornoj atmosferi, rekonstrukcijama vlada i stalnom „drmanju kaveza“ koje ne dozvoljava da se ljudski zverinjak, ili bolje – stado – uspava. Potom, pažljivijim posmatračima ne promiče da se „poruke za unutra“ u ovdašnjoj konstelaciji snaga veoma lako i preko noći mogu pretvoriti u jedine važeće, a famozna poslušnost davaocima zadataka koji nemaju ništa protiv unutrašnjih mera dok se izvršavaju spoljni nalozi lako se može pretvoriti i u otkazivanje te poslušnosti.

Pojedini autori još davno su zapazili da SNS po galimatijasu članstva koje nema jasan ideološki profil u ponečemu podseća na nekadašnji SSRN (Socijalistički savez radnog naroda) i istovremeno sa tim zapažanjem izražavali nadu da će se unutar tog korpusa profiliisati idejno (ideološko) jezgro koje će biti „vodeća snaga“ poput nekadašnjih komunista.

U predizbornoj situaciji ovo poređenje je postalo unekoliko ubedljivije, s tim da ulogu „SSRN“ preuzima sama brojna koalicija oko SNS-a koju čini niz malih stranaka. I istaknutih, jel’te, pojedinaca kakav je nedavno na listu stavljeni novinar Miroslav Lazanski s predskazanjem da možda može biti i ministar vojni. I baš on nehotice pojačava sećanje na SSRN kad kaže: “U koaliciji koju predvodi Vučić su stranke od pro–NATO, kao što je stranka gospodina Draškovića, do stranke gospodina Nenada Popovića koja je protiv NATO. To je spektar vrlo širokih političkih stavova, nešto što zapravo odražava Srbiju u celini, potvrda jedne zaista nesvrstane, neutralne politike Srbije.”

… a onda je oslobođen Šešelj

Ali, “spektar Lazanskog”, međutim, pre bi se reklo jeste pluralizam ili zbir različitih imena stranaka ispražnjenih od svake ideologije i programa. Stvara se privid palete raznih ideoloških opredeljenja, a to su sve ustvari glumci tih ideja  koje međusobno povezuje interes. I strast da budu blizu vlasti.

U sociološkom smislu, tom konglomeratu i ne treba neka posebna druga ideologija niti će na to morati da pretenduje sam SNS. Jer, osim interesa, vezivno tkivo je i neviđeni populizam koji se učvršćuje divljenjem neprikosnovenom arbitru što se jasno vidi i iz citata Lazanskog.

Drugo vezivno tkivo biće pothranjivanje i narastanje desnice s kojom se, lako može uspostaviti saradnja, ali uz nju će lakše prolaziti i desne i radikalne “misli vlasti”. Ili će se na njih  ona moći da se izgovara kad treba reći – ima crnjih i od nas.

Sad se čini da se takvi planovi uvežbavaju u predizbornom periodu. Otud i predizborne poruke nisu samo predizborne.

Tim ključem se mogu čitati i poruke regionu, pa i Sarajevu. (Po)javna prekogranična manifestacija pomenutog populizma je da se sa dramatičnom intonacijom i po tragikomičnom scenariju izgovaraju (i čine) gluposti kojima se drugima oduzima pravo da rade to isto. Iako su svi skloni zvečanju.

A onda je oslobođen Šešelj!

Baš jak kraj ove priče, pre svega zato što je početak nove. Ili je sve samo jedna ista – neprekinuta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera