Izvrdavanje kosovske ratne hipoteke

Piše: Božidar Andrejić

Momir Stojanović nije na izbornoj listi SNS. Momir Stojanović u Nišu ni na lokalnim izborima nije na toj odborničkoj listi. Momir Stojanović u Nišu ima sopstvenu listu grupe građana koja je „zakleta i odana“ Aleksandru Vučiću, ali ne nastupa sa „lokalcima“ iz SNS. Oni su takođe zakleti šefu, ali po Stojanoviću „vlast u Nišu je specifična i SNS u ovom gradu već četiri godine zloupotrebljava vlast.“

I još jedan nezaobilazan hedlajn u ovom nizu – Momir Stojanović ovih dana je, izjavom za jedan dnevnik podržao kritike srpskog ombudsmana Saše Jankovića što ih je ovaj u godišnjem izveštaju uputio Vojnobezbednosnoj agenciji. Naravno, u vezi s čim se podigla osrednja javna prašina.

Na hipotetičko – ali i stvarno – pitanje novinaru koji je takvu izjavu dobio: da li bi samo pre dva meseca od istog Stojanovića mogla da se uopšte očekuje takva ocena Jankovićevog izveštaja, odgovor je, uz malo razmišljanja, očekivano odrečan.

Slučaj značajniji od sebe samog

Upravo ovaj obrt, ali uz „tešku i znakovitu“ činjenicu da je do raspisanih izbora Momir Stojanović bio cenjeni predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, a da u radnoj/ratnoj biografiji ima i funkciju glavnog vojnog bezbednjaka baš u ratnim kosovskim godinama 98/99. čini ovaj slučaj – značajnijim od sebe samog.

Kad se svemu pridoda da je relativno nedavno za Stojanovićem u grupi sa još 16 oficira Vojske Jugoslavije raspisana međunarodna Interpolova poternica na bazi istrage Euleksa o zločinima u Đakovici 1999. kada je  ubijeno više od 300 kosovskih Albanaca starih između 14 i 60 godina, onda je u najmanju ruku golicljivo što se niško-esenesovsko-stojanovićevska priča svodi na predizborni kuriozitet. Pa o tome nema indikativnijih razrada šta moguće stoji iza skidanja Stojanovića sa republičke, i njegovog pojavljivanja u Nišu na listi za SNS, a protiv SNS-ove liste? I, dodajmo, iz čega on sada crpi mirnoću s kojom izjavljuje da „život teče dalje i ako bude isključen“  iz svevladajuće stranke.

Štićenjem Vučića krše zakon

Za bar minimalno bolje osvetljavanje moguće pozadine valja prošetati kroz materijal čijim se brušenjem došlo do „zavađenih“ rečenica s početka ovog teksta.

„Pripadnici Vojnobezbednosne agencije jesu prekoračili zakonom definisane nadležnosti kada su nastavili da štite Aleksandra Vučića i nakon što je prešao na poziciju premijera“, rekao je onomad Stojanović. Nakon raspuštanja Skupštine, baš u vreme kad se glasnije počelo pričati o njegovoj niškoj kandidaturi. I kad je deo javnosti saznao i takvu pikanteriju da mu je bivši DS-ovski ministar odbrane Dragan Šutanovac brat od tetke „koga se ne odriče“ iako imaju drugačije političke stavove.

A da li je počeo da se odriče takođe bivšeg ministra odbrane koji je prelaskom „na poziciju premijera“ izgubio pravo da ga štiti vojna bezbednosti, o čemu je njegov Odbor raspravljao i doneo zaključke koji se nisu poštovali? Izgleda da jeste počeo da se njega odriče, ali nekako uvijeno i ambivalentno, nimalo rezolutno visokooficirski  i sve kao hvaleći ga i kad je jasno da je međusobno odricanje dublje nego što reči pokazuju.

A evo tih reči: „Obavestio sam premijera Vučića … da ću biti na čelu te grupe … u Nišu. Rekao mi je – čestitam i srećno“. „Nisam se odrekao politike SNS na republičkom nivou. Naprotiv, podržavam ono što premijer radi.“

A na pitanje šta je rekao premijer na njegovu kritiku nesposobnosti niških kadrova on kaže: “Bojim se, nažalost, da postoje interesne grupe koje nikada ne dozvoljavaju da do premijera bilo kada stigne prava istina.“

Kako ove reči neodoljivo podsećaju na ono bezbroj puta čuveno „da je Tito to znao, drugačije bi bilo, nego oni oko njega su to krili od njega“, da ne pominjemo primere iz tridesetih u SSSR kad su najbliži saradnici „gazde“ i u smrt odlazili sa odanošću njemu na usnama.

Ko se koga i zašto odrekao

Međutim, u važnoj priči ko se koga odrekao mnogo je važnije postaviti i pitanje zbog čega je sve to, i čega se još vlast mora odreći u narednom periodu? Na direktno pitanje zašto ga  „SNS nije zaštitio“ kada je podignuta Interpolova poternica, Stojanović opet ne pominje Vučića, ali, ipak, kaže „Bojim se da je ta optužnica kreirana na relaciji Priština – Beograd. Nekim interesnim grupama iz sadašnje vlasti odgovaralo je da budem sklonjen i da me na neki način stave pod kontrolu, jer se odavno znalo da sam ja slobodnomisleći čovek“.

Jednom drugom prilikom, ranije, još kao poslanik vladajuće SNS, odbacio je optužbe za slučaj Đakovica, navodeći da poternica ima za cilj „da zaplaši Srbe da se ne vrate na Kosovo.“

Ne ulazeći u procenu „slobodomislenosti“ čoveka koji se očito distancira od vođe koketirajući sa nenapadanjem na njega, ipak se može zaključiti da je taj „proces ograđivanja“ proistekao iz saznanja da je ograđivanje najpre počelo s druge strane i da će se nastaviti.

Ima poznavalaca prilika koji će, uz mišljenje da je, uz sve, reč o čestitom čoveku, skrenuti pažnju da je, recimo, u emisijama Insajdera o  tzv. „žutoj kući“ u Albaniji i trgovini organima, Stojanović sa pozicije obaveštajca, vojnika i poznavaoca tvrdio da za tako nešto ne postoje ni  podaci ni dokazi. Tim povodom se valja setiti i da je “u vreme te teme”, sadašnji premijer iz pozicije prvog potpredsednika Vlade o Hašimu Tačiju i trgovini organima  u Skupštini govorio tako kao da je sve dokazano, a ovaj osuđen, čak opisujući  gnusnost upotrebe noževa u tim radnjama. I to kao, kako se često hvali,  izuzetno uspešan diplomac prava.

Čiji je zločin u kafiću ‘Panda’

U korpus ovih „neugodnosti“ može da se svrsta i tragična pogibija/smaknuće šestorice srpskih mladića u kafiću „Panda“ u Peći  14. decembra 1999. koja je kroz godine u srpskoj propagandi i javnosti uzimana kao etalon zločinaštva OVK, ako ne kosovskih Albanaca. Međutim, u nekoliko navrata, a poslednji put prošlog decembra, bezmalo na godišnjicu, to je evocirao Aleksandar Vučić, ali sa nedvosmislenom porukom na čijoj je strani taj zločin. On je rekao da je “gotovo siguran” šta se desilo u kafiću Panda, ali je i dodao da nema dokaza da bilo koga za to optuži.

“Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili”, kazao je Vučić na konferenciji za novinare u Vladi. Nagoveštena pojašnjenja i davanje prioriteta tom slučaju izostala su i na zahteve novinara i rodbine ubijenih koja, kako saznajemo, smatra da sve to nije trebalo ni da pominje, ako nema rešenja slučaja.

Iako nema bilo kakvih dokaza za uzročnoposledičnu vezu pominjanog Stojanovića sa ovim slučajem, pogotovo što je gotovo sigurno da vojni organi sa „Pandom“ nemaju veze, pada u oči sama činjenica da se to događa u vreme kad je on aktivno vršio dužnost na Kosovu. A još više oči  bode premijerovo verbalno poigravanje sa teškim slučajem.

U obračunima i spletkama, ako ih bude, i takve se priče mogu dobro upotrebiti za dezavuisanje i protivnika i bivših saradnika. Ali, to je ipak nešto što valja ostaviti taj(anstve)nim službama s kojim, eto, oba junaka ovih redova još imaju veze. Jedan kao „van mandata“, a drugi kao (gotovo protivustavno) šef biroa svih službi.

Ono, pak, što može javno da bude značajno sastoji se u neodoljivom zaključku da odricanje od međusobne političke bliskosti ove dvojice može istovremeno da znači bar pokušaj izvrdavanja neprijatne kosovske ratne hipoteke. Po šifri: odgovoraniličistštodaljeodmene.

U kojoj meri se hipoteka otklanja, s čije strane više, i zbog kakve odgovornosti – prosudite sami.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera