Poplave i predizborna mobilizacija građana

Piše: Božidar Andrejić

Vanredna situacija  – stanje u kome je cela Srbija bila šestak dana, a zbog opreza pred većim poplavama od onih koje su se početkom marta ponovile  – ukinuta je. Srećom, tokom čitavog tog perioda vreme je je bilo manje-više kao na dan uvođenja, nešto lepše na dan ukidanja. A paradoksalno, čak su i najvažnije cifre bile istovetne na dan prvih ovogodišnjih poplava kao i na dan uvođenja i ukidanja vanredne situacije.

Mnoge okolnosti koje ovde ilustrujemo tačnom frazom premijera Vučića da su stari i bačeni “šporeti i frižideri srušili most u Novom Pazaru” ovoga su se puta, međutim, ponovile. Kao što se i ponavljaju i kao što će, izgleda, i ubuduće.

Neki od beogradskih medija su uzroke tome sveli na tri efekta u retorskom pitanju: da li su za sve krivi nemar, klima, ili Bog. Ni kad ovo “trojstvo” nije bukvalno prepisivano iz pomenute vesti, u većini reakcija ono je manje-više ponavljano. Štaviše, ono je utoliko i tačno. Posebno ako se nemaru doda nešto normativnog zamešateljstva, uobičajene levantinsko-balkanske sporosti i generalno niske ekološke svesti oličene u masovnom pljuvanju u izvore iz kojih se pije. I sve to začinjeno – siromaštvom.

Više sile i zemaljsko osiguranje 

U dijalektici nabrojnih uzroka evidentne globalne klimatske promene moraju se, međutim, svrstati u rubriku “odgovornosti Boga”. Ali, u konkretnom slučaju SMP-a (srpskih martovskih poplava) svevišnji je morao da se pojavi posebno. Jer njega je višom silom pred kojom su tehnika, država i vodoprivredne službe nemoćne, a nemar oprostiv, sada odgovornim proglasio lično ministar za vanredne situacije Velimir Ilić. Kome se povremeno tepa “srpski Šojgu”, pa čak i ovoga puta kada nije bio uočljiv ni srazmerno zvaničnoj tituli, ni moćnom nadimku.

Zato su sada ilićevske “višnje sile” mnogo korisnije upotrebljene. Najpre, kao elastičan alibi za sve popuste od katastrofalnih poplava 2014. Ispovrtanje Boga psihološki je i dobar kontrapunkt za poređenje malih mogućnosti siromašne države pred elementarnim nepogodama. Pažljivi osluškivač mogao je da zapazi i da čim je neko pomenuo naknadu štete, neko važniji je ispravio: država ne nadoknađuje, nego pomaže. Sve to postalo je dobar most da se otvorenije nego ikad pre dođe do bez sumnje glavne nove poruke vlasti – narode, morate da se osiguravate.

Tu je poruku u više navrata izgovarao na terenu i premijer Vučić, a potom ponavljao i njegov seizluk. Upozorenje na nisku kulturu osiguranja je razumljivo, ali je ovde opet začinjeno domaćom specifičnošću. Po zvaničnim podacima u SMP-u je bilo manje osigurane imovine nego i 2014. Pretpostavlja se da je država pre dve godine i onom skromnom pomoći “razmazila” titulare imovine i podstakla veća očekivanja od države. Potencijalni osiguranici, dakle pristaju i na manje, a džabe, umesto osiguranja koje se plaća.

Kad se sve sabere i oduzme, u očekivanju još preciznijih podataka sa terena, činjenice su sledeće: ovoga puta poplavljeno je oko 700 domaćinstava, oko 100 preduzeća i “tu negde” 6.000 hektara u dobroj meri obrađenog zemljišta.

Bujica na dan početka sanacije

Jedna od “suvih brojki” danima je – istovetna. Prva procena Vlade, kod prvog poplavnog udara bila je da je šteta 290 miliona dinara (oko dva miliona evra), ista cifra je važila i na dan proglašenja vanredne situacije, a i po njenom “iako se očekuju detaljniji izveštaji sa terena”. Kao da je i Bogu sugerisano da se drži budžetske stavke od baš toliko miliona.

Martovski povodanj i vanrednu situaciju pratili su još neki “samo srpski” kurioziteti, koji su, osim sopstvene atraktivnosti, u dobroj meri i primeri kako funkcioniše pominjano “trojstvo” sa dodacima i začinima.

Prvo, pa sistemski: zakon je relativno nedavno odredio vode prvog i drugog reda, jedne u nadležnosti republike, a druge na vrat lokalnih samouprava. Bujice što sve češće, divljaju Srbijom najčešće su lokalna briga. Para je nedovoljno, pa se protivrečnosti nadležnosti i bogatog nemara umnožavaju pošto se ono malo i u lokalu mora najčešće “trebovati” od države.

Nadalje, uz i ovoga puta najteže nastradalih Lučana, Trstenik je plavljen i 2014. i danas. Ali, činjenicu da je onda poplavljeno oko 100 domaćinstava, a sada 10, Marko Blagojević, proslavljeni analitičar „cesidovac“, sada direktor Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima uzima zvanično (i statistički) kao rezultat preduzete sanacije vodoprivrednih objekata posle “onih” poplava.

Deo Kraljeva je teško stradao, jer je bujica naišla “taman” kad su na mesto vodoodbrane došle mašine da poprave i utvrde ono od pre dve godine. Na Koridoru 11 kod Čačka na mostu u izgradnji, pred stihijom su pali kran i skela i dodatno zagadili vodu izazvavši poplavu nekolikih imanja. Ministarka za građevinu, saobraćaj i urbanizam Zorana Mihajlović je uz podrazumevanje više sile sa lica mesta presudila da “investitor nije odgovoran”. Pa, bila jaka voda!

Ili: u zvaničnom saopštenju Kompanije Belgrade Waterfront, državnog mezimčeta i graditelja “Beograda na vodi” čije je gradilište “vanrednih dana” izgledalo veoma blatnjavo, stajalo je i da je “sistem obezbeđenja ovog objekta dovoljan da se spreči izlivanje hiljadugodišnjih voda”.

Istovremeno, iz Leskovca jedan od “južnih”  rukovodilaca Srbijavoda zapaža nešto što se ne odnosi samo na jug Srbije niti samo na ovu vlast: danas nivo održavanja vodnih objekata u Srbiji zavisi od programa koji usvaja Vlada. “Na žalost, poslednjih desetak godina nivo redovnog održavanja u odnosu na standarde i kriterijume koje je verifikovala ova država, negde je oko 35 odsto potrebnih sredstava”.

Politizacija poplava

Ova razmera između između poželjne hiljadugodišnje sigurnosti, i svega 35 odsto ulaganja u nju, ostaje dugogodišnja značajka odnosa siromašne države prema klimatskim izazovima.

Slične proporcije pokazuju i rezultati sanacije zaštitnih objekata posle poplava iz 2014.  U to je uloženo oko 25 miliona evra, od oko 160 miliona predviđenih. I to sve iz – donacija.

Ostatak je u projektima koji “su upravo sada na redu”. Baš kao i onaj u Kraljevu gde se bujica pojavila baš kad i mašine iz tih projekata. “Za bezbednost su potrebne godine”, zaključiće po ukidanju vanredne situacije Marko Blagojević, a dok je sve još trajalo isti on govoraše: “Novca ima, volje ima, vremena ponestaje”.

Poslednje poplave, naravno, nisu prošle bez politizacija. Sadašnja i bivša vlast su se i o tome “predizborno prepucavale”. Oni bivši su kritikovali neefikasnost radova na sanaciji, sadašnji su odgovarali sa terena, pod kišobranima, kako je ovima lako da kritikuju (i da ne zaboravimo – i “mrze Srbiju”) i to iz suvote, ove koji rade i kisnu (i da ne zaboravimo – “vole Srbiju”). Neki od bivših su pripominjali, kao što čine i u slučaju infrastrukturnih projekata i ekonomskih reformi da ovi sadašnji zapravo dovršavaju radove započete za vakta bivše vlasti, ali ni to ne rade koliko se hvale…

Najveća vladajuća stranka saopštila je, a odmah za njom i opoziciona Demokratska stranka, da obustavljaju predizborniu kampanju dok su životi i imovina ljudi ugroženi. Ali su u slučaju ovih prvih, kampanjski poslovi pali na pleća istih tih ljudi u ulogama premijera i ministara što je rezultiralo i ovakvim aforizmom: “Prekidamo kampanju dok nam je Bog menadžer, a država sponzor!

Oblaci “ruske prognoze”

Prosula se još, osim kiše, Srbijom  i fama o nekakvoj, mnogo katastrofalnijoj “ruskoj prognozi“ koja je umesto 30 milimetara padavina po „kvadratu vanrednog stanja“ predviđala 800. Tako je „ničim izazvan“ Jugoslav Nikolić,  direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda, dajući utešnu prognozu nesvesno izgovorio geopolitičku procenu – „mi smo ruskim hidrometeorolozima na zapadnom rubu, pa su prognoze moguće neprecizne”.

Ni to nije otklonilo sumnje u propagandne nameštaljke (sad se to zove spinovanje). Jer, baš je pod oblakom “ruske prepasti” predsednik Nikolić boravio u Moskvi, pa je ona doživljena kao pojačavanje njegovih zalaganja da se oni “ruski vatrogasci” u Nišu izjednače sa “NATO–diplomatama” kao ugovorno neometanim prolaznicima kroz Srbiju.

“Kanječno”, da se ne lažemo, indikativnija od posledica poplava je možda sledeća: u zemlji u kojoj u neku ruku godinama vlada neka vrsta vanredne situacije, ova poslednja, zvanično proglašena deluje kao zakonito pokriće bar za tih šest martovskih dana. Posebno što zbog “zatvaranja balkanske rute za izbeglice”, na snazi  ostaje povišena pripravnost bezbednosnih snaga uključivši i vojsku.

Uz razumljiv oprez pred time što kadgod padne malo jača kiša, šporeti i skele počnu da ruše mostove, ipak je ovde bila i reč o svojevrsnom predizbornom mobilisanju građana. Nešto kao oprobano podgrevanje nestabilnosti kako bi se stvorio utisak da je svaka akcija – njeno uspostavljanje.

U takvoj atmosferi koga briga za pitanje: pošto je za potpuno “ekološko” pridruživanje EU-u potrebno 11 milijadri evra, da li se toj cifri dodaju sve gore pomenute? Ili se za toliko ona umanjuje, pa je Srbija utoliko bliža Evropi?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera