Redovno vanredno stanje u Srbiji

Piše: Rade Radovanović

U Srbiji ništa novo. Na snazi je i dalje redovno vanredno stanje prepuno neizvesnosti i iščekivanja. Da li će kiša prestati te biti zaustavljene poplave? Da li će Šešelj biti vraćen u Hag? Hoće li Slobodan Milošević, deset godina nakon smrti u Sheveningenu, i definitivno biti rehabilitovan? Shodno tome, hoće li i Zoran Đinđić, pre trinaest godina brutalno ubijeni premijer Srbije, i zvanično, opet  biti tretiran kao „kriminalac“ i „nemački špijun“? Hoće li predsednik Tomislav Nikolić, dobitnik ruskog crkvenog odličja za pravoslavne zasluge, obznaniti „ugovor sa Bogom“, zbog koga „Rusiji nikakve sankcije i kriza ništa ne mogu“? Hoće li se, godinu dana nakon tragične smrti sedmoro ljudi, uzrokovane padom vojnog helikoptera, državno tužilaštvo osmeliti da bar ukaže na krivce?

Brojni su razlozi za vanredno stanje, za  vojsku i policiju na nasipima i granicama, ali su dva faktora presudila da se tako nešto prošle nedelje i obznani. Prosto, u takvom stanju premijer i koaliciono društvo lakše deluju, boreći se  protiv kiše i poplava, dok istovremeno neopredeljenim ili neodlučnim glasačima jasno stavljaju do znaja ko je ko u Srbiji i od koga im zavisi budućnost.

Poštujući svu vanrednost situacije izazvane kišom i poplavama, vladajući naprednjaci patriotski saopštavaju da sve dok je tako – oni neće ni voditi kampanju niti organizovati predizborne skupove.

Mudro! Vučić sa pola kabineta i brojnom koalicionom svitom gaca Srbijom u blatu, tešeći gde i koga stigne i sretne po poplavljenim područjima. Spasilac kakvim ga narod već zna, a na koga se ugledaju njegovi ministri pa ginu nedužni, obećava unesrećenima pomoć neštedimice, ne samo iz budžeta nego i iz evropskih fondova… Pred desetinama uključenih tv-kamera i brojnim novinarima čini to nesebično i požrtvovano, ne kao vođa svoje izborne koalicije, nego kao srpski premijer kome je briga za narod i državu iznad svega!

‘Proces restauracije’

Prisiljena i ucenjena da se i sama izjasni da neće voditi predizbornu kampanju dok traje odbrana od polava, opozicija premijeru prigovara da na krajnje licemeran način, koristeći državni položaj, svakodnevno zloupotrebljava medije i javnost.

Premijer im, opet u kamere i mikrofone, spremno odgovara kako mu „neradnici i nesposobnjakovići koji su upropastili i opljačkali Srbiju“, ne mogu oduzeti „pravo na rad“.

Vrhunac doslednosti u svom patetično-ciničnom stilu Vučić demonstrira polažući venac Zoranu Đinđiću, u dvorištu zgrade Vlade, na mestu na kome je pre trinaest godina ubijen tadašnji premijer.

On koji je, ne tako davno, predvodio svoje radikalske jurišnike u akcijama „preimenovanja“ Bulevara Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića – sada se „evropski prosvetljen“ klanja senima „prvog demokratskog premijera Srbije“.

„Danas Srbiju vode oni koji su najavljivali ubistvo Zorana Đinđića i koji su tada, u danima tuge, odbijali da spuste stranačku zastavu na pola koplja, bojkotovali komemoraciju u Skupštini i koji su skidali table sa njegovim imenom“, kaže Bojan Pajtić, sadašnji predsednik Demokratske stranke. On ističe da se poslednjih dana odvija „proces restauracije istorije u kome se Đinđić ponovo proglašava kriminalcem, a Slobodan Milošević herojem“.

Vodeću, usmerivačku ulogu u tom „procesu restauracije“ izgleda da je dobila, i da je vodi, uvek nacionalno svesna režimska Politika. Posvećujući Miloševiću svoju „temu nedelje“, njen se komentator pita da li smo pročitali njegov „testament“?

“Ne da smo ga pročitali nego zapravo taj ‘testament’ stalno živimo na ivici gladi, do koje nas je dovela upravo njegova provincijska, megalomanska politika”, odgovara u svom autorskom tekstu kolega Dimitrije Boarov.

“Što je još gore”, konstatuje on, “siguran sam da se od Miloševićevog doprinosa budućnosti Srbije nećemo oporaviti još nekoliko decenija, kao što se nismo oporavili ni proteklih 15 godina, jer oni koji su ga srušili 5. oktobra 2000. nisu u suštini sveli račun sa “ideologijom mediokriteta”, koja je u temelju svakog nacionalizma”.

Đinđićevci i Miloševićevci

“Miloševićev režim je oborio društveni proizvod Srbije za 60 odsto – a to je malo kom državniku uspelo u svetskoj istoriji, to ni Neron ni Kaligula zajedno nisu uspeli da naprave ni starom Rimu”, zaključuje poznati ekonomski analitičar, doajen jugoslovenskog i srpskog novinarstva.

Poznata istoričarka Branka Prpa, u emisiji RTS-a, kaže za Slobodana Miloševića da je nesumnjivo “najgori vladar u srpskoj istoriji”. Svoju tvrdnju dokazuje i činjenicom da su njegovom politikom “Srbi u Hrvatskoj bili žrtvovani”. Avgusta 1995, dok hrvatske snage ulaze u Knin, a kolone Srba beže iz Krajine, Milan Martić, njegov izabranik, milicajac, predsednik RSK-a, zove ga i pita šta da radi u takvoj situaciji. Milošević mu daje “bratski” savet :“Ubij se!” 

Govoreći u pomenutoj TV-emisiji, Nikola Šainović, od Haškog tribunala osuđeni ratni zločinac, Miloševićev čovek od poverenja, biranim rečima hvali svog vođu i “velikog državnika”, koji je “odbranio celovitost Srbije”.

“Da nije bilo njega, ne bi bilo ni Republike Srpske”, smatra Slobodan Antonić, analitičar izrazito desničarske orijentacije, ubrajajući Miloševiću u zasluge i “otpor koji je pružio Amerikancima”.

Dvanaestog marta, na trinaestu godišnjicu Đinđićevog ubistva, njegov grob su posetilili članovi porodice, prijatelji, saradnici i članovi Demokratske, Nove stranke, Liberalno-demokatske partije i Socijal-demokratske stranke, sve nastale od bazičnog, Đinđićevog DS-a. Već po običaju, njegov grob je posetilo i hiljade građana koji su ga iskreno cenili, verovali mu i voleli ga.

Dan pre, 11. marta, pored Miloševićevog groba u dvorištu njegove porodične kuće u Požarevcu nije bilo gužve. Vučićev ministar, “socijalista” Aleksandar Vulin, Miloševićev “intimus i graditelj mostova” Milutin Mrkonjić, Vojislav Šešelj sa još nekoliko svojih radikala, još poneko od tog bizarnog sveta i niko istaknutiji iz Dačićevog SPS-a. Iskusan, a lukav, Dačić zna da mu bilo kakav kontinuitet sa ratnom politikom Miloševićevog i njegovog SPS-a nije od koristi pa se na godišnjicu smrti svog bivšeg vođe i ne obazire. 

Tako ispada da je do rehabilitacije Slobodana Miloševića, ne slučajno, više stalo Ljiljani Smajlović, glavnoj i odgovornoj urednici državne Politike, i ovdašnjim, sve brojnijim, proruskim nacionalistima i klerikalcima, nego “savremenim”, Dačićevim socijalistima.

Miloševića je već rehabilitovao Boris Tadić kada je bio predsednik”, smatra istoričarka Branka Prpa, aludirajući na sporazum kojim su se, praveći koaliciju 2008. “pomirili” demokrati i socijalisti.

Radujući se uglavnom dobrim vestima o prestanku padavina i pobedama Novaka Đokovića, mesec i po dana pred još jedne vanredne izbore Srbija tavori i grca, podeljena na Đinđićevce i Miloševićevce. Prognoze kažu – opet će pobediti Vučić! 

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera