Supermarket politika: Ko je bolji rusofil?

Iz opozicionog perioda pamti se Nikolićeva ideja po kojoj bi Srbija mogla biti ruska gubernija (EPA)

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Zvono na mobilnom telefonu Tomislava Nikolića godinama je sviralo himnu Sovjetskog Saveza, od koje je Rusija kasnije preuzela melodiju, ali promenila reči. Od kada nije u opoziciji već na poziciji predsednika Srbije iz protokolarnih razloga više mu telefon tako ne zvoni, ali ne krije da “posle Srbije najviše voli Rusiju”.

Razume ruski jezik iako ga nije učio u školi, niti je imao privatne časove. Kako je govorio za moskovske medije, uvek je sa zadovoljstvom čitao knjige na ruskom jer je od detinjstva voleo ruske klasike. Ponekad, kada ih je čitao na srpskom, zamišljao je određenu sliku, a zatim bi gotovo uvek poželeo da pročita to isto i na ruskom. Da vidi kako sve zvuči u originalu.

Dok je bio dete dopisivao se sa vršnjacima iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Imao je jednog druga iz Bakua, zvao se Halil.

Mladić iz Bakua je bio islamske vere, mada u vreme SSSR-a ta verska odrednica nije bila bitna, pa je tako preko muslimana iz Azerbejžana današnji predsednik Srbije zavoleo ruski jezik i Ruse.

Deklarisani rusofili

Što je samo jedan od apsurda karijere Tomislava Nikolića, koji se upravo vratio iz posete Moskvi, gde je bio povodom uručenja nagrade Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda koja nosi ime patrijarha moskovskog i sve Rusije Alekseja Drugog.

Sastao se i sa Putinom, zahvalio mu što je Rusija prošle godine uložila veto na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a o Srebrenici, kao i na stavu Moskve pri pokušajima učlanjenja Kosova u UNESCO.

Kako je srpski predsednik odavno manje važna figura od premijera Srbije, ta njegova poseta Moskvi u srpskim medijima pratila se skoro neprimetno.

Nikolić i Vučić su još iz vremena opozicionog delovanja deklarisani rusofili. Pamti se iz tog perioda Nikolićeva ideja po kojoj bi Srbija mogla da bude ruska gubernija, faktički – ruska oaza na Balkanu.

Kada je u predizbornoj kampanji 2008. Putin pismeno čestitao rođendan predsedniku Srbije Borisu Tadiću, iz Tadićevog izbornog štaba to je protumačeno kao otvorena podrška Vladimira Vladimiroviča kandidatu Demokratske stranke na izborima i prosleđeno svim medijima pod oznakom hitno.

Već sutradan u Beogradskoj areni, govornici na mitingu Tadićevog tadašnjeg protivkandidata Tomislava Nikolića tvrdili su da to nije nikakva podrška. Ubeđivali su okupljene da su oni pravi favoriti Rusije. Nikolić se posle ispravio po pitanju svog predloga da Srbija postane ruska gubernija. Rekao je da se samo šalio, dodavši da to ne umanjuje njegovu veru u pomoć ”bratske Rusije”. Sve je to sa distance posmatrao Čedomir Jovanović, lider otvoreno antiruske Liberalno-demokratske partije, koji je čak i u predizborne spotove svojevremeno ugradio rečenicu: “Da Srbija ne postane ruska gubernija, gasovod ili vojna baza”.

Balansiranje na “ivici” Rusije Tomislava Nikolića nastavilo se i tokom skoro četvorogodišnjeg boravka na vlasti, s tim što su tu Vučić i on podelili uloge, poput dobrog i lošeg policajca.

Nikolić gaji imidž dobrog rusofila, a Vučić za nijansu lošijeg, iako obojica pokazuju neskrivene simpatije prema Putinu. Ipak, Vučić to nekom vrstom samokontrole uspeva da suzbije na “evropsku meru” u javnim nastupima.

Opet, Nikolić je prilikom posete Putina Srbiji ostao upamćen po tome što se sa njim cmakao u obraze po tri puta gde god da ga je sreo za šest sati njegovog boravka u Beogradu. Poljupce dobrodošlice Putin je od Nikolića dobio i na aerodromu, i tokom zvaničnog susreta u Palati federacije, a sve je reprizirano na rastanku. Ličio je na nekog ustreptalog tinejdžera koji je konačno sreo gitaristu Metalike ili kakvog drugog idola sa omiljenog postera.

Saradnja sa NATO-om

Aktuelna poseta Moskvi koincidirala je sa odjecima odluke srpskog parlamenta o podizanju saradnje sa NATO paktom na viši nivo koju je nedavno ratifikovao upravo predsednik Nikolić. Zapravo, sa kontrazahtevom desničarskih partija da Srbija sada mora podići vojnu saradnju sa Rusijom na sličnu razinu, najpre sa misijom Ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Zvanična Rusija, međutim, ni tokom Nikolićeve posete Moskvi nije istakla takav zahtev, pa je po ko zna koji put uočeno da srpski rusofili, mahom “putinizovani” nacionalisti, često zahtevaju ono što ni ruska diplomatija izričito ne traži. Sve to liči na onaj “prastari” predlog Tomislava Nikolića da bi Rusija mogla postati ruska gubernija, koji tada nije podržao niti zahtevao ni jedan zvaničnik iz Moskve, pa se opet pokazalo kako u Srbiji ima većih Rusa i od Rusa.

Kao što se Nikolić u danima kada nije, kao sada, morao da balansira između EU-a i Rusije, ponašao poput nekakvog počasnog konzula Moskve u Srbiji, tako u svom pritajenom ali vidljivom rusofilstvu na funkciji predsednika, deluje kao čovek koji sve prozapadne težnje doživljava kao prinudu, a jedino ga Rusija istinski politički “uzbuđuje”. I svi Nikolićevi kadrovi unutar Srpske napredne stranke, pokazalo se, više vole Putina nego Vučića, mada je u ovoj partiji običaj da se Vučić voli istim intenzitetom kao svojevremeno drug Tito.

Karakteristika njihovog biračkog tela je potpuna “operisanost” od ideologije – “ideja” je samo ono što kaže Vučić, makar to bilo ideološki kontradiktorno.

U pitanju je “supermarket politika” – gde svaki član ili birač može sa rafova uzeti ono što mu se sviđa. Nikolićeva rusofilska struja unutar Vučićevih “naprednjaka”, međutim, sve više gubi uticaj u stranci. Tako da nije nemoguć rasplet po kome bi se srpska vladajuća partija u dogledno vreme, možda već sledeće godine uoči redovnih predsedničkih izbora, mogla rascepiti na dva “prirodna” tabora: Nikolićev čisto proruski i Vučićev proevropski sa proruskim nijansama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO