Politički špediteri: Šešelj izluđuje ‘nosače’ u Hag

Piše: Božidar Andrejić

Da li će Vojislav Šešelj, optužen, a još neosuđen „za progon na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi u istočnoj i zapadnoj Slavoniji, delovima BiH i Vojvodine“ biti isporučen u Hag da mu se izrekne presuda?

Ovo pitanje, bez jasnih zvaničnih odgovora, u dominantnom delu srpske javnosti postavlja se mesecima, posebno otkad je obelodanjeno da je presuditeljski kambek zakazan za 31. mart. A da li je deo odgovora sadržan u poslednjoj vesti da je pokrenut postupak za izručenje troje njegovih saradnika zbog optužbi o pritisku na svedoke? ( I neće li se u ukonfuženoj Srbiji desiti nešto što će između pisanja ovih redova i njihovog čitanja poremetiti redosled ovih upitnika?)

Poslednjih dana ova su pitanja dobila elemente uža(g)renosti. Razlog tome bilo je zakazivanje saslušanja lidera Srpske radikalne stranke i haškog optuženika u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu za 10. mart, čemu se Šešelj nije protivio, već potvrdio dolazak. To je čak i pojačalo zagrevanje.

Saslušanje je odloženo do daljnjeg, a zloguki cirkusant i performer dobio priliku za još jedan provokativni „ivent“. Došao je pred zgradu suda u pratnji svite pristalica, i, šta… još jednom nekažnjeno spalio zastave EU-a i NATO-a. To će se zavrteti u medijskom prostoru kao vest, ali i besplatni predizborni javni nastup u onom delu kampanje što se naziva „dobvovoljno ne idem, mogu samo da me nose!“

‘Stroga tajna’

Potencijalni, pak, „Šešeljevi nosači“ nisu u prilici da iz sijaset razloga lako i rezolutno ovaj političko-špediterski posao završe transportom „kargo Sheveningen, zadnja pošta Haag“.

Štaviše, u trenutku odloženog saslušanja nije bilo jasno da li će u paketu biti samo vojvodinih stoipedesetak kila, ili će u kontejner biti pridodato svih onih „oko pola tone“ koliko bi po radikalskoj proceni bila ukupna masa zajedno sa još ono troje radikala koji se terete za ometanje sudskog postupka.

Tek naveče tog dana stigla je odluka da se započene njihovo „kartiranje u Hag“.

Tako je njihov slučaj iz drugog sloja, ispod najave liderovog saslušanja, istog tog četvrtka isplivao kao vest i možda ključ za pitanje „šta sa Šešeljem“.

Ali, pre nego što se i na to odgovori, mora se zabeležiti kako se išlo ka tom ključu. Najpre, u nedostatku konkretnih, ni verbalni potezi odgovornih „špeditera“ nisu o tome u javnost unosili nimalo jasnoće. Sve se svelo na to da se pred znatiželju javnosti isprečavao zid – stroge tajne. Pa je čak i sam haški sud optužen za njeno odavanje.

Tako je, na primer, tih dana Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom, rekao da je Tribunal objavljivanjem poverljivog pisma Vlade Srbije u „radikalskom“ postupku „brutalno prekršio dosadašnja pravila i standarde“.

Ma kakav Šešelj, što ne odgovore o Tolimiru

Čovek koji se svakodnevno gradi kao sveznajući, a od koga baš svi očekuju odgovor o izručenju, Aleksandar Vučić, premijer dakle, takođe je bio misteriozan. Umesto da, kao u svojim svakodnevnim nastupima obilno citira velike ljude čije se misli mogu naći i u tiražnim bedekerima, on neke počinje da oponaša.

U ovom slučaju na red je došao Katon Stariji, zvani Cenzor. Taj je, ko ne zna, takoreći i na „dobar dan“ u rimskom Senatu odgovarao sa „držim da Kartaginu, ipak, treba razoriti“. Tako i Vučić, kad god ga pitaju o izručenju svog učitelja i političkog mentora, on kaže „a što mi ne odgovore zašto nam nisu vratili Tolimira na lečenje“.

Naravno, u tom ponavljanju izbegavanja odgovora naravno nije sam, uvek ima nekog ko u tome saslužuje pojući glavni refren. Na primer, ministar pravde Nikola Selaković kaže da je premijer dobio odgovor od predsednika Haškog tribunala Teodora Merona, “ali u tom odgovoru mi nemamo nikakvo obrazloženje za smrt Zdravka Tolimira, Mileta Mrkšića i drugih”.

Stiče se utisak da ovakva okolišenja poput „mačadi oko vruće kaše“, čitaj, vrućeg izručenja, uprkos tome što povećavaju mogućnost špekulacija u javnosti, služe i za svojevrsnu manipulaciju njome kako bi se dobilo u vremenu. I kako bi još, u krajnjem slučaju, beogradske vlasti dobile argumente da još jednom tvrde da je Tribunal nepravičan, posebice u slučajevima „srpskih sužanja.“ Da je, dakle, jasna međunarodna obaveza zapravo pritisak na Srbiju.

Ni crno ni bijelo

S duge strane, u tom taktiziranju ima i očekivanja da bi se sa međunarodnim subjektima i političkim i sudskim mogla postići nekakva kompromisna nagodba. Kako zbog predizborne situacije, tako i zbog zaista mogućih bezbednosnih rizika. To je pričepljen novinarskim pitanjima na neki način nagovestio i pomenuti Selaković, „vrdajući“ da treba sačekati malo i da konačna odluka ne mora nužno biti „crna ili bela“.

U međuvremenu, kako se stvari kreću, uz malčice autorove ironije, tim dvama razlozima mogla bi se pridodati još dva – poplave i problem izbeglica zbog čega je proglašena preventivna vanredna situacija. Kao da je bez takve uredbe ona u Srbiji manje vanredna!

Na na te, i razloge poput tih, ukazuje i čitava prepiska koja se u Šešeljevom slučaju vodila, a koja je, možda zaista i nepravično, unapred bila osuđena na neuspeh. Pre svega zbog toga što je bila  usmerena na uopštena pitanja a nije bila centrirana na konkretan slučaj.

Eto, recimo, pomenuti Ljajić  rekao je i da je odluka Haškog tribunala da objavi poverljivu prepisku sa Vladom Srbije u ovom slučaju “u funkciji pojačanog pritiska na Srbiju”. Po njemu tada „Hag očekuje da će reagovati Evropska unija i Savet bezbednosti UN. Oni zapravo prave takvu situaciju u kojoj hoće da pokažu da Srbija ne izvršava svoje međunarodne obaveze.“

U vezi sa tim je čak i prepiska sa Savetom bezbednosti koju je svojevremeno nagovestio pravni zastupnik Srbije Saša Obradović, rekavši da će Vlada Srbije “o nevoljama koje joj je Međunarodni tribunal stvorio podrobno izvestiti“ ovaj organ UN.

On je, takođe, obelodanio i da nadležni organi vrše detaljne bezbednosno-političke procene situacije koja bi nastala izvršenjem hapšenja i predaje troje optuženih. Ostaje da se zaključi da se takve procene rade i za samog Šešelja.

U sjeni ostala priča o zločinima

Zašto je, međutim, slučaj „radikalske trojke“ mogući ključ za naslućivanje izvrdavanog glavnog odgovora, onog o njihovom šefu? Još dok se javnost suočavala sa vrludanjem između stvarnih i izmišljenih tajni, čitači između redova mogli du da zapaze jednu rutinsku i proceduralnu stvar. Po Zakonu o saradnji sa Tribunalom postupak za izručenja troje radikala pokreće Ministarstvo spoljnih poslova Srbije i zahtev prosleđuje Odeljenju za ratne zločine Višeg suda.

Državna vlast, dakle, sve usmerava sudskoj, a po nekima, recimo po Šešelju, predmet i nije morao da izlazi iz sudske grane vlasti. U četvrtak, kad Šešelj nije saslušan, usmeravanje je izvedeno a pravni zastupnik Obradović o tome je izvestio Pretresno veće Tribunala. “To praktično znači da se postupak ovim vraća u svoj redovan tok, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju”, piše u njegovom izveštaju.

Da li je posle svega, bezobrazno direktno pitanje što provejava kroz sve ove redove: ako je ovako sve vraćeno u redovan tok, znači li to da su sve one političke i međunarodne mistifikacije tekle neredovnim koritom? I da li se time javnosti sugeriše da je isti takav recept primenjiv i na Šešelja. Čini se da jeste, ali nije bez uticaja ostalo ni političko meandriranje koje se može izmeriti utiskom proizvedenom u delu javnosti – „eto, svašta smo probali, ali baš su nas pritisli!“

Pod krilom takvog utiska koji je još pojačan pričama o procedurama, širokim razglabanjem kako će slučaj Šešelj uticati na izborne rezultate ne samo sopstvene stranke i brojnim drugim, suštinska priča o zločinima devedesetih – bio on osuđen za one za koje je optužen, ili ne – sve vreme je ostajala u potpuno nevažnom planu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera