Svi dižu ograde, populisti pobjeđuju

Piše: Boško Jakšić

Balkanska ruta poslata je u arhiv evropske kartografije, ilegalna migracija prebacuje se na krijumčarske kanale, mnogima je laknulo, ali pred Evropom je da se pita šta je dobila, a šta izgubila zavođenjem rigorozne kontrole na svojim granicama.

Neki lideri EU-a su doskora branili principe kontinentalne solidarnosti, humanizma i zaštite begunaca od rata, ali su posle milion primljenih izbeglica ipak popustili pred pritiscima populista koji odavno zagovaraju Evropu zatvorenu za “drugačije”.

Predstavljajući antitezu liberalnoj demokratiji, pluralizmu i kosmopolitizmu, populisti nisu direktno doprineli političkom spazmu Evrope, ali njihova uprošćena i polarizujuća retorika i pritisci odradili su veliki deo posla.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je ugovor, koji je od Turske kupila za velike pare, nazvala “velikim uspehom”, ali rešenje je polovično, iznuđeno u situaciji nesmanjenih evropskih podela i potpune blokade izbegličke krize. Ako se kao uspeh tumači to što će se EU, po svemu sudeći, osloboditi ilegalne imigracije, onda je nekakav rezultat ostvaren. Sve drugo je velika neizvesnost.

Postaje jasno da su i poslednji evropski Mohikanci odustali od politike širom otvorenih vrata, koju je predsednik Evropskog saveta Donald Tusk sahranio preciznom i kratkom porukom izbeglicama: “Ne dolazite u Evropu!”

Spuštanje rampe

Kada su nedavno Austrija i zemlje sa balkanske rute najavile da spuštaju rampe za prolaz izbeglica iz Grčke, Berlin se ljutio, ali biće da je Beč odradio posao Nemcima, kako bi i kancelarka mogla da kaže da ne može sama protiv svih: protivnika njene politike u EU, u njenom kabinetu, u vrhovima njene stranke, ali i sve zastrašenije javnosti.

Zaokret od humanističkog rešenja izbegličke krize je, hteli to da priznamo ili ne, pobeda populista. Evropa je suočena sa rastućim jazom između njene političke elite i građana koji se, zamoreni etabliranim strankama, povlače iz politike ili traže jednostavne odgovore za svoje strahove i brige. Populisti popunjavaju prostor.

Iako im je pristup izbegličkoj krizi različit – oni sa levice, poput grčke Syrize ili španskog Podemosa, ispoljavaju solidarnost i podržavaju politiku otvorenih vrata, dok oni sa desnice samo usavršavaju svoju antiimigracionu agendu – i jedni i drugi se oslanjaju na oportunističku demagogiju ili dogmatski ekstremizam.

Levica plaši javnost da će postati žrtva globalizacije i “diktature” velikog kapitala. Desnica nudi sebičnu nacionalističku naraciju spasa u zatvaranju kao odbrani od “stranih kultura”. Svi vešto koriste strah.

Desničari te provinijencije prvo su se oglasili na istoku Evrope. Predvodio ih je mađarski premijer Viktor Orban, kome su se, kako se kriza zaoštravala, pridružili predsednik Češke Miloš Zeman i slovački premijer Robert Fico (socijaldemokrata!). Kakva je atmosfera stvorena ubedljivio svedoči vest da će, ukoliko Fico ne uspe na formira novu vladu, kabinet preuzeti lider otvoreno antiimigracione Partije slobode i solidarnosti Richard Sulik. Potom je istočnoevropski “Front odbijanja” osnažila i poljska desnica iz konzervativne vlade premijerke Beate Szydlo.

Tako je stvorena slika da su ksenofobni desničari samo na evropskom istoku i da se zahvaljajući njima Evropska unija dramatično podelila, upadajući u krizu solidarnosti. Da je izbeglička kriza razotkrila da oni sa Istoka ugrožavaju univerzalne vrednosti liberalnih demokratija sa Zapada. Da su, s jedne strane, humanizam i solidarnost, a s druge nacionalno, etničko i socijalno sebičnjaštvo.

Nema sumnje da su se “neliberalne” demokratije sa Istoka skandalozno ponele prema izbeglicama koje su “zapretile hrišćanskoj Evropi”, ali na zatvaranju granica, maksimalnim ograničenjima doseljavanja, uskraćivanju pomoći, čak i zahtevima da se puca na ilegalne imigrante, itekako su radili – pokazuje se uspešno – mnogi na zapadu Unije.

Izbeglička kriza i nemoć EU-a da pronađe zajednički odgovor populistima je udahnula novu energiju. Danas su potpuno izašli iz senke i sa margina se uselili u centralne arene političke borbe. Na vlasti su u Finskoj, Grčkoj, Litvaniji, Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj. Vešto koristeći provokativne slogane postali su omiljena atrakcija.

‘Branioci naroda’

Evroskepticizam na raznim stranama političkog spektra narasta od 1990-ih propraćen demonizacijom manjina, islamofobijom, antisemitizmom i svim drugim oblicima diskriminacije. Danas je u naletu ne samo na evropskom istoku.

Koliko dugo antiimigracionu politiku po Francuskoj promoviše Nacionalni front, čija se liderka Marine le Pen ozbiljno sprema za predsedničke izbore 2017. godine? Kakvi su otisci koje ostavlja Partija slobode u Austriji? U Holandiji je Partija slobode odavno simbol ksenofobne evropske desnice, poput stranke Flamanski interes u Belgiji.

Predstavljajući se kao “branioci naroda” od nesposobnih ili korumpiranih elita i birokratskih institucija, populisti se najčešće vezuju za evroskeptike, antiimigracione i nacionalističke snage poput Alternative za Nemačku, Pokreta pet zvezda u Italiji, Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva, Švedskih demokrata, danske Narodne partije, Partije Finaca…

U Evropskom parlamentu čak 114 poslanika (više od 15 odsto) pripada antiimigracionim partijama koje traže drakonske mere kako bi se izbeglicama onemogućio dolazak i ograničilo slobodno kretanje onima koji su “došli da troše evropski novac”. Pod sloganom “Svi protiv jednog, jedan protiv svih”, platformu Parlamenta koriste za promociju svojih ideja i slabljenje etabliranih političkih blokova.

“Tradicionalne stranke”, suočene sa gubitkom kredibiliteta, vremenom su skretale udesno. Većina vladajućih evropskih stranaka poslednjih godina dolazi sa centra – desnice. Populisti su biračima nudili primamljivu ponudu: Zašto glasate za kopije, bolje za original.

Mnogi rast populizma objašnjavaju ekonomskom krizom, što ne nudi kompletan odgovor. Popularnost francuskog Nacionalnog fronta ili Partije slobode u Austriji nastala je mnogo pre sadašnje krize. Otkud njihov uzlet u zemljama koje su malo okrznute privrednim nevoljama, poput Nemačke ili skandinavskih zemalja?

Fenomenu populizma mnogo više pomaže evropska kriza demokratije, rastući raskorak u zahtevima građanstva i ponudama vlasti. Populisti uspevaju tamo gde etablirana politika ne rešava probleme ili pravi greške.

Izbeglička kriza je odličan primer. Otpor migrantima, koji je u startu pokazivao mađarski premijer odlukom da podigne žičanu barijeru, nailazio je na negodovanje većine evropskih političara i izazivao zgražavanje široke javnosti.

Javnost sve tiša

Pošto u Briselu mesecima nisu mogli da pronađu zajedničku formulu rešavanja krize, danas gotovo svi podižu ograde, angažuju policiju i vojsku. Javnost je sve tiša. Frustrirano javno mnenje je preoblikovano. Na zapadu kontinenta pojavili su se oni koji podmeću požare u izbegličkim domovima.

Populisti su odavno vodili kampanju da pomoć iz fondova za razvoj treba upotrebiti tako da ograniče dolazak imigranata. Danas bi mogli da slave: Šta je šest milijardi evra Turskoj ako nije njihova ideja u drugom pakovanju?

Nemački vicekancelar Sigmar Gabriel nedavno je predložio da se razvojna pomoć poveže sa readmisijom. Šef diplomatije konzervativne austrijske vlade Sebastian Kurz poziva EU da obustavi pomoć zemljama – Pakistan, Maroko, Tunis – koje ne prihvataju da prime one kojima su zahtevi za azil odbijeni. Švedska vlada razmatra da za 60 odsto smanji budžet pomoći kako bi novac preusmerila na pridošle imigrante.

Šta je ostalo od evropskih vrednosti u vreme kada EU faktički ispunjava želje desničarskih populista koji odavno traže zavođenje oštrih mera kontrole granica, ograničavanje ljudskih prava za imigrante, čak njihovo isključivanje iz socijalne pomoći?

Ostala je integracija, ali kakva, na kakvim principima? Populističke partije pokazale su da su veoma sposobne da motivišu ne samo birače već i svoje političke rivale. Pobeda njihovih ideja je simptom krize demokratije i neuspeha evropskih vlada da ispune očekivanja svojih građana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera